Protekle sedmice hrvatski i srpski predsednici, Ivo Josipović i Boris Tadić, u razmaku od nekoliko dana podržali su ideju o osnivanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (REKOM). Drago Hedl, jedan od najpriznatijih hrvatskih novinara, dugogodišnji urednik legendarnog „Feral Tribjuna” koji je od samog početka rata pisao i o stradanjima srpskih civila, ocenio je da je veoma važno da REKOM dobije podršku službene politike Zagreba, Beograda, Sarajeva, Banjaluke, Prištine… – Bez utvrđivanja činjenica o ratnim zločinima, priznanja da su se oni dogodili i, dakako, kažnjavanja najodgovornijih koji su u tome učestvovali, biće teško graditi mostove među narodima koji će večno biti susedi – kaže Drago Hedl za „Dnevnik”.

– Posao REKOM-a i vidim u stvaranju zdravih temelja za te, toliko potrebne mostove. Ne bude li ih, istorija bi nam se mogla ponoviti. Setite se samo kako je dramatično završila ona floskula o „bratstvu i jedinstvu“. Jedan od razloga katastrofe koja nas je početkom devedesetih pogodila bilo je ignorisanje potrebe gradnje takvih temelja nakon 1945. Sve je manje-više gurnuto pod tepih, pritajeno tamo čučalo, sve dok nije eksplodiralo 1991, kada su mnogi dočekali da napokon završe rat koji je bio okončan pre 46 godina. Svojevremeno ste izjavili da samo zahvaljujući novinarima mnogi ratni zločini, počinjeni na svim stranama, nisu zataškani.

Na žalost, stiče se utisak i da je, deceniju i po od prestanka ratnih dejstava, „patriotsko novinarstvo“ još uvek cenjenije od onog koje upozorava na prljavštine u vlastitom dvorištu?

– Mislim da nije preterana tvrdnja kako deo ratnih zločina nikada ne bi dobio sudski epilog da, pišući o tome, novinari nisu stvarali pritisak da se ti zločini istraže i procesuiraju. No, pisanje o ratnim zločinima, dakako onim koje su počinili pripadnici naroda čiji ste deo, nije ono na čemu se stiču slava i popularnost. U Hrvatskoj, u vreme tvrdog Tuđmanovog režima, mada i u godinama nakon toga, takvi su ljudi bili proglašavani nacionalnim izdajnicama, državnim neprijateljima, izrodima, stranim plaćenicima… Kasnije je ta retorika nešto ublažena pa su oni koji su pisali o zločinima pojedinih pripadnika Hrvatske vojske bili optuživani da blate dignitet Domovinskog rata. „Patriotsko novinarstvo“, kako ste ga nazvali, tih problema nije imalo. Njihova je pozicija bila vrlo komforna, a i danas im nište ne manjka. Da sam pisao samo o ratnim zločinima Srba, zacelo bih dobio i nagradu „Novinar godine“ koja mi je svojedobno izmakla, jer, kao što sam rekao, značajan deo ljudi, među njima i deo kolega, i danas misli kako, budući da smo bili napadnuti, nismo mogli činiti ratni zločin. Neki smatraju da je u odbrani zemlje junački čin terati civile da ispijaju sumpornu kiselinu iz akumulatora. Poslednjih nedelja hrvatsku javnost potresa pokušaj podmićivanja sudija Vrhovnog suda, kako bi Branimir Glavaš bio oslobođen ili mu bar kazna bila umanjena. No, pre nego što je ta afera dospela do javnosti, Vrhovni sud je Glavašu ipak preinačio presudu.

Da li se može govoriti o tome da je tim umanjenjem kazne na izvestan način ipak relativizovana njegova odgovornost za ratne zločine počinjene u Osijeku 1991. godine? I da li je izbijanjem afere i sama preinaka presude stavljena pod sumnju?

– Vrhovni je sud smanjio Glavašu kaznu s deset na osam godina zatvora. Učinio je to bez obzira što je Glavaš pobegao pre izricanja prvostepene presude i više od godinu dana do izricanja pravosnažne presude iz egzila blatio hrvatsko pravosuđe i državne institucije. Ta je odluka, blago rečeno, neobična. Skandal o pokušaju podmićivanju sudija Vrhovnog suda, jedan je od najvećih otkako je Hrvatska stekla nezavisnost 1991. Na žalost, kako sada stvari stoje, uprkos priznanju zastupnika u Saboru izrečenom pred policijom u prisutnosti advokata, da je predao 70.000 evra osobi koja je trebalo da podmiti sudije Vrhovnog suda, ta prvorazredna afera pada u zaborav. Nema kaznenih prijava, nema hapšenja, mada su u Hrvatskoj ljudi lišavani slobode i u korupcijskim aferama kada je u pitanju bilo nekoliko stotina evra. Problem je u tome što su u pokušaj podmićivanja sudija Vrhovnog suda bile uključene i neke krupne ribe.

Pripremate knjigu o Branimiru Glavašu. U Srbiji se i danas spekuliše o tome da on, zapravo, nije „pao” zbog iskrene želje hrvatske države da se obračuna sa ljudima koji su odgovorni za zločine počinjene tokom rata, već zbog toga što je izgubio političku zaleđinu?

– Ta je teza delimično tačna. Da Glavaš u proleće 2005. nije izbačen iz HDZ-a, odnosno da ga je i dalje pokrivao kišobran te moćne stranke, teško da bi se Krunoslav Fehir odlučio izneti one stravične detalje o mučenju i ubijanju civila u garažama, pet-šest metara udaljenim od Glavaševog ratnog štaba. Da je to rekao dok je Glavaš bio u HDZ-u i moćna figura na hrvatskoj političkoj sceni, Fehir bi svojim iskazom mogao nauditi samo sebi. Zamislite situaciju u kojoj Fehir, obični saobraćajni policajac, ustaje protiv Glavaša koji se do tada bar jednom sedmično slikao u Zagrebu ili Osijeku s vodećim ljudima hrvatskog političkog vrha, među ostalim i s premijerom Ivom Sanaderom. Kakve bi bile njegove šanse? Istog časa ostao bi bez posla u policiji, ako bi završilo samo na tome. Glavaš sad stalno tvrdi da je proces protiv njega politički motivisan, odnosno da ga je naručila politika. Delom on jeste u pravu, ali samo utoliko što je Sanader, nakon što je izbacio Glavaša iz stranke, dopustio da se nakon Fehirovog iskaza započne s istražnim postupkom. Sve drugo su Glavaševe nebuloze.

Poput mnogih „junaka” s ovih prostora, i Glavaš se opredelio da od ruke pravde pobegne. Da li se tu radi o svesti o vlastitoj krivici ili, pre, želji da se, makar i u bekstvu, zadrži određena vrsta kontrole – nad „fanovima”, javnim mnjenjem..? Ili je u pitanju nešto treće?

– Glavaš je pobegao zato jer nije u stanju suočiti se sa zločinima koje mu je pravosnažno dokazao sud. U bekstvu verovatno mu je lakše stvarati iluziju da on za smrt 12 mučki ubijenih osoba nije kriv. U zatvoru taj osećaj verovatno ne bi imao. Naravno, sloboda mu omogućava javno istupanje i on to obilato koristi. Nema sedmice da ga zbog nečeg nema u novinama, stalno ponavlja priču o montiranom političkom procesu, svojoj nevinosti i nepravednoj presudi. Nada se da će hiljadu puta ponovljena laž postati istina. Tragično je, međutim, to što on i dalje upravlja strankom koja u parlamentu ima tri zastupnika, a ta se stranka javno hvali da je odlučila o Glavaševom begu pred zakonom, pomagala mu u egzilu, finansijski i na svaki drugi način.. Strašno je da stranka koja uživa status parlamentarne, javno ne priznaje presudu Vrhovnog suda. Time je izišla izvan ustavnih okvira.

Može li najavljena poseta Borisa Tadića Vukovaru da doprinese stvaranju zdravih temelja, o kojima ste govorili, za nove mostove između srpskog i hrvatskog naroda, ili je, po vama, za nju još uvek rano?

– Poseta predsednika Srbije Borisa Tadića Vukovaru dobrodošla je i nipošto nije preuranjena, mada će, verujem, deo javnosti i hrvatskih medija tražiti mogućnost da umanji ili relativizuje značenje tog čina. Ako Tadić dođe u Vukovar i izvini se zbog onog strašnog zločina u kojem je Srbija učestvovala i za koji je odgovorna, biće to izuzetno važan događaj. Mislim da nije preterano reći da će to biti ravno onome što je svojevremeno učinio nemački kancelar Vili Brant, poklonivši se pred spomenikom žrtvama nacizma u Poljskoj.

Miroslav Stajić

Nužno revidiranje spiskova

Da li je moguće sprovesti u delo inicijativu Ministarstva pravde Srbije da se revidira spisak od oko hiljadu i po Srba, protiv kojih se u Hrvatskoj vode postupci za ratne zločine?

– Odmah nakon završetka rata, u Hrvatskoj su pod pritiskom javnog mnjenja, ali i zbog očaja prognanika koji se godinama nisu mogli vratiti u tada okupirana područja, masovno, kao na traci, protiv hrvatskih Srba podizane optužnice za ratne zločine. Sa stajališta tadašnje politike, to je bilo opravdano. No, od tada je prošlo puno vremena, stvari su se smirile, a brojna suđenja u odsustvu pokazala su da je na popisima zločinaca bilo i mnoštvo nedužnih. Neki od njih bili su žrtve starih neraščišćenih računa. Trebalo bi, naravno, revidirati taj popis, što nije jednostavno. Ali Hrvatska to mora učiniti kako bi s ljudi koji nisu krivi bila skinuta stigma ratnog zločina.

(Dnevnik)