Sve ovo oko Lazara Krstića iz Niša, koga gospodar Weber-Vučić dovodi u Vladu, pretvara se – a ne bi trebalo – u lakrdiju kojoj smo mi skloni.

Sam Gospodar Vučić mu se obraća sa „sine moj”, a on sam ne zna šta da odgovori svima, i najradije ćuti. Ime njegovo Eleazar je u opticaju i nosi u sebi nešto mitsko. Srbljima treba još jedan mit, a Lazari su bogom dani za to – za sada dominira odrednica Mesija koji treba da spasi Srbiju. U oskudnim izjavama autobiografskog karaktera sam Lazar Krstić kaže da su mu roditelji rekli: “Dečko da ti nisi malo blesav”. Ali, ako je Gospodar Vučić tako rešio, tako će i biti, pa neka nam bog pomogne kako njegovo ime na hebrejskom i znači. Bilo je kolebanja, mnogi nisu bili oduševljeni, ali na sednici tamo nekoj “državnog vrha” – šta mu je to niko, živ ne zna – kolebali su se, i to javno, i oni iz SNS, pa je neko uzviknuo: “Ljudi i Vučić je za Lazu!”, i svi su naprednjaci i ini podigli ruke. Mitovi tako nastaju.

Ova zabuna nije bila slučajna i novine nude detalje koje komentatori eksploatišu. U žargonu beogradskom kada se kaže da je neko za Lazu, ne misli se na slavnog pripovedača Lazu Lazarevića, već na istog koji je bio i lični lekar kralja Milana, sa činom sanitetskog pukovnika koji je Gradu ostavio i kliniku na glasu za one koji imaju mentalnih problema.

Liči na šalu, ali nije šala, jer, kako se čini, svi smo mi odavno za Lazu. Koga sve nismo dovodili iz sveta da nas spase, a ko sve nije pobegao u svet pa nam od veće pomoći nije bio. Ovaj dečko – tako ga zovu u kolumnama – obrazovan je i zna podosta o finansijama. Imali smo i takve. Imamo ih i kod kuće. To nije rešenje problema zemlje čiji se javni dug približava cifri od 20 milijardi dolara. Da se otplati jedna dospela rata, mora se uzeti dva kredita. U kući para nema, prihodi su mali, a radnik ako zaradi dvadesetak hiljada dinara, u boljoj je situaciji.

Sam dečko iz Niša već se ne oseća dobro i nekako mu je skoro neprijatno zbog svega što ga je snašlo, a to nije dobar znak.

Diplomu ima, ali nije sve u diplomi. Tito nije imao diplomu nekog prestižnog univerziteta, bio je bravar-metalac i svima je, posebno Sulcbergeru, s ponosom pokazivao svoju radionicu i na zidu Majstorsko pismo koje je uredno potpisano. A obnovio je Jugoslaviju i zadivio svet svojim delima. Koliko njih danas iz Srbije s najboljim diplomama beži u svet i ne pomišlja da se vrati. Setio se neko ovih dana onog što je pitala ona lepa A. Jerkov o tome gde je diploma vojvode Tome N. To je neko iz DS, i pitanje se otvorilo, raskopavanja opet počinju. A neko je tome dosolio poručujući samom Gospodaru Vučić-Konstantinoviću da se pozabavi kriminalom u prosveti, gde se decenijama trguje diplomama. I to je kriminal. Tek ćemo videti šta će Gospodar Vučić-Weber da uradi. Bile diplome vredne ili ne, s njima se ne sme trgovati, a mi – tu nam ni sveti knez Lazar neće pomoći. Umesto da odgovori na ovo pitanje, Gospodar Vučić je najavio da će u Beogradu na vodama podići Vidovdanski hram, veličanstveniji od onog Meštrovićevog. Sa svim Obilićima, Lazarima i, dokazano nevinom, majkom Jugovića. Mitovi se grade ili se nadograđuju.

Kolaju priče o ovom dečku iz Niša i neke su neukusne, a sam on kaže da će se tek obratiti naciji sa svojim receptom.

Neki kažu da su nam to Amerikanci podmetnuli kao da nam ti isti Amerikanci nisu nametnuli-podmetnuli i nekog Teslu ili Pupina. Niko nama ništa nije podmetnuo, mi sami sebe saplićemo i uljuljkavamo mitovima. Sva veština ministra finansija sastoji se u nečem prostom, kako je govorio legendarni Pašićev ministar finansija Laza Paču: on je iz jednog blokčeta bednog čitao pred Skupštinom i sve je trajalo nekoliko minuta – prihod današnji i rashod, plate i nadnice i porez za bogate i za obične trgovce koji prodaju bozu na ćošku kod Hipotekarne banke. Nema čuda, gospodo, dodavao je. Sve je to prosto, morate imati prihod i znati nadnicu – a dinar mu je bio konvertibilan u odnosu prema švajcarskom franku. Ovi traže čudo od čoveka i mladića koji uopšte nije čudotvorac. Da je čudotvorac, prvi bi to shvatio Amfilohije. Taj ima njuha za čuda i prikazanja svake vrste u Srbiji.

Ko zna kako će to još biti sa ovim dečkom iz Niša, ali ovako se čini da nije najbolje. Da su doveli onog Stros-Kana, barem bi sobarice i kafe-kuvarice znale na čemu su. No, Gospodaru Weberu-Vučiću viri ovih dana još jedna karta iz rukava – hoće neki savez sa DS. Sve je moguće u zemlji u kojoj nešto normalno nije moguće ili retko to biva. Bilo kako bilo, praviti savez sa oslabljenim i nemoćnim nije na odmet, a i urnisanoj DS to bi moglo biti zauvar.

Ovako, sve liči na priču s naslovom – Srblji svi i svuda čekaju čuda.

(Autonomija)