Slušamo redovno besede šefa države vojvode Tome N. i zasmetaju nam njegovi gafovi – a sve ih je više i sve su češći.

Polazi vojvoda Toma za Rim da prisustvuje intronizaciji novog pape Franje I, odnosno njegovom uvođenju u tron sv. Petra. Tu ničeg spornog nema, jer to čine državnici koji održavaju diplomatske odnose sa Vatikanom. Nevolja je u nečem drugom. Vojvoda je kazao da odlazi na beatifikaciju novog pape, a beatifikacija je proglašavanje nekog za blaženog, a santifikacija je proglašenje za sveca i unošenje u kalendar. To je i kod nas pravoslavnih isto – prvo se neko proglašava ugodnikom božjim, a potom svetim i to je proces nad kojim bdi posebna komisija. Ovo u Rimu nije ni beatifikacija, ni santifikacija, već ceremonija ustoličenja. Odnosno crkveno-diplomatski čin. O njegovom značaju ovde nećemo, jer novog papu Franju tek čekaju izazovi – kako će na njih odgovoriti tek ćemo videti.

Odmah da kažemo – nije za ovo kriv samo šef države vojvoda Toma, nego njegovi savetnici. Oni su, kako nam se čini, ne mnogo vredni ljudi i svoj posao ne rade kako valja. Uostalom, u svakom pristojnijem školskom priručniku može se naći šta je šta u crkvenim poslovima. Ovako, ispalo je neugodno i po šefa države i po sve nas. Njegovi gafovi su već čitava antologija u tom smislu, a u postupcima šefa države toga ne bi smelo biti, jer on ne predstavlja samo sebe, već sve nas i Srbiju. Vatikan je respektabilna država. To je globalna sila bez obzira na svojih četrdesetak kvadratnih kilometara, koliko država zauzima. Citirati mentora i duhovnog učitelja vojvode Tome, doktora V. Šešelja, bilo bi nam zaista mučno i mi ćemo se ovde za sada toga kloniti. Dovoljno je prelistati knjigu doktora Šešelja, sa lirskim nazivom “Vatikan – satanino gnezdo”. Knjigu je recenzirao vojvoda Toma N, što podrazumeva stručnost i ozbiljnost. Knjiga je objavljena godine 2006. u izdanju Srpske radikalne stranke. Ima još naslova koji rečito govore šta vojvoda misli o Vatikanu i rimskim papama. Citati bi obuhvatili mesta – pod mentorskim vođstvom Tome N. – koja nije dozvoljeno navoditi, jer zakon brani takve nepristojnosti i gadosti. A tek drugi radikali i njihovi “naučni” sudovi o papama i hrišćanstvu. To bi bilo baš neugodno navoditi, užasno je. Ali, mi koji radimo i takve poslove moramo sve to da čitamo, no čitaoce ćemo poštedeti izraza iz naslova Šešeljevih knjiga. I nisu to samo radikali, već i brojne druge perjanice režimske iz devedesetih ratnih godina – i potom.

Šta se tu može – u politici je nužno gutati žabe, pa i još gora stvorenja, jer na Balkanu je politika umeće nemogućeg.

Valjalo bi šefu države da nešto zna i o Crkvi, i ono dobro i ono što nije dobro. Kada su pape spaljivale Đordana Bruna i kada je lomača počela da plamti – ostala je takva reč u istoriji – kroz masu naroda se probijala jedna starica, pobožna žena i iskrena, koja je verovala da jeretike valja spaliti. Ona se probijala da na lomaču dobaci jedan ugarak da plane. Da i ona učestvuje u tom svetom činu. Kažu da je nesrećnik Đordano Bruno već zahvaćen plamenom uzdahnuo – O sancta simplicitas. To u prevodu znači – O sveta prostoto. Narod je narod i poveruje sve, pa je poverovao da je nesrećni Đ. Bruno zlodej koji vatru zaslužuje. I naravno, Bruna su spalili, a baba je zadovoljna pošla svojoj kući. Mogao je našu zemlju da predstavlja patrijarh Irinej, koji zna šta je šta, jer ako je na put krenuo i vaseljenski patrijarh iz Drugog Rima svjatjejši Vartolomej I, mogao je i naš patrijarh. Ovi će gafovi biti “peglani” kasnije i objašnjavani, ali oni ostaju. Zbunjeni smo bili i onim u Nišu, kada se naš predsednik našao u sazvežđu anđela uz cara Konstantina i matere mu Jelene. Oko proslave Milanskog edikta iz 313. u Nišu, kada je vojvoda Toma izgovorio i ono što nije ugodno za šefa sekularne države. U politici nema “sitnica”, ali mi nećemo ovde da stajemo na muku vojvodi Tomi, koji je u Rimu imao susret i sa američkim zvaničnikom koji je susret tražio. Nezvanično se zna ipak da se razgovor ticao Kosova. A to nije ugodno pominjati. Hoćemo reći da je vojvoda bio na mukama. Nije ni njemu bilo lako. I opet kažemo krivi su savetnici koji svoj posao traljavo rade. Jer nije ovo prvi put.

Valjda vojvoda zna kako to ide u pravoslavlju i tu neke razlike nema u odnosu na braću rimokatolike – savetnici su krivi.

Mi smo prvo Nikolaja Velimirovića proglasili ugodnikom božjim i to u šabačko-valjevskoj eparhiji, pa potom 2003. svecem koji je dobio dva zapovedna dana u kalendaru SPC. Sveti Sava je imao samo jedan dan. Politika je čudo, tu je sve moguće, ali gafovi nisu ugodni za državnike. Rusima je obećao, sećamo se, sve i svašta, a sada su kola državne politike krenula u drugom pravcu. Barem tako kažu sami vlastodržci. Vernici bi morali da se pomole za šefa države, pa i da molitve utroje, budući da Srbiji među svetovima nije lako.

(Autonomija)