„Podsećamo vas da vam nije teže nego što je bilo čestitome Knezu uoči Kosovskog boja, ili knjeginji Milici posle boja, ili patrijarsima Pajsiju, Arseniju III Černojeviću i drugima pod osmanskim igom, ili sveštenemučeniku đakonu Avakumu pred ustanak, ili Karađorđu i Milošu tokom oba ustanka, ili kralju i vladi u vreme austrougarskog ultimatuma 1914. godine…“ – nariče Srpska pravoslavna crkva (SPC) pred oltarom državnog vrha Srbije.

Dnevnik „Politika“ je poziv SPC naslovila sa „Patrijarhov apel Državnom vrhu Srbije“. Kaluđer Dositej Obradović, sahranjen u crkvi prekoputa Patrijaršije, podviknuo je kao pre dva veka: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“. Bio je prvi popečitelj prosvete u Srbiji.

SPC se obratila tročlanom Tomislavu Nikoliću, Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću. Trijumvirat je trebalo da izabere ponuđenu istorijsku ličnost sa kojom se poistovećuje. Treba upozoriti da je SPC prećutala da je jedna istorijska ustanička ličnost iz njene ponude za samoidentifikacijom ubila drugu ustaničku figuru u operaciji „Kumova sekira“ 1817. Ubilo se iz „državnih razloga“, dakle opravdano.

Kultivatori

Iako je „kult ličnosti“ svojstvo diktature, ima toga i u demokratskim sistemima. Pa i u onakvima u kojima je SPC odvojena od države, gde svetovne lidere upoređuju sa sveštenim, a komunističke aparatčike sa monarsima.

Osim duhovnika, „kult ličnosti“ u Srbiji stvaraju i podanici. Tačno onoliko koliko je trebalo, a trebalo je šest aprilskih dana, Srpska napredna stranka (SNS) je blanko „podržavala svog predsednika Vučića“, iako nije znala kakav će biti njegov sudbonosan odgovor baronici Ešton (Ashton).

„Učešće potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića u pregovorima u Briselu biće dodatna garancija da neće biti ugroženi nacionalni interesi Srbije“, ispratio je šefa na kosovsku večeru potpredsednik SNS Nebojša Stefanović, koga je pretpostavljeni nagradio platom predsednika Skupštine Srbije.

„Dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci… Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali“, upozorio je potpredsednik parlamenta Srbije Žarko Korać u poslednjem intervjuu za „Vreme“.

Špalir je u starom Rimu bio namenjen osuđenicima golih leđa između dva reda vojnika. U zapadnom svetu je špalir, kao nečovečan postupak, zabranjen pre dva veka. Vučićev putujući ego – od radikala do naprednjaka nije se pobunio zbog špalira.

Vučić, koji voli da citira Maksa Vebera (Max Weber) prešućuje da je Nemac objasnio da je kult ličnosti obična molitva masa, medija i propagande heroju. Kult ostaje misteriozan kvalitet, a harizma određuje oblik uticaja. U hrišćanstvu, harizma je dar svetog Duha, blagodat. Kraljevi su se iskupljivali govoreći da vladaju božjom voljom.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, počasni član SNS bio je na božićnoj misi u katoličkoj crkvi u Kragujevcu. U gradu nema ni jedan procenat domaćih katolika, a oni koji su tamo stigli na krilima „Fiata“ Božić su proveli u Italiji.

Potpredsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Nikolić je pred katolički Božić 1991. stigao u slavonsko selo Antin. Od 997 stanovnika u ovom hrvatskom selu jedan je bio Srbin, a 12 stanovnika se izjasnilo Mađarima.

Beogradski Fond za humanitarno pravo je 2005. saopštio da se u Antinu kada je tamo kao dobrovoljac bio i Nikolić, ubijalo: „Ubijeno je oko 50 staraca koji su ostali u selu“. Prema hrvatskim podacima, u selu je ubijeno 27 civila. Samo 12 je pronađeno, a devet identifikovano. Selo je služilo uglavnom za smeštaj rezervista iz Srbije i Šešeljevih četnika.

Meštanin Ante Strinić nabraja šta je video sakriven na tavanu. Između ostalog video je da “Srbi kombajnom beru kukuruze koji nisu njihovi, a odvoze ih kamionima somborske registracije. Zapamtio sam da je jedan kamion imao registracijske oznake SO-777-52″.

Ante se seća: “Na Božić 1991. godine u kuću mojih roditelja dolazi skupina srbijanskih rezervista, koji su radili u vojničkoj kuhinji. Sutradan su donijeli vreću krumpira i nešto graha. No, što je tu radio Tomislav Nikolić“. Meštanin Tomislav Kalaica kaže da je ribnjak uz prugu Antin-Markušica te jeseni i zime postao masovna grobnica.

Kragujevački župnik Stipo Vinojčić, ushićen agresijom Nikolića na svoju pastvu, pohvalio se da je crkva u Kragujevcu najstarija katolička crkva u Srbiji, izgrađena 1883. U Antinu od 1812. postoji katolička crkva Svetog Antuna Padovanskoga. Nikolić je nije obišao 1991. iako je bio u pobožnom selu u vreme božićne mise.

Gubitak devojaštva u crkvi i biblioteci

„Ovo je prvi put da predsednik (Nikolić) dolazi kod nas i radostan sam“, rekao je kragujevački župnik Vinojčić 2013.

„Od kada postoji Nacionalna biblioteka do sada nijedan knez, kralj, predsednik niti vođa naše zemlje nije nikada stupio u ovu instituciju“, rekao je povodom dolaska Nikolića u biblioteku v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije Dejan Ristić. Predsednik SFRJ Josip Broz Tito obišao je Narodnu biblioteku 1975. godinu dana nakon što je izgrađena, o čemu postoje neporecive fotografije. Ristić, čovek prethodne vlasti koji bi da zasluži i naklonost ove vlasti i izgubi klimavo v. d. je bio savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, a odatle se zaputio u nacionalnu instituciju.

Dok se 6. aprila obeležavalo bombardovanje Narodne biblioteke 1941. prisutni Ristić je priznao da je u studentskim danima za uspomenu ukrao komadić ruševine poda Narodne biblioteke.

Kabinet predsednika Srbije naložio je svim građevinskim objektima sa diplomatskim statusom da na upadljiva mesta obese uramljenu fotografiju Nikolića. Izračunato je da su najoptimalnije državotvorne slike formata 30×45 centimetara. Iste su dimenzije najprodavanijih akvarijuma, falsifikovanih britanskih zastava i reprodukcija impresionista.

Pogledima nepoznatih nije se izložio Nikolićev prethodnik Boris Tadić. Da ih vešaju nisu dozvolili ni Milan Milutinović, ni Zoran Lilić, ni Dobrica Ćosić, pa čak ni Slobodan Milošević.

Pre izglasavanja Nikolića za predsednika 2012. „uticajni član SNS iz Užica Petar Đurić“ odobrio je Draganu Pjeviću, kućepazitelju mita o „Kremanskom proročanstvu“ da u „mistično bure“ ubaci fotografiju Nikolića, što je, tvrde, dovelo do pobede naprednjaka. U tom buretu se Petar Karađorđević skrivao od potere Miloša Obrenovića koja ga je stigla kod Velike Plane. Petrovu glavu u zobnici odnesoše u Beograd i proslediše veziru.

Male porcije kiseonika koje nastaju kada vino ili rakija izvetre iz buradi nazivaju se „anđeoski udeo“. Takvo parče opstaje samo u Srbiji, jer je svet u prošlom veku odbacio burad u korist kontejnera i paleta.

Kao i Nikolić sa podeljenih 49, Leonid Brežnjev je bio opsednut ordenjem, zvanjima i nagradama. Srbija još nije poput Sirije, gde su živog Hafeza al Asada izjednačavali sa prorokom Muhamedom, a kad je njegova majka umrla vlada je naručivala njene portrete sa oreolom; poput Turkmenistana u kome je silueta Saparmurata Nijazova, predsednika, bila TV logo, ali ima spomenik Hajdaru Alijevu koji je kao „otac nacije“ vladao što sovjetskim, što svojim Azerbejdžanom od 1969. do smrti 2003.

I Staljin se predstavljao kao paternalistička figura koja brine o narodu. Nikolić, još samo predsednik SNS, u ulozi dobrovoljnog davaoca krvi javio je novinarima da jave da „dati krv ne boli, ne košta i ne šteti zdravlju“.

(Autonomija)