„Jarčeva fešta“ Marija Vargasa Ljose roman je o tehnologiji vlasti u jednoj od latinoameričkih demokratura (Dominikanskoj Republici pod Rafaelom Leonidasom Truhiljom Molinom – u periodima 1930. do 1938. i od 1942. do 1952.). Nobelovcu nije bila potrebna posebna imaginacija i domišljanje da napiše odličan triler – hroniku sveopšteg beščašća. Dovoljna su bila svedočenja Truhiljovih savremenika i uvid u arhive društvenog života zemlje u kojoj se – izuzev Truhiljove kaste, raskalašnih sinova, korumpiranih političara, biznismena, sudova i medija – patilo i propadalo. Skoro da je reč o dokumentarnoj hronici poučnoj za razumevanje svih, a ne samo farsičnih latinoameričkih demokratija. Ovdašnje, pored opštih mesta farse, imaju i osobeni balkanski kolorit. U Srbiji, na primer, na delu je beskrupulozni pokušaj da se i advokatura – kakva god da je – poput medija, satera u mišju rupu.
Tomislav Nikolić nije bio 28. oktobra u Belgiji na komemoraciji žrtvama Prvog svetskog rata. Predsednik Srbije nije želio – objašnjeno je iz njegove pres-službe – da prisustvuje skupu na kojem su istaknuti simboli Kosova. „Isticanje obeležja samoproglašene Republike Kosovo je za Srbiju neprihvatljivo“ – kaže se u saopštenju Pres službe od 27. oktobra – „i predsednik ne može da učestvuje u sutrašnjoj ceremoniji“. „Štaviše, ta manjina (valjda kosovski Albanci – prim. aut.) nije imala ulogu u Prvom svetskom ratu, koja bi je svrstala u red pobednika i izjednačila njen tretman sa Srbijom.“ Predsednik Srbije (ili možda oni koji su mu savetovali da tamo ne ide) ignoriše činjenicu da su komemoraciji u jednakom tretmanu prisustvovali i pobednici i poraženi u Prvom svetskom ratu. Nikolić i savetnici ne shvataju da je zajedničko komemorisanje žrtvama ratova iz prošlog veka simbol ujedinjene Evrope, simbol prevladavanja trauma ratne prošlosti. Uz svo hinjeno evropejstvo, kad god je na nekom svetonazorskom ispitu, Tomislav Nikolić pokazuje da je bio i ostao radikal. Tako i ovog puta. Drži se radikalskog „i Kosovo i Rusija“. Kakva crna Evropa, kakav Zapad!
Dok Vučić u Londonu priča o navodnom nezaustaljivom putu Srbije u EU, dok najavljuje da će region tragičnu prošlost prevazići ekonomijom, a ne politikom (?) – u Beogradu u predsedničkoj rezidenciji guslaju radikalske gusle. O čemu se onda, kad je reč o stvarnim namerama Srbije, radi? O usaglašenoj dvoličnoj taktici premijera i predsednika? Ili stvarnoj razrokosti naprednjačke vlasti?
Predsednikovanje Tomislava Nikolića ima i drugih veselih detalja. Sin mu se, uz silesiju političkih igri, najzad ustoličio na mestu gradonačelnika Kragujevca. Mašala! Suprugina humanitarna fondacija pred TV kamerama dodeljuje donacije ugroženim građanima. Lepo i humano. Samo građani treba da znaju odakle se pun, koliko se da zaključiti – izdašna, fondacija gospođe predsednikovice. Je li možda reč o sredstvima građana, koje fondaciji eventualno doniraju javna i državna preduzeća, na možda nečiju „telefonsku molbu“? Pa koji partijski aparatčik na mestu direktora javnog i državnog preduzeća neće podržati humanitarni angažman gospođe predsednikovice i izaći joj u susret? Teško da ima tih majčinih sinova. Ako je reč makar i delom o sredstvima javnih i društvenih preduzeća, građani to treba da znaju. Ako ne znaju, ako punjenje fondacije nije transparetno, velikodušni gestovi darivanja pred TV kamerama neminovno su opterećeni sumnjom o poreklu darivanih sredstava. Asociraju na Ostap Benderovo: „Ideje moje, benzin vaš“. I nije u pitanju samo fondacija supruge Tomislava Nikolića. Slično je sa svakom, pa i sa u javnosti sada manje prisutnom Fondacijom princeze Katarine. Ni jedna, pa ni njihove fondacije – kad je reč o transparentnosti – ne treba da su izuzetak. Tako je u sređenim društvima.
(Autonomija)