Šta je to što je krajem novembra, zapravo, izgorelo u blizini Obrenovca?
Na prvi pogled pitanje se doima kao retoričko. Ta, svi znaju da je zapaljena baraka u koju su vlasti nameravale da smeste nesretnike iz Sirije, Pakistana, Avganistana…
Ali, šta ako u tom požaru nije izgorela samo radnička baraka, nego još nešto, nešto dragocenije, nešto što zadire u samorazumevanje Srba?! Nije li, skupa sa barakom, spaljen, recimo, i mit o spremnosti Srba da, ne obazirući se na jezik, boju kože, veru ili zemlju porekla, pomognu ljudima u nevolji, da podele sa njima komad hleba i krov nad glavom!?
Pre neki dan taj je mit, jednostavnim potezom palca, pretvoren u prah i pepeo. No, nije toliko važno ono što je izgorelo, nego ono što se u svetlosti zapaljene barake pojavilo – mračno i iskeženo lice srbijanskog rasizma.
Treba li prisustvo rasizma da nas iznenadi? Ne. Rasizam je u Srbiji posve odomaćen. Pri tome ne mislim na rasističke napise po zidovima, na pijane ispade u kafani ili na sajtove kojekavog arijevskog smeća. Ne. Mislim na sve one medijske nastupe, tribine, okrugle stolove i konferencije, na svu onu hrpu štampanog materijala i ispraznog govora, kojima je rasizam pretvaran u uobičajenu frazu naše svakidašnjice. Svakidašnjice u kojoj se građani Srbije, bez ikakvog negodovanja i otpora rasističkom podvajanju, dele na Srbe i neSrbe.
Otkud sad rasizam u Srbiji? Gde su njegovi uzroci? Treba li ih tražiti u mizernim prilikama? U siromaštvu koje sve više postaje endemsko? U moralnom rasulu? U kolapsu sistema vrednosti ili, možda, u onom oduševljenju sa kojim je podržan velikonacionalistički projekat? U onoj toploj suzi što se slivala niz lice kad su tenkovi iz Srbije, zasipani cvečem, kretali u rat? U onoj masovnoj podršci „pravednom“ razgraničenju – na temelju kojeg je Srbima trebala da pripadne zemlja, odnosno teritorije, a Hrvatima i Bošnjacima nebo, tj. hladna i vlažna ilovača?
Moramo se osloboditi onih, pisao je svojevremeno otac nacije, koji Srbima zagađuju njihovu zemlju. Uloga opasnog, toksičnog materijala sada je zapala azilantima. Juče je, kao socijalnom, političkom i moralnom talogu tribalnog i varvarskog Balkana, bila namenjena Albancima, pre toga odnarođenim elementima i evroslinavcima. Sutra će već biti namenjena nekom četvrtom. Možda baš vama, koji čitate ovaj tekst.
Uostalom, zašto da ne. Kada su neke među vama javno razapinjali zbog nedostatka srpstva, niste našli za shodno da reagujete. Smatrali ste da svako individualno protivljenje i svaki glas razuma unosi razdor u obor u kome ste se našli. Niste reagovali ni kada su užasni zločini počinjeni u vaše ime. Ono što bi se očekivalo od starog evropskog naroda da učini sam, učinili su drugi umesto vas. Naravno, vi ste u Hagu videli antisrpsku zaveru. Niste reagovali ni kada su prebrojavana krvna zrnca i traženi srpski geni. Čak ni sada, kada su neki među vama zapalili baraku, niste reagovali na način na koji ste prethodno zaustavili autobuse – niste blokirali puteve i od nadležnih energično zahtevali da rasističke piromane otkriju i kazne. Sve ono loše, negativno, opasno i zarazno, sve ono uznemirujuće što ste videli u azilantima pretvoreno je u dim i nestalo je skupa sa barakom. Razlozi za zabrinutost su, međutim, ostali, samo ih ne treba tražiti u azilantima, nego u vašem ponašanju. Nije, dakle, problem azijska sirotinja, nego vi.
Ne želite azilante, to je jasno. Najradije biste ih proterali i zapalili sve što bi im moglo poslužiti kao privremeno utočište. Niste ni na koji način skrivili nevolju od koje beže, pa smatrate da niste dužni ni da im pomognete. Ne želite ih u svojoj blizini, ali nemate ništa protiv da ih smeste u Sandžak ili, možda u Vojvodinu. Ionako se kurči da je najevropskiji deo Srbije, pa nek to svoje evropejstvo dokazuje na azilantima.
Ali, zar ne vidite da ste upravo vi pravi i autentični predstavnici Evrope, i to one Evrope na čije obale, iz godine u godinu, morski talasi izbacuju beživotna tela azilanata. Nikakav datum i nikakvi pregovori o pristupanju nam, pored vas, nisu potrebni. Vi ste dokaz da je Srbija, zahvaljujući rasizmu, tom originalnom evropskom izumu, već evropeizovana. Vi ste, dakle, dokaz da smo Evropa, jer ste pristali na ulogu krvoločnih kerbera, spremnih da brane njene granice i, u svakom trenutku, kidišu na uljeze iz trećeg sveta. Vi ste Evropa dostojna prezira, Evropa kojoj treba pružiti politički otpor, kako u plamenu sledeće barake ne bi izgoreli i poslednji ostaci ljudske solidarnosti.
(Autonomija)