„Srbin koji, posle svega, letuje u Hrvatskoj, kupuje u ‘Idei’ i pije ’janu’, zaslužuje da opet bude zaklan”, napisao je pre neki dan na Tviteru izvesni ovdašnji „urednik“ izvesnog dnevnog tabloida, čije ime nećemo pominjati jer je, na kraju krajeva, i savršeno nebitno.

Nije on to, naravno, napisao zbog tajkuna Todorića, u čijim i u prodavnicama drugih, u poređenju sa Ivicom tek „tajkunčića“, diljem Balkana i inače pazarimo, i bakaluk i fasungu. Sretni što posedujemo „Super“ ili „Pika“ karticu, dok nam robu naplaćuju prodavačice koje se smenjuju kao na filmskoj traci i koje imaju platu od nekih 200 evra za 10 sati radnog vremena, uz jedan slobodan dan nedeljno. Nije urednikov motiv, dakle, nekakav socijalni, ili – ne daj bože – levičarski. Ma jok. On je to napisao iz razloga što njegov mozak tako funkcioniše: za njega su svi Hrvati zapravo todorići, a svi todorići su – a šta drugo nego – pavelići. Što, na kraju krajeva, i nije nešto naročito strano ovdašnjem vox populiju, kojeg demokratski predvode četnički vojvoda Toma i negdašnji mali od palube Aca, uz pomoć Slobinog malog Ivice.

Kada je urednik to „tvitnuo“, diglo se ono malo građanske kuke i motike na „mreži“ da mu u inat poruče da će sad još više i žešće da letuju na Jadranu (jer Srbija, iako je velika, nema more), da tamo pazare u „Konzumu“, kad već „Idea“ ne postoji u Hrvatskoj, i da ne samo piju „janu“, već da se kupaju u njoj, i to u onoj sa aromom limuna, jagode, manga ili šta ti ja već znam.

U skladu sa starom bosanskom mudrošću da „nije majka klela Muju što se kockao, nego što se vadio“, tako se i „urednik“ počeo vaditi da bi se zapravo još više zaglibio u sopstvenu tabloidnu bedastoću. Dan posle, jer jutro je kao što znamo pametnije od večeri, on se opet oglasio na Tviteru: „Ako je neko, bilo ko, zaista pomislio da ja pozivam da bilo ko bude ubijen, ja mu se najiskrenije izvinjavam, bila je to metafora“. Tu smo, dakle, aha – metafora! Ali nije prošlo ni sat vremena od „vađenja“ kad li će se on opet oglasiti, ovaj put saopštenjem za javnost: „To je moj lični, nikako ne redakcijski, stav o srpsko-hrvatskim odnosima u kojima već decenijama jedna strana plaća da bi uvek iznova bila žrtva jezivih zločina. Ako uopšte vredi objašnjavati, nisam lud da zaista pozivam na ubistvo bilo koga. U pitanju je metafora inspirisana srpskom nacionalnom, ekonomskom glupošću koju je pesnik Bora Đorđević odavno opisao na sličan način: Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet“.

Šta drugo čoveku preostane nego da posle pozivanja na ovakve autoritete tipa Bore Čorbe, koji je odavno s vinjakom popio i vlastitu pamet, jednostavno umukne i kaže uredniku: „Ma u pravu si, samo piči!“. I mislite da nije nastavio? Ma jašta je. Nakon što je Radio Slobodna Evropa obradio temu urednikovog govora mržnje, u kojem se iz usta različitih sagovornika pominje i čarobna reč „tužilaštvo“, evo ga urednik kako se opet diže na zadnje noge i kroz pogled neukaljan mišlju tvituje: „Dakle, kolege, pa vi ste gori od Mile Štule! Sram vas bilo! Kako se zove to kad te Slobodna Evropa ispljuje i pozove na hapšenje, a tebi ne daju šansu da kažeš bilo šta? Demokratija? Novinarstvo?!“

Stvarno ne bih da seirim nad gabulom u kojoj se našao nesrećni „urednik“, koji je lično i personalno do sada upropastio boktepita koliko ljudi svojim odvratnim, ogavnim, smrdljivim napisima, koje objavljuje u nečemu što se prodaje na kiosku, ima oblik novina ali svakako nisu novine. Nisu ni tabloid, već toaletoid, koji gaji „uredničku politiku“ zvanu „saznajemo“, a pitanja postavlja u stilu: „Da li vam majka zna da ste narkoman?“ Pa hajte sad, odgovorite na pitanje, moliću lepo. To su novine koje gaje „uredničku politiku“ reketaškog tipa. I koje i nakon svega postoje, prodaju se za besmisleno jeftinu cenu, nemaju u sebi oglase, dakle ne posluju po ekonomskoj logici, a uprkos svemu tome ne zna se ko im je STVARNI gazda. Zna se samo da pojedini urednici žive na visokoj nozi pa jedva nekako uspevaju da se popnu u vlastiti džip, a da ne izgrebu „rolex“ sat.

Pa onda nek neko kaže da novinari ne žive dobro od svoga rada. Pa ne žive. Ali kako onda ovaj kukavac živi? Pa vrlo jednostavno: on nije novinar, on je zapravo anti-novinar. Zbog takvih je „urednika“ ova profesija i spala na sadašnje grane, a ljudi nas percipiraju kao najobičnije besramne lažove. Takav je „novinar“ pre nekoliko godina u jednoj televizijskoj emisiji s gnušanjem odbacio knjižicu zvanu Kodeks novinara Srbije i gledajući direkt u kameru, ne trepnuvši, rekao: „Kodeks je na Zapadu odavno prevaziđena stvar“. Osoba koja laže i ne trepne a gleda u oči tolikom auditorijumu zapravo i nije čovek. On je nekako, kako da kažem, više Mila Štula, ne urednik, već – ne-urednik, bolje reći „unerednik“, što dolazi od starog srpsko-hrvatskog glagola „unerediti“.

(Lupiga.com)