Jedan gospodin kuca na vrata

Na YouTubu otkrivam inserte iz predstave moje drame Judita. Gabriela Jonaš, u ulozi Viktorije, izgovara onu rečenicu koja se, kao crvena nit, provlači po mojim tekstovima. „To vam govorim ja, nesrećnica koja nema domovine” – prolama se iz njenog grla dok kruži na sceni. Ti scenski krugovi Gabriele Jonaš evociraju misao o večnom kruženju. Onog kruženja koje nema svoju središnju tačku. Danas već svako, manje ili više spremno, ili nevoljno, priznaje da su svi centri nestali, neznano kud iščezli, mada novi moćnici nastoje dokazati ono što su dokazivali i njihovi prethodnici – da su upravo oni, da baš njihove ideje predstavljaju novi centar. Skoro se ništa nije promenilo onako kako sam se nadao, premda se naizgled oko mene sve promenilo. Razmišljam o svojoj maločas navedenoj rečenici, i pokušavam da utešim sebe da sam se, pre deceniju ili dve, zapravo samo iz jedne tuđine preselio u drugu tuđinu. Ta misao mi se mota po glavi dok na monitoru posmatram kružno kretanje Gabriele Jonaš. Ali ko sad i pomišlja na nju, koja je u svetu vojvođanskog mađarska teatra svojom distanciranom lepotom domestifikovala umetničku samodisciplinu? Njenu pojavu isprva nisam ni sam bio u stanju da na pravi način vrednujem i cenim, jer me je u to vreme mučio duh fin de sieclea, a ona je težila meri, disciplini i redu. Startovali smo s različitih pozicija, ali stigosmo na isto mesto. Umetnost Gabriele Jonaš krije protivrečnosti jedne epohe, i bojim se da ovo naše sebično i pohlepno vreme i ne želi da ih odgonetne. One koji u društvu danas vode glavnu reč, zanima samo ona prošlost koju nismo preživeli. Što je ta prošlost udaljenija utoliko se o njoj može patetičnije govoriti. Na kraju smo dotle dogurali da su nam čitavu prošlost spakovali u nekoliko patetičnih, kičerskih rečenica. Ono o čemu je, recimo, Đula Sekfi napisao čitavu jednu knjigu, to danas jedan partijski narednik apsolvira s nekoliko šupljikavnih fraza. Nema više sumnje, sve je prosto i jasno, poput naredničkog naređenja. Prilikom premijere Judite, u drugoj polovini osamdesetih, pod nama se tresla zemlja, fin de siecle nije bio samo umetnički doživljaj, odnosno vizija. Urušilo se mnogo toga, raspalo se i ono što je raspadu bilo sklono, ali i ono što je trebalo da ostane celo. Tada je Gabriela Jonaš izrekla, s neumoljivom čistotom: „To vam govorim ja, nesrećnica koja nema domovine”. Tek sad shvatam da je u tim osamdesetim godinama ova glumica obznanila moju najvažniju rečenicu, a nije neobično ni to da je Juditu, njenu tragediju, uistinu prvi osetio Janoš Siveri, koji se tada, kao prognanik, suočavao s mukama panonske bezdomnosti. Ne znam, kakva bi ga sudbina čekala da je preživeo te olovne godine, ali ne sumnjam da bi ga ponovo osudili baš oni koji su ga tada anatemisali. Jedino sad to ne bi učinili u ime radničke klase, nego u ime nacije. Zemlja se tresla, što je značilo da je Holofern već bio pod bedemima grada. A gradski dostojanstvenici su mu u logor uputili izaslanike, s usrdnom molbom da Holofern porobi grad. Svi su iščekivali diktatora, neko ovakvog, neko pak onakvog. Jedni nacionalnog, drugi komunističkog. Jedni levo, drugi desno orijentisanog. Jedni su priželjkivali tvrđu diktaturu, a drugi mekšu. Grimasi slučaja se može pripisati to što je došao najgori: onaj koji nije želeo ni to, da mu se grad odupre. Samo se jedna žena, prelepa Judita suprotsavila zlu, otišla je u šator moćnog vojskovođe, legla u njegov krevet i onda mu zarila bodež u srce. Ali Holofern je i te kako znao kako masa razmišlja, i pre nego što je izdahnuo, upozorio je Juditu da je njen čin bio uzaludan, jer ljudi željno iščekuju diktatora. Posle ubistva, Holofernova vojska se raspala, na šta su dostojanstvenici grada, isti oni koji su prethodno bili spremni da bez borbe predaju grad, trijumfalno izašli na „bojište”, i opevali sopstvenu slavu, tvrdeći da su baš oni – herojski – pobedili Holoferna, a Juditu su proglasili ženom rđavog morala i strpali je u tamnicu. O tome je reč u mojoj drami Judita. Posmatram na monitoru Gabrielu Jonaš i pomišljam na to kako su dostojanstvenici u osamdesetim godinama iščekivali diktatora, i kako su u novom milenijumu u prvi plan izbile samohvale. Ali čežnja za autoritarnošću, za apsolutizmom, ponovo se ugnezdila u srce masa, ponovo sanjare o Holofernu. O vođi koji će gospodski da pokuca na vrata i obećati nešto više reda, i manje slobode. Mase jedva čekaju da se taj gosodin pojavi.

Zatišje pred buru

Velika se prašina digla za novim filmom Majka Lija Another Year. Reditelj smatra da je došao kraj mirnom razdoblju, i da je svet na pragu svakodnevnog infantilnog fašizma, a to će na određujući način da utiče i na preobražaj umetničkih formi. Moji švajcarski prijatelji izražavaju ozbiljnu bojazan od nailaska olovno sivih oblaka, čak i na čistom švajcarskom nebu – naime, ekstremima sklona Narodna stranka je sa trideset posto glasova ušla u parlament. U Evropi vlada veliko zatišje pred buru; strepnja i osećanje nesigurnosti su prosto opipljivi.

februar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)