Hoćete li, nakon Nove godine, otići na koncert Tereze Kesovije?
Hoćete, ako vam se dopadaju njene pesme i njena muzika. Nećete, ako ste Srbin i Srpkinja. Ali, ne bilo kakvi Srbi i Srpkinje, nego oni pravi i ponosni, poput Bore Čorbe, Maje Nikolić ili Zorice Marković. Oni, naravno, neće ići. Ono što za svakog pevača i pevačicu predstavlja pravu katastrofu i najveće poniženje – prazna koncertna sala, za njih bi, u slučaju Tereze Kesovije, predstavljao trenutak najveće, istinske sreće. U suprotnom, biće to još jedan od dokaza da Srbi i Srpkinje nemaju sramote, da su bili i ostali budale, prokleti koprofiličari kojima tuđe govno miriše lepše od vlastitog.

Šta fali pesmama Tereze Kesovije? Ništa. Njih, uostalom, vrli Srbi i Srpkinje i ne spominju. Njima ne smeta, ma koliko to paradoksalno zvučalo, to što hrvatski glazbenici dolaze i tezgare po Srbiji. Ne. Njih najdublje uznemirava i užasava činjenica što publika na te posete masovno uzvraća i što na koncertima peva skupa sa muzičarima na bini, umesto da ostane, kako to, jel, i priliči pravim i ponosnim Srbima i Srpkinjama, kod kuće, okamenjena i fosilizirana u nacionalističkom grču.

A što se Tereze Kesovije tiče, njoj je, očito, bilo vrlo neugodno da u Sava centru odgovara na pitanja novinara. Podsetila je na činjenicu da je u ratu bila jedna od žrtava, što bi se, po njenom mišljenju, moralo imati u vidu kada se procenjuju njene izjave, a da je sada, eto, jedan od agenata u politici normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske. Od „kraljice mediteranske šansone“, kako su je apostrofirali u jednim beogradskim novinama, pevačice koja je obišla svet i imala trijumfalne koncerte u pariskoj „Olimpiji“ – što, uzgred budi rečeno, gorepomenute vrle Srpkinje i Srbi nikad neće imati – čovek bi očekivao veći naglasak na individualnosti. Tim pre, jer se i u srpskom, kao i u hrvatskom jeziku, u etiketiranju politike koristi jedna te ista reč, koju na preskonferenciji Kesovija nije želela da izgovori.

No, kad smo već kod etiketa, podsetimo da je prošlo mnogo vremena od trenutka kada je naš vrli Srbin otpevao stih: za ideale ginu budale. Od tada pa do danas, Bora Čorba svaki dan ponosno gine za nacionalističke ideale. Još samo kada bi skapirao da je etiketa, koju je namenio drugima, završila zalepljena na njegovom čelu.