– Došla sam da pozovem u goste čoveka, beskućnika, da prezimi kod mene… Imam internet i vidim šta se dešava u Novom Sadu – dugo je prošlo (šok je zaustavio vreme) dok okupljeni u dnevnom boravku novosadskog svratišta nisu poverovali da se ovo stvarno događa, da sedamdesetogodišnja Nada Kiš Ajzen iz Iloka nije duh, i da je zaista izgovorila ove reči.

Desilo se ovo juče prepodne, jedanaestog dana drame. Toliko je gradskim ocima, tek ove godine “nateranim” građanskim i medijskim pritiscima, trebalo da odluče hoće li i kako okončati višegodišnje muke Novosađanki bez krova nad glavom.

– Nisam bogata, nisam ni neki veliki humanista, nego mislim… ljudi se smrzavaju na ulici, a ja se baškarim u toplom, u sto kvadrata… Živim sama, muž mi je umro, a deca su daleko… pa da mi glas ne odjekuje u praznom… da imam s kim da podelim samoću, da popijem kafu, da se kartam… Šta ja skuvam, ješćemo zajedno, za odeću i obuću ću se ja brinuti… Jedino ne mogu drogu, alkohol i promiskuitet da trpim, sa svim ostalim ljudskim problemima sam spremna da se nosim – ovo je gospođa Nada rekla trojici muškaraca, beskućnika… Oni su samo gledali u zemlju i ćutali… u šoku, sumnji, neverici…

U tom trenutku, dok se izgovara ova ponuda, na vratima dnevnog svratišta u hodniku koji deli jedine dve skučene prostorije ove prihvatne stanice pojavljuje se mladić, Dalibor, u ruci mu ženske čizme: “Našao sam ih kod kontejnera, nove su, dobro će doći nekom…”

Negovateljica ne zna, na momenat, gde bi spustila čizme, kuda bi se pre denula, i ona, i nevoljnici koji neprekidno dolaze…

Ulazi još jedan čovek, “jel imate neke čarape”, pita…

Ne znam da li je živa

Zvoni telefon, jedna od zaposlenih kaže: “Ne znam, nije već dugo bila, da, treba je pronaći, ona je negde u Sremu, ne znam je li živa, ne znam… Pitaju iz Centra za socijalni rad, imamo li mi goriva…”

Vrata se opet otvaraju, stigla je žena s velikim naramkom odeće i obuće, Draga Blagojević: “Nas tri kuće, dva sina, pa deca imaju patika… mislila sam da poklonimo, ako može, oprala sam i ispeglala odeću…” Ogromna kesa se smešta na jednu od dve jedine stolice u hodniku svratišta… Na stolici uz kesu, sedi žena koja čeka muža, beskućnika, dok ne pojede dva sendviča i ne popije čaj, toliko mu, kao i drugima koji naiđu, sleduje svaki dan… to Grad plaća iz budžeta… Obrok se “pojačava” kad se donese pecivo od protekle noći, koje poklanja pekara “Evropa”… Suprug, uz još desetak ljudi sedi za stolom u skučenoj jedinoj prostoriji od jedva četiri-pet kvadrata, gde borave beskućnici od 7 do 19 sati… On jede, ostali gledaju televizor, pojeli su svoje sledovanje za danas… Jednom mesečno iz restorana “Lazin salaš” stiže dvadesetak kuvanih obroka na poklon. Kuvanu hranu može u prihvatnu stanicu da donese samo neko ko je odgovoran pred sanitarnom inspekcijom.

“Evo, ovo sam dobio od doktorke… trebaju mi lekovi”, kaže mršavi mladić, bled i drhtav dok pruža recepte socijalnoj radnici, koja mu objašnjava šta sad treba da radi, kuda da ide… Kaže, on je u apstinencijalnoj krizi, leči se, valjda će uspeti… Ona se, potom, okreće i kaže čoveku s kapom u ruci, koji strpljivo čeka u istom uskom hodniku (iz njega se ulazi u sobu za osoblje i u drugu sobu, za beskućnike), gde žena čeka muža, gde stoje kese s donesenom odećom i gde je juče negovateljica šišala štićenika s vaškama u kosi… Odatle dve stepenice vode do nekakvog kupatila…

“Dobro, tvoj je red da se okupaš, evo peškir…” A, kupaju se, prosečno, jednom nedeljno, kad i skidaju odeću sa sebe i dobijaju novu… Samo je takav raspored mogao da se napravi, jer svratište ima samo jedno malo kupatilo, s jednim bojlerom od 60 litara… A, od te količine tople vode se peru i sudovi u prostoru od dva kvadrata, koji se ovde zove kuhinja, u kojoj se svakom pripremaju dva sendviča dnevno… Tu, negde, između kupatila i kuhinje, na prostoru gde su jedva uglavljena dva ormana sa čistom odećom, odlaže se, često na podu i prljava, koja najčešće mora da se baci…

Ako se setite…

Mole se Novosađani da kada ocene da je nekom beskućniku potrebna pomoć da pozovu Hitnu pomoć ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomoć nužna.
Svratište za decu se nalazi na Bulevaru oslobođenja 28.
Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra, nalaze se i dva kontejnera za noćni boravak beskućnika, muškaraca. U Prenoćište može da se dođe u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro (i žene i muškarci)!
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može stići i sa Bulevara oslobođenja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa kod apoteke, na levo.
Centar za socijalni rad: 210 – 14 00
Prihvatilište sa dnevnm boravkom: 444 – 936
Prihvatna stanica u Futogu: 895 – 760
Svratište za decu: 533– 232
Ljudima koji borave u Prihvatilištu i Prenoćištu najviše su potrebni obuća, donji veš i tople čarape. Svi koji su radi da pomognu, pomoć mogu da donesu u Prihvatilište.

U ovom domu, po rečima socijalne radnice, možda najviše nedostaje jedna “prijemna” soba, makar izdvojeni ćošak, gde bi u diskretnoj atmosferi oni koji dođu prvi put mogli, odvojeni od drugih očiju i ušiju, da ispričaju svoju priču… Ta činjenica šalje strašnu poruku nepoštovanja čoveka.

Prethodni redovi su samo isečak slike jednog dana, a svi su dani u dnevnom svratištu gotovo isti, razlika je jedino što nevolja, ponekad smenjuje još veću nevolju… Nekad nema niti jednih suvih cipela, a ponekad se nekom i posreći pa dobije nove i suve i čarape i cipele… Beskrajno a nemo zahvalni ljudi bez doma, njih stotinak, četvrtu godinu u Novom Sadu prolazi kroz ovo dnevno svratište na Bulevaru kralja Petra 28, veliko jedva kao samački stan. Do podne u danu kada smo ovo zabeležili, kroz svratište je prošlo 30 ljudi, svake godine ih je sve više, nekada se pojave i po tri nova čoveka dnevno, a nekih nema i po tri meseca da svrate, pa se, kad dune košava i padne sneg, odjednom stvore… Neko dođe i više ga nikada nema…

Dve žene, beskućnice Stojanka i Vesna prespavale su, kao i mnogo puta do tada, na Železničkoj stanici. Pronašli su ih i, dan pre otvaranja prenoćišta, odveli u Gerontološki centar u Futogu, sad spavaju na krevetima smeštenim između kade u kupatilu…

Noćno svratište za žene u Gajevoj ulici 2 otvoreno je u Novom Sadu 28. januara, na dan kada smo zabeležili ovu priču.

Imena

U osam kreveta u prenoćištu u Gajevoj ulici to veče nije spavao niko… Žene, primorane da žive na na ulici i uverene da ih se niko nikad neće setiti negde su u nekim “skloniština”… ako su žive… Stojanka i Vesna tvrde da na ulici ima još beskućnica, spavaju gde stignu… Da bi apsurd bio veći, ne postoji način kako im javiti da ih čeka čist i topao krevet… One nemaju adresu… One ne postoje osim na malim, crvenim kartonima, u drvenoj kutiji na radnom stolu jedne od dve sobe dnevnog boravka. Na njima je, između ostalog, zabeleženo:

VESNA (od pre dva dana u Gerontološkom u Futogu): Odrasla u Sremu, dvadeset godina je na ulici… od jesenas se greje i hrani u dnevnom svratištu… nikad nije upisana u knjigu državljana… trenutno se u saradnji sa Centrom za socijalni rad pokušava upis, ne bi li ostvarila kakva takva prava iz socijalne zaštite… njen čovek, koga voli, ostao je na ulici… pije… Često su spavali ispod stepeništa u jednoj zgradi na Bulevaru oslobođenja…

BISA: Teže mentalno obolela, pod starost je stigla u svratište. Pokušali su da je smeste u Dom, ali stalno beži… dolazila svakodnevno u vrlo lošem stanju, uplašena, mokra… od juče je nema…

MARA: Ove se zime zajedno s još jednom mlađom ženom (dete odraslo u domu za nezbrinutu decu, nedovoljno mentalno razvijeno!), uselila u neku polunapuštenu kuću… Mara je celu prošlu zimu spavala u kontejneru kod Maksija na Limanu… Sa njom je i jedan pas, neće da se odvoji od njega…

STOJANKA (od pre dva dana u Gerontološkom u Futogu, u kupatilu): Izbegla iz Bosne, nema ni izbegličku legitimaciju… Centar pokrenuo postupak da se utvrdi njen identitet… mora da se pronađe neko ko će u konzulatu posvedočiti ko je ona…

BISERA: Preko 60 godina, isrpljena i bolesna… zaposleni u svratištu zajedno s kolegama iz Centra za socijalni rad je trenutno traže… otprilike se zna gde je bila pre nekoliko dana, neki ljudi su zvali i rekli da su joj nosili hranu…

BRANISLAVA: 64 godine, nema radnog staža, korisnica je socijalne pomoći od 4.000 dinara… dolazi da jede… kad je lepo vreme, na Ribnjaku je, pomaže ljudima da urede bašte, dok može… i sad je, valjda tamo negde…

MARIJA N…

MARIJA R….

Viktoria Csabi (Autonomija)