Šta ti je život. Nekom majka, nekom maćeha. Jedni ponovo na vlasti, u slasti i masti, a drugi na robiji. A koliko juče, u herojskim devedesetim, kad se pred alom i vranom branilo srpstvo i srpske zemlje, bili svi zajedno. Jedni stvarali političke i vojne vizije, jedni umovali u akademiji nauka, jedni sa oltara blagosiljali probuđeno srpstvo, jedni po amfiteatrima kod mladeži budili nacionalni ponos. Jedni se žrtvovali u Službi na najpoverljvijim zadacima. Disalo se i mislilo kao jedno. Kao patriotsko bratstvo pod mudrim vođstvom vizionara Miloševića. Političko, crkveno, kulturno vođstvo uz svoj narod, narod uz svoje vođstvo. Izuzev izdajnika i plaćeničke bagre, koja se kao zgražavala nacionalističkim ludilom i ratnim bestijalnostima. Koja je zapomagala zbog silnih žrtava, zločina i upropašćavanja zemlje. Kao da patriotsko bratstvo nije brinulo upravo za živote i zemlju. Srpske živote i srpske zemlje. Zbog toga su ga belosvetski antisrpski moćnici, uz sasluženje domaćih izdajnika, na pravdi boga i optužili za kobojagi nepojamne ratne gadosti. I proglasili Udruženim zločinačkim poduhvatom.
U godinama iskušenja bratstvo je radilo teško. I živelo skromno. Uključivši i vizionarevu skromnu porodicu. Plaćenička ološ joj je pripisivala sve i svašta. Te privilegovan šverc akciznim robama, te osiono ponašanje i premlaćivanja, te neumerenosti i ispade svake vrste. I sve to navodno pod zaštitom Službe.
Završilo je antisrpskim petooktobarskim pučem. Pučisti, tobože demokratske vlasti, posle su nadasve tolerantnog vizionara Miloševića isporučili u Hag. Gde je mučenik podmuklo ubijen. Samo zato što je branio srpstvo i razobličio suštinu novog svetskog poretka. Što mu je odlučno rekao – ne. Njegova skromna porodica je jedva izbegla. U Moskvu. Ćerka u Crnu Goru. Gde se i danas zlopate, jelda, u nemaštini i tuđini.
Pregaoca Radomira Markokovića, čelnika Sužbe iz najtežeg perioda koji nije znao reći ne, uhapsilo, osudilo i strpalo na robiju. Pod optužbom za navodnu odgovornost za politička ubistva. Te Ibarska magistrala, te Ivan Stambolić. Olajavalo se ovog skromnog čoveka, koji je sebe smatrao samo običnim redovom patriotskog bratstva, koji je kao i svaki redov samo izvršavao naređenja, da je na čelo Službe postavljen voljom gazdarice. Navodno zbog servilnosti i spremnosti i na postupke neprilične moralnim ljudima. Kao što se olajavalo i da je Služba bila izvan bilo kakve kontrole. Izuzev gazde i gazdarice. Moš misliti. Služba ko Služba. Ogovaranje i blebetanje nepatriotskog soja. A istina je da su pred Službom stajali složeni zadaci. Ne baš uvek laki i ugodni. Bila su takva vremena. Napalo Srbiju i srpstvo i spolja i iznutra. Trebalo je paziti šta se brblja i smera u opozicionim plaćničkim krugovima takozvanih demokrata i tobože zagovornika ljudskih prava. Moralo se po nekog pritegnut, ucenit. Ućutkati. U krajnjem slučaju, moralo se i „radikalno rešavati“. Nije bilo uslova za izvikanu legalnost, pravne procedure i slične koještarije. U Hrvatskoj srpstvo postradalo, u Bosni krvarilo, na Kosovu se zakuvavalo. U Podgorici se pritvorno spremala izdaja. Ko je imao vremena za zakonitost i slična građanska tobože demokratska prava. Gazda, vizionar, bio je sve opterećeniji. Gazdarica, vizionarka, sve nervoznija. A deca im malo nestašna. Zato je to bilo iznuđenih „radikalnih rešenja“. Pa ako je negde i pala koja glava, novinarska, političarska, konkurentska u obavljanju „trgovačkih poslova“, nije čudo. Uostalom, što novinari klevetnički piskaraju, političari laprdaju o nedemokratskom poretku, trgovci akciznim proizvodima da se jogune i otimaju od kontrole Službe? Ako ćemo pravo, malo su i platili, koliku su štetu pravili naumima vizionara, supruge mu i požrtvovanim im saradnicima.
Pregurao se nekako petooktobarski puč. Malo buke ni oko čega. Služba je sačuvana. Sačuvani su kadrovi. Sačuvani su službini ljudi u redovima petooktobarskih pučista. Kadrovi rešavaju sve. Brzo je razorena pučistička skupina. Ionako je to manje-više sve odano idejama bratstva, samo su hteli zameniti bratstvo. Rastureni su što zaslugom Službe, što gramzivošću pučističkih vrhuški, što sačuvanom medijskom i finasijskom infrastrukturom iz devedesetih. Jedina šteta je što su neke patriote na žalost isporučeni u Hag. Onima koji su ostali ovde, skoro da nije falila dlaka sa glave. Sreća da su mnogi na vreme ono malo ušteđevine skolonili u strane banke. To je odlično došlo u poslepetooktobarskim privatizacijama. Valjalo je podmititi, zasititi alave i preuzeti sve što je valjalo.
Sad kad je staro bratstvo ponovo na vlasti, kad je povraćena kontrolu nad institucijama (ako je ponegde i bila izgubljena), nad novcem, kad je upodobljeno tužilaštvo, sudstvo i mediji, vreme je da se misli na spašavanje saboraca koji robijaju. Na pravdi boga. Neće ići baš lako. Treba strpljenja. U javnost najpre treba pustiti probne balone. Potom nešto demantovati, nešto zakukuljeno komentarisati pozivajući se na zakonitost i procedure. Nešto preko bratstvu sklonih pravnih stručnjaka učiniti mogućim „ako se pokažu nove okolnosti, za koje ima indicija da su bile ili nepoznate, ili svesno prećutane kada su izricane presude“. Mediji su pod kontrolom. Spin-majstori spremni i plaćeni. Upodobljene institucije i procedure su dovoljno fleksibilni za kreativna tumačenja. Treba samo strpljivo raditi.
Prvi savetnik predsednika republike i valjda najbrižniji zaštitnik ideja i kadrova iz devedesetih Oliver Antić, već je sa redovom Radovanom u Zabeli obavio razgovor. Savetnik je, uz ostalo, i predsednik Komisije za pomilovanja. Naravno, savetnik ništa ne „prejudicira“. Sve je „stvar zakona i procedura“. Za početak je pušten balon da će redov Radomir tražiti pomilovanje od predsednika republike. Nije li aktuelni predsednik republike svojevremeno izjavio, da će ako bude predsednik, preispitati sve presude „dosmanlija”? Uključujući i presude za vezane za atentat na Đinđića. Sad kad je u javnost pušten balon, stvari će se razvijati same po sebi. Samo strpljenja.
Život zaista jeste nekom majka, a nekom maćeha. Ali bratstvo iz devedesetih obavezuje da se misli na saborce kojima je život sada maćeha. Pošteno rečeno, nije pravo da danas neki ponovo uživaju, a neki robijaju. A svi radili iste stvari i služili istoj ideji. Upravo taj moralni imperativ, tako vidljiv kod Prvog savetnika predsednika republike, jeste ono što bratstvo čini bratstvom Ne zaboravljaju se stari drugari i saučesnici u onom, što maliciozni svetski moćnici i rasrbljeni evroslinavci, tobože demokrati, nazivaju Udruženi zločinački poduhvat. I jedni i drugi bratstvu mogu pljunuti pod prozor.
Bavi li se problemom redova Radomira samo Prvi savetnik, ili i savetnikovi savetnici? Ne samo oni iz Službe.
(Autonomija)