Ako nam Evropska unija 28. juna ne odredi skori, precizan i bezuslovan datum za početak pregovora o priključenju, izgleda da će se nebo srušiti na zemlju.

I ne samo to. Ne odredi li se bezuslovan datum, potvrdiće se naše stare slutnje o pritvornosti Evrope spram Srbije. Pogotovo nezine najmoćnije i najuticajnije zemlje Nemačke (taj vražji Bundestag). Biće to šamar Srbiji, čija je aktuelna vlast, po vlastitim tvrdnjama, za samo osam meseci učinila više na evropskom putu Srbije nego sve prethodne vlade zajedno. Srbija je učinila sve što je u njezinoj moći da ispuni zadate kriterijume. To što smo uradili na evropskom putu prevazilazi sva očekivanja, nadgornjavaju se preko medija naši novoevropejci na vlasti. Ponavljaju da nema ni jedan racionalan razlog da nam se ne dodeli bezuslovni datum početka pregovora u što kraćem roku. Za dobijanje datuma ne trebaju nam više nikakve provere. U populističkim ispadima i naprasnom „evrofanatizmu“ (omiljeni termin evromrzitelja, desničara), sluđuju javnost da nam više ne treba nikakva milostinja, ne treba nam više tapšanje po ramenu. Ne dobijemo li bezuslovan datum u što kraćem roku, EU nas je prevarila, teatralno pred kamerama tvrdi predsednik vlade Ivica Dačić. I time obznanjuje da se kosovski problem ne rešava zbog nas, zbog građana i Srbije i Kosova, nego zbog tog što to od nas neko traži, što to zahteva EU.

Šta reći za ovakve poruke, koje posle toliko propuštenih šansi i proćerdanih decenija da se uljudimo i evropeiziramo, sad zbog nekoliko meseci i opravdanog opreza spram verodostojnosti nove srpske spoljne politike, stvaraju atmosferu „biti ili ne biti za Srbiju“? Zašto oprez spram „nove srpske spoljne poltitike“? Zato što se silom prilika formalno menja i evropeizira samo spoljna, a ne i unutrašnja politika.

Dobro je da se makar i pod prisilom sveopšte propalosti menja spoljna politika, da se konačno okrećemo ka zajednici sređenih evropskih društava. Dobro je da se makar i silom prilika razumno rešava kosovski problem i napušta njegova decenijska politikantska zloupotreba. Na žalost, unutrašnja politika se, koliko vidimo, ne menja. Na opštem planu nastavljaju se autokratski obrasci vladanja. Ponavljaju se težnje za svevlašćem, za uzurpacijom moći, za kontrolom medija i javnosti. Nastavlja se silovanje Vojvodine i dezavuisanje njezinog političkog, kulturološkog i materijalnog subjektiviteta. Teške hipoteke prošlosti guraju se pod tepih. U nelustriranom društvu ogrezlom u različite grehe, promovišu se i na važne funkcije postavljaju više nego kompromitovani kadrovi. Jednako na državnom kao i na lokalnom nivou. U javnom informisanju, u kulturi, u diplomatiji… Sve se svodi na izgradnju novog kulta lčnosti, na promovisanje novog vođe, na populističku borbu protiv korupcije. Pri čemu je suviše pokazatelja da se ofanziva protiv korupcije, uz mračno saučesništvo tabloida, vodi selektivno. Nikako da izvikana antikorupcijska sablja zahvati na primer slučaj ATP „Vojvodina“ i skandalozan ugovor bivše gradonačelnice Novog Sada, koji će ojaditi Novosađane. Selektivnost i dirigovano prljavo učešće tabloida dovode u pitanje verodostojnost sistemske borbe protiv korupcije.

Nema sumnje da je dobijanje skorog datuma početka pristupnih pregovora sa EU za Srbiju, odnosno pregovora za Stabilizaciju i pridruživanje za Kosovo, od ogromne važnosti za sve. Hronično političko žarište, evropska kloaka i izvor nestabilnosti, po svemu sudeći ušlo bi u fazu racionalnog političkog i sistemskog uređenja, sa perspektivom evropskog uljuđenja. Velika je to šansa koju ne bi trebalo ispustiti, kao što je takva šansa tragično proćerdana pre skoro četvrt veka. Zbog toga je tada cela bivša zemlja, umesto u zajednicu sređenih evropskih društava, otišla u katastrofu.

Dobije li Srbija 28. juna makar i uslovan datum za početak pristupnih pregovora za punopravno članstvo u EU, biće to veliki dobitak. To što nas neke evropske zemlje, među ostalim nespominjanim i Nemačka, još uvek gledaju sa određenim oprezom, nije stvar njihove pritvornosti, nego naše dosadašnje političke nesolidnosti i nepouzdanosti. Cena je to političke nedoslednosti, koja se i dalje nepromenjeno demonstrira u unutrašnjoj politici. Ne treba gajiti iluzije da će to EU prevideti i da neće koliko sutra, kad pregovori najzad počmu, i to postaviti na dnevni red naše okasnele evropeizacije. O tome bi trebalo da misle naši naprasni „evrofanatici“ na vlasti, a ne da spočitavaju EU nedoslednost. U EU se ne može sa figama u džepu.

Zbog toga što će pristupni pregovori, nadajmo se, početi koji mesec ranije ili kasnije i zbog podozrenja koje neko još ima prema nama zbog naše političke prošlosti, nebo se ipak neće srušiti.

(Autonomija)