U historijskom revizionizmu našeg vremena, koji se idejno u značajnoj mjeri temelji na spomenutoj tradiciji ranoga 20. stoljeća, naznačeno se žaljenje transformira u nadu da ishod Drugoga svjetskog rata ne predstavlja definitivan poraz ideje totalitarne nacionalne (i/ili rasne) države i njome obuhvaćene organske zajednice. Sve to važi i za današnji historijski revizionizam u Hrvatskoj i Srbiji (pa i u drugim postjugoslavenskim zemljama, ali i u drugim postsocijalističkim državama, primjerice u Ruskoj federaciji, gdje se u krugovima radikalne desnice iskazuje žaljenje što su Staljinovi sljedbenici ratovali protiv njemačkih nacista, te se taj sukob srodnih ideologija i poredaka doživljava kao tragičan nesporazum).
(LINO VELJAK: Dvije strategije historijskog revizionizma – hrvatska i srpska primjena, Iz zbornika sa konferencije „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam“, Izdavač: Udruženje Španski borci 1936-1939 u saradnji sa FPN Univerziteta u Beogradu, 2014.)
Nedavno sam gledao pozorišnu predstavu Sutra će biti bolje (pisac Evald Flisar; režija Marko Đurić) u pozorištu Toša Jovanović u Zrenjaninu – inače najstarijem (meni najlepšem) pozorištu u Srbiji – čija radnja neodoljivo podseća na današnjost ove vaše nesrećne zemlje. Radnja se događa u Rusiji, u nekoj sibirskoj zabiti, gde trojica sudija usled neljudskih uslova života, deficita samih sudskih slučajeva, življenja u/na provinciji/periferiji, samoće i čamotinje – počinju da svoju ličnost zamenjuju drugom, izmišljenom… Doduše, ove izmišljene ličnosti i nisu fiktivne (Jesenjin, Nižinski i Rembrant), ali su prilagođene “potrebama” stvarnih likova. Umesto da se bave svojim poslom-suđenjem, trojica sudija žive nekim drugim, paralelnim životom u kome su oni ono što su u stvari želeli da budu: čuveni baletan Nižinski – čiju igru komično pokušava da izvede jedan od sudija koji je umislio sebi da je veliki baletni igrač; pesnik Jesenjin – sudija koji umišlja da piše “veliku” poeziju, a usput se bavi i filozofijom; slikar Rembrant – sudija koji slika uvek istu sliku (diletantska mazarija potpuno lišena umetničke vrednosti) i priređuje izložbe za svoje kolege. Predstava je urnebesno smešna, ali i duboko tragična kada se uzmu uslovi i okolnosti u kojima žive glavni protagonisti ove predstave, tako da sve vreme, dok gledate predstavu, ne znate da li da se smejete ili da plačete, a i sami glumci su očigledno išli na to da postignu upravo ovaj ambivalentan efekat i, po mome skromnom mišljenju, odlično su uradili svoj posao.
Sutra će biti bolje – naslov koliko ironičan toliko i “stvaran” u nadrealnom prikazu naše svakodnevnice u ovoj zemlji “na brdovitom Balkanu”. Inače, trenutno u Zrenjaninu su u toku radovi na rekonstrukciji glavnog trga i za prilaz pozorištu potrebne su vam gumene čizme jer sve je raskopano i blatnjavo usled nepogodnih vremenskih prilika, tako da je već dolazak do pozorišta “sjajan” uvod za samu predstavu. E sad, ako me pitate kakve veze ima ova predstava sa Srbijom i njenom mukom, onda vam moram preporučiti (ako niste) da obavezno pogledate “Sutra će biti bolje” i pokušate da nađete paralele sa našom surovom realnošću ili još bolje potražite veze sa sobom, to jeste sa načinom na koji vi “podnosite” svoju svakodnevnicu. Znam, pomalo je jezivo, ali šta da se radi, tako mi živimo.
Inače, hteo sam da napišem reč-dve o sjajnom tekstu profesora Lina Veljaka u kome se na jedan promišljeno-povesni način ukazuje na problem revizionizma-fašizma, kako u svetu tako i na prostoru ex Jugoslavije – osobito Srbije i Hrvatske. Profesor Veljak, na primeru Hrvatske i Srbije, pokazuje kako se putem revizionizma razvodnjava zla suština fašizma i pokušava se od ideologa mržnje i totalitarizma stvoriti slika ljudi koji su želeli “dobro” svojoj državi, ali su se, avaj, našli na pogrešnoj/gubitničkoj strani. Današnji revizionisti pokušavaju da dokažu kako su se kolaboracionisti, ili bolje rečeno saradnici sa fašistima/nacistima, ustvari borili protiv komunista/partizana i da su se zbog toga “p(r)odali-žrtvovali” okupatorima. Kakvih smo se već neverovatnih istorijskih “teza” naslušali u poslednjih dvadesetak godina, i sa srpske i sa hrvatske strane – i još uvek pokušavaju da dokažu da su u pravu – a sve sa jednom manje-više jasnom namerom: opravdati grehove svojih predaka (stvarnih ili duhovno-intelektualnih) i dokazati kako su imali “časne” namere. Dios mio – što bi Španci i Latino-Amerikanci rekli… “I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge / I kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare” – što bi rekao Branimir Džoni Štuli. No passaran – kako bi rekao svaki pošten čovek i antifašista
Pročitajte, ako niste, ovaj sjajan tekst profesora Veljaka, nećete se nimalo pokajati… Lino Veljak svojom analizom pokazuje kako nam se lako dese revizionističke podvale ukoliko sami ne promišljamo istoriju. A u tome i jeste osnovna razlika između povesti – promišljenje istorije i istorije “činjenica” koja se lako prometne u, na primer, revizionističku propagandu. A ako ponovo “padate” na neofašističke “žvake” onda samo potvrđujete jednu poznatu istorijsku tezu: Istorija nas ne uči ništa… Ali nas povest uči da ne pravimo opet iste greške i ne verujemo lažima neofašističkog revizionizma.
E sad, ako me pitate kakve veze imaju predstava Sutra će biti bolje i tekst Lina Veljaka onda moram priznati da sam zatečen… Ili da vam odgovorim rečima novosadskog pisca i boema Đorđa Reda Sudarskog: “Sve veze sa stvarnim događajima su začuđujuće.”
(Autonomija)