„… intenzivan progres je, čini se, povezan s intenziviranom neslobodom (primjećuje Markuse izdvajajući veliki, središnji paradoks našeg vremena). Koncentracioni logori, masovna istrebljenja, svjetski ratovi i atomske bombe nisu ‘povratak u barbarstvo’ nego nebouzdana primena dostignuća suvremene znanosti, tehnologije i dominacije. A do najdjelotvornijeg podjarmljivanja i uništavanja čovjeka po čovjeku dolazi na vrhuncu civilizacije, kada se čini da materijalna i intelektualna dostignuća čovječanstva dopuštaju stvaranje istinski i slobodnog svijeta. (Theodore Roszak, Kontrakultura, Naprijed, Zagreb 1978.)
„U zraku lebdi slutnja da su marksizam i liberalizam u dobroj mjeri prestali biti izvorima tumačenja svijeta, posebno među mladima. U stvari te su doktrine u svojim oficijelnim oblicima postale dio onoga što treba tumačiti. Takve ideje nam više ne mogu objasniti zbog čega nije moguće ćudoredno društvo; one su se svrstale među razloge zbog kojih to društvo nikako nije moguće“. (Barrington Moore Jr., The Society Nobody Wants; Theodore Roszak, Kontrakultura, Naprijed, Zagreb 1978.)

Danas se mnogim liberalnim teoretičarima ili pak onima koji vole da kroz naočare liberalizma posmatraju svet, pa samim ti i situaciju u Srbiji, kosa se digna glavi kada im spomenete nekog od teoretičara „stare“ Kritičke škole ili popularno zvane Frankfurtske škole, koja je okupljala analitičare društva i to iz branše filozofije, sociologije, psihologije… Takav negativan stav prema Kritičkoj školi donekle je i razumljiv pošto je ona poprilično forsirana od strane ondašnje komunističke garniture, ali ipak sa rezervom, jer je domen kritičnosti njenih teoretičara lako mogao da zahvati i tadašnji režim, što se na kraju i desilo, pa su neki naši filozofi i zastupnici kritičkog mišljenja – među njima i Zoran Đinđić – imali velikih problema sa ondašnjom „partijom.

No, ostavimo na stranu ideološke razloge i pokušajmo da uporedimo tadašnje vreme, to jest šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka i današnje vreme – početak 21. veka… Razlike su neverovatne, da ne kažem civilizacijske! Zašto? Pa ako krenemo od nas tih šesdesetih (čuvena 68′), mi smo bili doista svet jer je naša intelektualna elita sa svojim studentima protestovala protiv „crvene buržoazije“, to jest borila se za više slobode i pravednije društvo. Doduše, naši problemi (tadašnje Jugoslavije) su bili specifični, ali ideja solidarnosti i pobune, koja se tada dešavala gotovo po celom svetu, osobito na univerzitetskim centrima, primila se u tadašnjoj Jugoslaviji i među intelektualnom elitom kao potreba da se društvo menja, ne samo na „loklanom“ nivou nego na nivou celog sveta. Potraga za boljim i pravednijim društvom bila je svetska ideja, ma koliko se tome podsmevali današnji neoliberali koji su umislili da vladaju svetom i da su postigli „pravo“ rešenje za sve probleme, doduše ne idealne, ali „realne“. Tada je Jugoslavija bila svet, Beograd centar slobodnih i novih ideja i tada smo „bacali svetlo daleko“…

No, bez obzira na istorijske okolnosti, bez obzira na liberale i levičare tog doba (60-70′) i njihove ideološke razlike, želeo bih da ukažem na jedan problem koji nas danas mori više od svega – nedostatak ideologije! Dobro, već čujem: dosta je bilo nama ideologije, ideologija se ne maže na ‘leb i slično. Ne, ja bih da ukažem na nešto što je gore citirani mislilac Teodor Roszak uvideo još u pobuni omladine i studenata, još u „srećno“ doba „zavidnog nivoa ideološke svesti“. Roszak je na tragu Kritičke škole, Markuzea osobito, uvideo da problem jasnog ideološkog uvida nije više samo izveden iz klasično-liberalnih i marksisitičkih stavova već i iz vizure „novog“ vremena koje se deideologizira i postaje svedokom jednog tehnokratiziranog društva. Tehnokratija, vladavina takozvanih stručnjaka preuzela je primat nad svakom ideologijom jer njena „idelogija“ je konačna i nihilistička: nema više ideologije, postoji samo optimalna vladavina stručnjaka koji su obrazovani da procene šta je najbolje za društvo bez ikakvih ideoloških opterećenja. To zvuči poprilično utopistički, gotovo na nivou prosvetiteljskog ideala jednog Markiza de Sada, da će „sloj“ stručnjaka da preuzme primat nad sukobljenim klasama radnika i kapitalista (buržuja) i da će i nestati potreba za borbom, jer će tzv. tehnokrate ovaj svet da učine optimalnim za život svim ljudima. Markuze je sjajno uvideo da je ovo najveća utopija od svih, najveća laž, koju smo mi doživeli kroz neoliberalne snove kraja istorije i uspostavljanja društva optimalne demokratije. Kako je lucidno uvideo Markuze, čovek nestaje, to jest gubi svoja svojstva upravo na ovom „najvišem“ stepenu razvoja… Ratovi, atomske bombe, koncentracioni logori nisu nuspojave ili povremeni odlasci u neke retrogradne momente liberalne genealogije, već su tzv. „pikovi“ razvoja ovog našeg „vrlog“ neoliberalnog sveta. Problem je u tome što sa tehničkim razvojem koje globalizira i spaja svet, problem nisu imali ni liberali ni marksisti, ni levi ni desni. Ovaj tehnički progres je doneo veru u „dobre namere“ nove klase tehnokrata koja a-ideološki vlada svetom: profit, nevidljiva ruka tržišta, izvoz demokratskih vrednosti i stvaranje povoljnog terena (cilj opravdava sredstva)kako bi se liberlno-demokratski model ostvario svuda u svetu – možda nije idealan, ali je ipak najbolji od svih dosad poznatih.

E sad, zašto ja ovo sve napričah/napisah? Pa zbog Zorana Đinđića… On je veoma retka figura u intelektualno-realno-političkom svetu ne samo u Srbiji već i na celom Balkanu. Đinđić je svedok, ali pre svega inicijator, promena u društvu koje su kod njega prvo pošle od levo-marksističkih ideja, pa nastavile se na liberalno-demokratskom planu, da bi se na kraju i „ostvarile“ upravo u domenu težnje za tehnokratiziranim društvom. Zoran Đinđić je želeo savremeno društvo/državu gde će vladati liberalna demokratija, a osnov razvoja društva biće stručnjaci i eksperti iz raznih oblasti koji će Srbiju dovesti do nivoa modernih zapadno-demokraskih država. Sudbina Đinđića i njegovih poteza koji su imali istorijski značaj za Srbiju ukazuju nam na razvojni put koji ovo društvo još prolazi, a putokaze nam je ostavio upravo on. Da li je to dobar put i da li je jedino moguć, pitanje je kojem bi trebalo da se bavi stručna javnost u Srbiji, a ne da palamudi o dnevno-političkim temama i zastupa interese pojednih političkih partija. Gde je mesto Srbije u današnjoj modernoj Evropi – time bi trebalo da se bave današnji stručnjaci iz raznih naučnih oblasti.

Jedino što je „utešno“ u celoj ovoj situaciji u kojoj se posrnulo srpsko društvo nalazi jeste to što smo još poprilično daleko od „ideala“ tehnokratskog društva. Naše tehnokrate se ovde retko čuju ili su pak već odavno negde na zapadu. Da li naš ideal treba da budu savremene evropske demokratije? Nisam tako siguran, ali mnogo šta bi mogli da unapredimo ovde ukoliko bi primenili modele nekih zemalja EU, na primer… Bez obzire na „užase“ tehnokratskih sistema, ipak trebamo nešto i da preuzmemo od njih kako bi i sami postigli barem približan standard kakve imaju jedna Nemačka, Francuska i sl. Kada dođemo do toga, onda ćemo imati i donekle izgrađenu svest o negativnim aspektima tehnokratije mada ovo podrazumeva samosvojan put razvoja koji se naprosto ne može kopirati od bilo koga, ma koliko taj neko bio napredan. I zato sada treba da se bavimo idejama i delom Zorana Đinđića jer on je pionir jednog modela Srbije koji će se ostvariti negde u budućnosti, osim ako ovi današnji „stručnjaci“ ne unište i to malo racionalnog nasleđa što nam je ostalo od Đinđića i povedu nas nekim „trećim“ putem. Dileme su velike, provalije duboke, vrebaju nas mnoge Scile i Haribde, ali ubeđen sam da nam je Đinđić ostavio „upustva“ kako da se borimo sa svim tim čudima. Zato nas Premijer i čeka negde u budućnosti, baš kako je i obećao.

(Autonomija)