Fatalno „Malo morgen“ kontra „Evropa zdaj“

Stariji se verovatno sećaju slovenačke programske parole „Evropa zdaj“ s početka druge polovine osamdesetih prošlog veka. U krešendu jugoslovenske krize. Budući neshvaćena i sumnjičena od konzervativnih partijskih apartčika, prvenstveno iz Beograda, ubrzo je u Sloveniji sledila dodatna programska parola „Slovenija moja dežela“. Na jednom od saveznih partijskih plenuma konzervativni sumnjičavci su pitali slovenačke komuniste šta to znači? Reformama sklon, tadašnji predsednik slovenačkih komunista Milan Kučan odgovorio je da Slovenija želi suštinske reforme postojećeg sistema i prihvatanje evropskih vrednosti. Prvenstveno u okviru Jugoslavije, ali ako drugi narodi i republike to ne žele, Slovenija će onda u reforme i Evropu ići samostalno. Osioni Slobodan Milošević, koji se nametnuo kao barjaktar konzervativizma i tobožnji branilac Jugoslavije, na to je posprdno odgovorio: „Malo morgen“. Znamo kao je posle završila Jugoslavija, znamo gde je danas Slovenija, gde Srbija, znamo kako je završio i Milošević. Kamo lepe sreće da je na tada nužne reforme i evropske vrednosti Milošević gledao kao i Kučan. Gde bi nam bio kraj.

Upornost i uspeh Hrvatske

Sloveniji koja je je već skoro deceniju u EU, sada se pridružila i Hrvatska. Nakon svega kroz šta je prošla, Hrvatska je nacionalnim koncenzusom i upornim radom dosegla željeni cilj. Ostvarila je evroatlanske integracije. Koliko je izlazak iz ratnog haosa i postratne konfuzije bio težak, najbolje znaju njezini građani. I dobronamerni posmatrači sa strane. Bilo kakve malicioznosti prema uspehu Hrvatske u evroatlanskim integracijama, zavist je i inferiornost onih kojima je „evropsko grožđe kiselo“. Kiselo jer su još daleko od takvih dostignuća. Kako će se naši susedi snaći u novom političkom, ekonomskom i kulturološkom ambijentu, na njezinim je sposobnostima. Znajući te sposobnosti, ne treba sumnjati u uspešnost Hrvatske u EU. Početne teškoće i problemi biće relativno brzo savladani.

EU- antiteza rđavoj evropskoj istoriji i balkanskom ludilu

EU je epohalni pokušaj ostvarenja humanističke antiteze rđavoj istoriji Evrope. Nadajmo se uspešan. Nije, niti može biti idealna zajednica. Ona je ostvarenje mogućeg. Nije čudotvoran lek za sve probleme velikih i malih, razvijenijih i manje razvijenijih članica. Dijalektika života stavlja je i stavljaće je pred nove izove. Nije malo onih koji pesimistički tvrde da joj neminovno sleduje raspad. Civilizacijsko iskustvo upozorava da i to nije isključeno.

Propadala su i činilo se večna, hiljadugodišnja carstva. Možda će se to dogodi i sa EU, ali svakako ne zbog razloga koje navode naši mrzitelji ujedinjene ili ne ujedinjene Evrope, provincijalni nacionalisti beznadežno zagubljeni u vremenu i prostoru. Odgovornost za sređen život građana EU i dalje ostaje prvenstveno na svakom zasebnom društvu i državi članici, koji stupanjem u zajednicu ne gube subjektivitete. Suština EU je sklad pojedinačnih nacionalnih i državnih interesa i kolektivne odgovornosti za sudbinu zajednice.

Princip solidarnosti i pomoći slabijima pruža šanse periferijskim evropskim društvima odocnelim u modernizacijji i opterećenim traumama istorijskih konflikata. Poput balkanskih naroda nesmirenih atavističkih strasti. Da bi se šanse iskoristile, pretedenti za članstvo moraju proći zahtevan i težak put usaglašavanja sa standardima EU. Na primeru Hrvatske videli smo šta to znači. Za ostale balkanske narode koji streme ka EU, taj će put biti još teži. Koliko zbog odocnele modernizacije, mentalitetskog nasleđa i konzervativizma, toliko i zbog toga što i EU pod pritiskom novih relnosti zaoštrava kriterijume prijema novih članica.

Barijere i testovi Srbij na putu ka EU

Težina intrgracije Srbije u EU biće srazmerna veličini štete zbog propuštenih šansi i težini počinjenih sagrešenja koja se ne mogu trpati pod tepih. Pored rešavanja kosovskog problema, nužna je radikalna promena licemerne politike prema BiH. Srbija, potpisnica Dejtonskog sporazuma, mora podržati funkcionalno preuređenje BiH i njezine evropske integracije. BiH ne može ostati u političkom limbu, posledici disfunkcionalnosti Dejtonskog sporazuma. Zbog mana Dejtonskog sporazuma i posledično postojećeg ustava, BiH zakovana za dno Evrope. Njezini građani i posle skoro dve decenije nakon rata žive u bedi i poniženju. Evropska Srbija mora pomoći da se postojeće blokade BiH otklanjaju. Dejtonska prvenstveno.

Na unutrašnjem planu Srbija mora modernizovati državnu organizaciju formalizovanu postojećim ustavom. Kako se tretira i kako je tobože rešeno vojvođansko pitanje, neminovno će se naći na agendi evropskih pristupnih pregovora. Konsenzus za obnovu realne autonomije Vojvodine nužna je pretpostavka političke stabilizacije Srbje i eliminacije hroničnog političkog žarišta. To neće izmaći pažnji evropskih pregovarača. Promena ustava i krute nacionalističko-centralističke prakse potrebna je Srbiji i bez integrisanja u Evropu.

Ni ostali problemi koji stoje na evropskom putu Srbije nisu mali. Izgradnja pouzdanih institucija, pravnog sistema, kompetentnosti privrede, eliminacija korupcije, promena nacionalističkih političkih i kulturnih klišea, sve su to barijere pred Srbijom.

Koliko li nas je samo koštalo ono fatalno „Malo morgen“ kontra „Evropa zdaj“. Uprkos svemu, makar i sa decenijskim zakašnjenjem insistirajmo i mi kao onomad Slovenci na – „Evropa zdaj“. Sve drugo je nastavak agonije.

(Autonomija)