Otkad je “Soko Štark”, “Grand prom” i “Palanački kiseljak” preuzela Atlantik grupa, u ovdašnjim se medijima razglaba o hrvatskoj okupaciji srpskog ekonomskog prostora, naših firmi i omiljenih nam robnih marki. Nekako smo progutali da “smoki”, “bananice” i “grand kafa” – koje je pod svoje od slovenačke „Droge Kolinske“ uzeo prvi čovek “Atlantika”, hrvatski tajkun Emil Tedeseki – “odu u hrvatske ruke”, ali šta ćemo ako se Hrvati baš navade. Eto kolektivne paranoje. Recimo, šta bi se desilo da još ozbiljniji igrač Ivica Todorić debelo zagrize  “Karneks” i uvuče ga u svoj, srpski lanac “od njive do trpeze”: vojvođanske oranice – Kikindski mlin  – “Dijamant” – “Frikom” – “Idea”? Kad smo ovako teško svarili “smoki”, kako ćemo čuvene vrbaske kobasice? S probavom bi, očito, mnogi imali problema.
– Kakvu smo politiku vodili devedesetih, možemo svakom naći dlaku u jajetu. Ratovali smo protiv “pola sveta” i protiv skoro svih suseda, pa nam po toj nam logici teško može pasti bilo koji investitor, a da nije iz Azije. Sve je to besmisleno, svaki je investitor dobrodošao i nijedan, jasno je, neće raditi u korist sopstvene štete. Niti će išta od toga što je kupio odneti negde drugde – kaže za “Autonomiju” ekonomista iz Centra za slobodno tržište Aleksandar Stevanović.
Umesto što ponovo paranoišemo, trebalo bi da porazmislimo zbog čega nismo sposobni da zadržimo ni ono što valja, ni ono što ne valja u svojim rukama, a kamoli da, poput veštih suseda, na velika vrata uđemo na komšijska tržišta. Recimo da naše kompanije nemaju kapitala, ali on može i da se pozajmi.
– Možda su susedi sposobniji da mobilišu veće količine kapitala. Ova poslednja kupovina i obavljena je pozajmljenim kapitalom, dakle, možda su i naše kompanije mogle to da odrade. Niko ne brani našima da naprave takav potez, ali bojim se da u Srbiji jednostavno nije moguće da neko mobiliše tolika sredstva, a to govori o tome gde smo mi, a gde su oni, i to je sve – veli Stevanović.
Konsultant za strana ulaganja Miladin Kovačević takođe naglašava da ne treba da zbunjuje to što se u domaćoj javnosti, ali i u zemljama regiona, pojavljuju nepoverenje i predrasude povodom dolaska investitora iz neke od zemalja bivše SFRJ, imajući u vidu šta se dešavalo devedesetih. Međutim, ta su vremena iza nas, treba gledati ekonomski interes.
– Korisno je insistirati na tome da se u ekonomiji gleda samo sopstveni interes. Bilo koje pomeranje od sopstvenog interesa je politički napor koji služi nekom političkom cilju, ali koji neće trajati dugo – naglašava Kovačević napominjući da stranci ne kupuju srpske brendove već kapital vlasnika tih brendova.
Brendovi ostaju vezani za određeno područje i tržište. Srbiji, dakle, niko neće oteti “smoki”. A ni kobasice, sve da ih pravi Ivica Todorić. Novinski napisi o njegovom širenju poslovne  imperije u Srbiji i kupovini “Karneksa”  doduše, dematovani su, ali da ipak vatre ima – pokazao je nedavno sam vlasnik “Agrokora”, boraveći u Vojvodini.
Iako nije pominjao ime nijedne kompanije, svoje dalje investicije u Vojvodini i Srbiji Todorić je u suštini najavio prilikom posete Novom Sadu, gde je prisustvovao otvaranju farme u Futogu i distributivnog centra u Begeču, gde je “Agrokor” investirao 12 miliona evra. Todorić je rekao i da je srpsko tržište perspektivno za ulaganje, te da je neophodno da se kompanije iz regiona udružuju da bi opstale na tržištu. Posle se čulo da obigrava oko vrbaske mesne industrije, a u igri su  “Servo Mihalj”,  “29. novembar”, pa čak i “Imlek”.
Merkao i kupovao on ili bilo ko drugi, svejedno je. Barem onima kojima je jasno da kapital nema nacionalno obeležje. Oni drugi teško će se izlečiti od paranoje.

Ni za gde smo – nismo

Svetska banka nas u svom Doing business rangiranju tradicionalno svrstava na dno lestvice na kojoj je 178 zemalja sveta. Srbija se samo po jednom pokazatelju – dobijanje kredita, plasirala relativno visoko i to na 13. mesto. Svi ostali pokazatelji su loši ili jako loši. Od prekogranične saradnje (58. mesto) i zaštite radnika (64. mesto), preko lakoće poslovanja (86. pozicija), osnivanja preduzeća (90. mesto), izvršenja ugovora sudskim putem (101. mesto) i zatvaranja preduzeća (103. mesto) do zapošljavanja radnika (110), uknjiženje imovine (115), plaćanja poreza (121) do dobijanja neophodnih dozvola, gde smo na neslavnom 149. mestu.

Ljubica Blitva – Trošić