Čim je doneta, juna 2004. godine, odluka Skupštine AP Vojvodine o prenošenju osnivačkih prava nad štampanim medijima na jezicima nacionalnih manjina na manjinske nacionalne savete – izazvala je brojne kontraverze. Pre svega, tvrdilo se da je u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju, koji izričito zabranjuje da osnivači glasila budu država ili teritorijalne autonomije, ali i pravna lica koja se finansiraju iz javnih prihoda, kao što su to nacionalni saveti. Potom se ukazivalo da su nacionalni saveti u ovom slučaju samo transmisija između države i medija, tako da država ne samo što nastavlja da finansira ove medije, već i utiče na njihovu uređivačku politiku, što se upravo odredbama Zakona o javnom informisanju htelo izbeći.
Sa druge strane, pokrajinska administracija je tvrdila da postoje jasne zakonske osnove da se nastavi sa finansiranjem medija na jezicima nacionalnih manjina, jer je dužna da pomaže informisanje na jezicima manjina. Administracija se tada pozivala na savezni Zakon o zaštiti prava i slobode nacionalnih manjina, zakon tada već bivše SRJ. Bilo je tumačenja da je primena ovog zakona u ovom slučaju – neustavna! Nezadovoljne ovom odlukom, neke redakcije manjinskih medija odlučile su da upute žalbu Ustavnom sudu, odnosno zahtev za ocenu ustavnosti takve odluke. Verovatno Ustavni sud, koji u zemlji Srbiji uglavnom služi za produbljivanje problema, nikada nije ni odlučivao po ovom pitanju, a nije isključeno ni da je žalba povučena, ukoliko su se novinari i urednici ovih medija uverili i u određene komparativne prednosti odluke o prenošenju osnivačkih prava.
Osim formalno-pravnih, pojavilo se i niz praktičnih nedoumica i problema. Redakcije listova „Ruske slovo“, „Libertatea“ i „Hlas ljudu“ ocenili su da će biti dovedeno u pitanje dalje izlaženje ovih listova ako im osnivač više ne bude Skupština AP Vojvodine. Njima se priključio i štrajkački odbor “Mađar soa”. Potom su usledile i razne turbulencije u redakcijama oko postavljanja urednika i formulisanja uređivačke politike. Recimo, unutrašnji konflikti ili odbrana redakcije u pančevačkoj “Libertatei” danima su punili stupce vojvođanskih i srbijanskih medija. Otvoreno je i pitanje da li je prenošenje osnivačkih prava na nacionalne savete ugrozilo slobodu izražavanja, odnosno da li će ti mediji imati bilo kakav prostor da (za)drže kritički odnos prema manjinskom savetu i manjinskoj eliti, što bi upravo trebalo da bude jedna od bitnih odlika prava na slobodu informisanja predstavnika nacionalnih manjina. Uz sve te probleme, ponovo smo se podsetili i toga da mediji na manjinskim jezicima već hronično pate od nedostatka kadrova, jer, kao što je poznato, mlađi i obrazovaniji deo populacije uglavnom žudi da odavde pobegne “glavom bez obzira”, a ta žudnja počesto biva i zadovoljena.
Po nekim tvrdnjama, bura u manjinskim medijima stišala se onda kada su novinari i urednici zapravo shvatili da se suštinski ništa ne menja, odnosno da je prenošenje osnivačkih prava bila zapravo varijanta održavanja statusa quo. Dakle, pokrajinska vlast je formalno-pravno manje-više ispoštovala zakonske obaveze, ali je izostalo ono što je suštinski bitno kada se mediji “dedržavizuju” – a to je otklon od vlasti i državnih organa (jer, kako neki tvrde, ne postoji ni u jednom pogledu goreg vlasnika – od države). Status quo je značio i baštinjenje nekih prednosti koje su urednici i novinari imali u periodu “procvata socijalističkog samoupravljanja”. Osim toga, izbegnuta je i borba za pozicioniranje na tržištu, koje je dodatno komplikovana s obzirom na neugodnu poziciju koju oni mediji koje potencijalno može konzumirati samo relativno mali broj građana – imaju u tržišnoj utakmici.
Sve u svemu, odluka pokrajinskih vlasti se pokazivala ne kao rešenje već kao nedostatak rešenja. Predstavnici pokrajinske vlasti su to i potvrđivali izjavama da zapravo nemaju nikakvu strategiju za konačno rešenje statusa štampanih medija na jezicima nacionalnih manjina, da li ne shvatajući da trenutno rešenje svakako ne može biti ništa drugo do – prelazno! Čitavu situaciju od tada pa do danas komplikuje i činjenica da Srbija još uvek nema (a kada će imati, ne zna se!) zakon koji reguliše položaj pripadnika nacionalnih manjina, kao i činjenica da nacionalni saveti faktički funkcionišu u pravnom vakuumu.
Već površni pregled rešenja za opstanak i uspešno funkcionisanje medija na jezicima nacionalnih manjina u drugim državama – može ponuditi neka rešenja koja se mogu primeniti i kod nas. A među tim rešenjima svakako nije zadržavanje osnivačkih prava u rukama države ili neke od institucija koje se finansiraju iz javnih prihoda. Osim klasične pomoći privatnim medijima na jezicima nacionalnih manjina po konkursu nadležnog ministarstva ili sekretarijata, moguće je osnovati i posebne državni fondove iz kojih bi se pomagao rad i razvoj tih medija. Elektronski mediji na jezicima nacionalnih manjina u privatnom vlasništvu nisu tema ovog teksta, ali treba reći da se njihov rad može finansirati i iz pretplate medijskog javnog servisa. Postoji i druga rešenja kojom država osigurava postojanje medija na jezicima nacionalnih manjina, a ta državna podrška može se unaprediti i bilateralnim sporazumima sa matičnim zemljama manjina.
No, sve to podrazumeva da država i državni organi normalno funkcionišu, da postoje zakoni, koji se pritom i poštuju, da postoji jasna strategija i dobre namere. S obzirom da smo od 2004. godine do danas svedoci čitavog niza retrogradnih procesa, nije ni čudno što nam neke primedbe koje su postojale na račun odluke pokrajinskog parlamenta danas deluju kao primedbe iz doba optimizma, iz vremena u kojem se još verovalo da Srbija jednom zauvek napušta sveukupnu deregulaciju. U međuvremenu se desio čitav niz skandaloznih privatizacija medija, u međuvremenu je republička radiodifuzna agencija donela pregršt čudnih, besmislenih odluka, među kojima su i neke koje direktno štete informisanju na jezicima manjina. (Uzmimo samo poslednji primer i skandaloznu odluku RRA da frekvenciju ne dodeli staropazovačkom Radio Pegazu, koja emituje program na slovačkom jeziku, odnosno da njegovu dotadašnju frekvenciju “proda” beogradskoj stanici Radio Sky, čija je pretežna delatnost – traženje izgubljenih lica i zaštita!) U međuvremenu se potvrdilo da su Srbiji ne samo mediji na jezicima manjina nego i manjine uopšte – deveta rupa na svirali!
Sve to je dovelo do toga da nam sa sadašnje pozicije i vremenske distance, uzimajući u obzir sveopšti haos na medijskom tržištu, ne baš dobra odluka vojvođanskih vlast, koja je i u praksi pokazala mnogobrojne nedostatke, deluje bar kao najmanje užasno rešenje u ovom trenutku! Na ovaj način mediji pod kontrolom nacionalnih saveta bar su opstali, kakvi-takvi! A pitanje je da li bi ikoga u ovoj zemlji ko ima moć da donosi značajne odluke uopšte “zabolelo uvo” da su “Libertatea” ili “Hlas ljudu” privatizovani pa potom – ugašeni!
Za kraj međutim ostaje da se pitamo da li je medijski haos koji živimo – zapravo dobro organizovana smutnja pogodna za “lov u mutnom” (privatizaciju medija vrlo dobro je iskoristio krug “nacionalno svesnih” tajkuna sa vrlo lošim imidžom, sumnjivom prošlošću i još sumnjivijim namerama) ili uobičajeno balkansko ludilo, u kojem deblji kraj izvuče onaj koji je slabiji.
(Časopis LINK)