– Posledica odbijanja rešenja je zatvaranje vrata Srbiji u svetu, manje novca za budžet i ekonomiju, pritisci na političkoj sceni, a s druge strane ako prihvatimo loše rešenje pitanje je kako će naš narod na Kosovu to prihvatiti – kaže Vučić i objašnjava da se nalazimo između čekića i nakovnja. (Blic, 03.04.2013. – Vučić: Biramo između dve stvari jako loše po Srbiju)

Između čekića i nakovnja… To je sudbina građanki/građana Srbije već dvadeset godina! Udaraju nas sa svih strana, “naši” ili “njihovi”, nama je potpuno svejedno… Udaraju nas krvnički, ne daju nam da dođemo do daha, a i ako predahnemo to je samo kratak intermeco do nove oluje sa žestokim udarima.

Ima jedna Borhesova pripovetka, ne mogu da se setim imena, o nacisti koj razmišlja o odnosu “velikih sila”, dok čeka kako će se rešiti njegova sudbina, jer je uhvaćen od strane savezničke vojske u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Nacista razmišlja na sledeći način: nije bitno ko je čekić, a ko nakovanj, bitno je samo da se ostvaruje sila – volja za moć. Politika je volja za moć – rat samo drugim sredstvima, i ne treba vam znanje jednog Makijevalija ili Karl Šmita pa da biste i sami uvideli istinitost ove proste konstatacije. I Niče je govorio, doduše ne ograničavajući se samo na politiku: ti si volja za moć i ništa drugo! U suštini svakog političkog sistema ili državnog uređenja stoji sila-volja za moć i zato je svaka vlast nasilje nad ljudima.

No, da mi ne ulazimo sada u teorijsko-političke ili pak metafizičke rasprave, vratimo se mi Srbiji i mukama njenih građana. Šta nas najviše muči “ovih dana”? Pa verovatno naša muka proističe iz: visokih cena životnih namirnica (bez obzira na socijal-potrošačku korpu koja je poslednji hit aktuelne vlasti), malih plata, lošeg standarda, bahatih odluka političko-ekonomskih avanturista itd. Siromaštvo je naša najveća muka, a za to su opet krivi malopre spomenuti avanturisti… Oni drže čekić u rukama i lupaju nas nemilosrdno, a usput nas ubeđuju da su siromaštvo & beda cool, kao i da je Kosovo najskuplja srpska reč. Tu situaciju ili atmosferu naplastičnije je objasnio aktuelni premijer vlade Ivica Dačić kada je, iznerviran novinarskim pitanjima, rekao da on ne može da razmišlja o nekim drugim stvarima dok pregovara o sudbini Kosova. I stvarno, nekako je nezgodno sada pitati za “hleb naš nasušni” ili pričati o tamo nekim svakodnevnim tričarijama, kada premijer bije tešku bitku sa svekoliko srpstvo i naše Kosovo. I tako već godinama, kada siromašni građanin Srbije priupita za razloge zbog kojih mu je džep prazan ili zbog čega živi u bedi, onda mu se lakonski odgovori da postoje viši državni interesi od njegovih sebičnih prohteva i da mora malo da se strpi. Prvo su, tamo ranih devedesetih prošlog veka, bili “građanski ratovi” pa je građaninu naređeno da mora da se bori za svetu srpsku stvar, to jest zemlju i Srbe koji žive na istoj; onda su došle “ničim zaslužene i nepravedne sankcije” pa smo morali još malo da sačekamo kako bismo rešili naše socijal-ekonomsko pitanje; prošle sankcije, ali je onda došlo vreme “oporavka” sankcijama uništene ekonomije; potom je Sloba Milošević zbog Kosova odlučio da zarati sa NATO paktom; onda došao Peti oktobar i tranzicija; sad opet Kosovo, ali u “novoj” verziji… Aman-zaman ljudi, dokle? Da li građani shvataju da stoje između nakovnja i čekića? Nakovanj je naša beda i pasivnost siromaštvom-ubijene-svesti, a čekić je u rukama “političkih” elita. Mi stojimo negde između i trpimo udarce. A kako bi bilo da ih mi malo nabijemo na “čekić” ili da ih bacimo na tvrd nakovanj, a potom ih zatucamo teškim batom ? To bi baš bilo zgodno…

No, kome ja ovo pričam? U Srbiji će se uvek pre “desiti narod” nego što će svesni građani izazvati socijalne nemire, a to je ono što treba učiniti. Nema nama leba od Kosova, pa makar ga i sačuvali uz puni teritorijalni integritet i državni suverenitet. Od čega ćemo živeti – o tome treba da razmišljamo kada govorimo o budućnosti. Ako želite dobro sebi i svojoj deci recite zbogom kosovskoj mitologiji i uzmite život u svoje ruke. Moramo postati “izdajnici” nacionalističkih interesa ako želimo postati socijalno svesni građani; moramo braniti društvo od vlasti čiji “kredibilitet” počiva na srpstvu; moramo promeniti psihologiju društva; moramo se boriti sa hohštaplerima koji nacionalizmom pokrivaju svoj lopovluk. Kada nam bude jasno šta treba da radimo i protiv čega/koga se borimo onda ćemo se i izboriti za pravednije društvo i socijalno odgovorniju vlast. Vlast mi biramo, a u demokratiji dobijamo vlastodršce upravo onakve kakve i zaslužujemo… Sve do dana kada ćemo shvatiti da je svaka vlast nasilje nad ljudima i da je volja za moć sila/presija za društvo. Ali da ne idemo predaleko… Za početak čekić u ruke pa nek vide političke elite šta znamo i umemo! Za početak recimo im otvoreno: Idite sa Kosovom!

Zlatko Jelisavac (Autonomija)