Predsednik Srbije Tomislav Nikolić tvrdi da ga neko prisluškuje. Zadnjih dana javno ponavlja to krajnje ozbiljno upozorenje. Ističe da nema poverenje u neke delove MUP-a.
Nije prvi put da Nikolić javno iznosi problem prisluškivanja i svoje bezbednosti. Zna se za slučaj spornog upadanja jednog vozila u predsedničku kolonu vozila na uutoputu. O tome su izveštavali mediji. Stvar se nekako zabašurila objašnjenjima o banalnosti celog slučaja. Reč je bila o navodnoj nepažnji nekog valjda činovnika MUP-a.
Srbija na žalost ima tragična iskustva sa bezbednošću svojih državnika. Zbog toga, ako želimo biti normalna država, upozorenja predsednika Nikolića ne smeju ostati ne razjašnjena. Prvo pitanje koje se nameće jeste koliko je normalna komunikacija predsednika republike Nikolića, predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Dačića i potpredsednika vlade i koordinatora svih službi bezbednosti, dugogodišnjeg Nikolićevog najbližeg političkog saradnika i kažu prijatelja, Aleksandra Vučića? Zar je moguće da u okviru svojih nadležnosti i ovlašćenja najviši državni funkcioneri to osetljivo pitanje nisu mogli rešiti kako nalažu procedure? Ne na javnoj sceni, gde iskaču svako sa svojim iskazima, nego mimo javne scene, kako podrazumeva karakter problema. Je li moguće da je zbog izostanka komunikacije i međusobnog poverenja, predsednik Nikolić prinuđen da se obraća javnosti? Nedoumice su utoliko veće zbog toga što premijer Dačić tvrdi da nema saznanja da iko prisluškuje predsednika Nikolića. To izjavljuje i nadležni rukovodilac MUP-a zadužen za sektor koji se valjda bavi poslovima praćenja i prisluškivanja bezbednosno interesantnih lica. Vučić izjavljuje da je za problem prisluškivanja nedavno saznao i da se radi na njegovom rešavanju.
Javno istupanje predsednika Nikolića nikako nije banalno i bezazleno. Ako neko zaista prisluškuje Nikolića, a nisu strane službe nad kojima Srbija nema kontrolu, onda se može govoriti o nekontrolisanim centrima moći u Srbiji koji operišu i u samom vrhu države. Neko nekontrolisan je onda stariji i jači od države. Ako se prisluškivanje i nemar prema Nikolićevoj bezbednosti vodi iz državnih službi, onda je reč o namerama opasnog razračunavanja i pokušaja kompromitacije nekog od navedenih aktera. Ako je pak reč o neopravdanom istupanju Nikolića, svesnom, ili koje mu je neko iz njegovog okruženja kao nečija produžena ruka podmetnuo, onda je reč o pokušaju da se kompromituje neko iz Vlade Srbije. Ili možda i cela vlada.
Dok se stvar ne ispita do kraja, način na koji Nikolić iznosi problem u javnost daje osnova za pretpostavke da je moguće sve od navedenog. Što je vrlo zabrinjavajuće. Uz to, ako se problem institucionalno i proceduralno ne reši, oživeće teorije zavere koje će trovati javni život. Na primer i ona po kojoj neko želi posredstvom podmetnutog problema Nikoliću da elimeniše neke kadrove iz MUP-a koji su ozbiljno shvatili borbu protiv kriminala, pa su opasnost za tajkunsko-koruptivnu zajednicu. Možda ta zajednica u Nikolićevom savetničkom okruženju vidi šansu za politikantske intrige i šansu da se posredno oslobodi onih iz MUP-a, koji su borbu protiv korupcije shvatili ozbiljno. Sve je moguće. Nije malo onih, u zemlji i u inostranstvu, kojima odgovara konfuzija i političko-institucionalna nestabilnost Srbije i kojima ne odgovaraju njezine evropske integracije. Znamo sa koji strana duvaju vetrovi protiv evropskog puta Srbije.
Dok se problem Nikolićeve bezbednosti zapliće, dotle neki potezi sudskih vlasti jednako zbunjuju i stručnu i laičku javnost. Sudija Specijalnog suda Vladimir Vučinić, koji sudi Miroslavu Miškoviću, smenjen je sa mesta predsednikan Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu. Prethodno se obratio Visokom savetu sudstva, u vezi sa pritiscima kojima je bio izložen kada je odlučio da privremeno vrati pasoš Miškoviću radi putovanja u London. Odluku o smeni Vučinića doneo je kolegijum svih sudija tog odeljenja. Je li reč o slučajnoj vremenskoj koincidenciji Nikolićevog javnog istupanja, smeni sudije i procesu protiv Miškovića? Ili je sve to u nekoj skrivenoj povezanosti? Da ne širimo dalje priču, poput datuma za početak pristupnih pregovora u EU. Šta god bilo, tabloidna Srbija nije bez vrućih tema. Ozbiljna Srbija, onoliko koliko je ima, itekako je zabrinuta. Igre koje se igraju ne slute na spokojnije dane.
Za kraj malo cinizma sa državnog nivoa. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Fond PIO) malo se poigrao sa vernicima koji Božić slave 25. decembra. Drugi deo penzija za prethodni mesec, kakve su takve su, isplaćuje se 25. u mesecu. Izuzev kad 25. pada u nedelju ili ponedeljak. Tad se isplata vrši obično dan ranije ili eventualno prolongira za jedan dan. Ovog 25. decembra bila sreda, pa su penzioneri koji tog dana slave Božić željno čekali da podignu penzije i obraduju porodice okupljanjem oko božićnog ručka. Kad ih već država nije obradovala dan ranije, isplatom penzija na Badnji dan. Kad za Božić, sreda – penzije malo morgen. Isplata počela dan posle Božića, 26.decembra. Bez ijedne reči objašnjenja, a kamo li izvinjenja. Da li bi tako bilo da je reč o pravoslavnom Božiću? Kako slučaj nazvati nego ciničnom čestitkom Fonda PIO, države, hrišćanskim vernicima koji su u Srbiji manjina. Tek toliko da progutaju još jednu gorku pilulu na kraju godine. I to za vernike u najradosnijem danu.
(Autonomija)