Nikada nisam legitimisao moga druga Dinka Gruhonjića. Pristojan svet to ne radi – osim kad mora: banka, sud, policija, uprava itd. Utvrđivanje identiteta ponekad je nužno, naročito ako postoje sumnje. Utvrđivanje identiteta sa ciljem da se time lice diskredituje i okleveta, međutim, spada u podlost i nečasne radnje. Toga smo – kukala nam majka – mogli da se nagledamo u ovih četvrt veka, kada se zbog pukog imena i/ili prezimena gubila glava. To se, dakle, ne radi jer nije lepo; naprotiv odvratno je.
Kad to radi Njihov Pečat, to je onda za očekivanje: takvi su, eto, slobodna zemlja pa svako može da se bruka o svom trošku. Nije mi jasno, međutim, zašto predsednica Udruženja novinara Srbije, gđa Ljiljana Smajlović pokušava da legitimiše Dinka Gruhonjića: dal’ se možda zove Sabahudin ili tako nešto? Jeste Dinko predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, organizacije da kažemo konkurentske; jeste da se politički i u pogledu profesionalne etike ne slaže baš najbolje sa gđom Smajlović. Ali, ta se neslaganja nekako najbolje izražavaju, a ponekad i razreše, argumentovanom polemikom; sigurno ne pozivanjem na ime, pa prema tome moguće etničko poreklo aktera. Naravno da se Dinko neće sada baviti dokazivanjem da se zove ovako ili onako; neće ni skidati gaće da dokaže da nije obrezan (kao što se radilo); ima čovek svoje dostojanstvo. Uostalom: sve i da se zove Sabahudin, Aladin, Semezdin ili bilo šta u vezi s verom (din), čini li ga to glupljim; smanjuje li snagu argumenata koje koristi; otkriva li njegove „prave motive“, na šta se aludira? Naravno da ne. Ovakvo legitimisanje i „utvrđivanje identiteta lica“ u nedostatku argumenata u polemici obična je gadost.
O Dinku znam da je iz Banje Luke, a ni to nisam pitao; on mi je usput nabacio dok smo se vozili u Novi Sad nekim poslom. Ali – šta bi to trebalo da znači? To što gđa Smajlović – bez ikakve potrebe – priča o tome da je rodom iz Like, a živela u Sarajevu, takođe je irelevantno; ona, međutim, iz toga crpi argument da – eto – od svoga porekla i prezimena (Ugrica, pa Smajlović) ne treba praviti problem i šta sad? Pa niko nije gđi Smajlović zamerio ni devojačko, ni udato, prezime; ona pak koristi insinuacije Njihovog Pečata da Dinku zameri njegovo ime. Eto nas opet na početku devedesetih godina, kao da ničega nije bilo: nečije ime, pa prema tome i etnička pripadnost, opet se koriste za automatsku diskvalifikaciju. Već je ovde bila skrenuta pažnja gornjem naslovu da se banda obezobrazila. Misle valjda: opet došlo njihovo, prave spiskove za „pod slovo Z“, ćirilizuju silom, love „špijune i izdajnike“, prete otvoreno svima koji drugačije misle (videti poslednji Njihov Pečat), jer da je došlo njihovo. Ne vidim samo šta će u toj grupaciji još i gđa Smajlović. Pa nije valjda spala na argumentaciju Njihovog Pečata, za ime Božje? Ume ona i bolje, kako što znamo. Možda bi trebalo razmotriti i sledeću pretpostavku: pošto su na vlast došli isti oni koji su svojevremeno progonili novinare po svim osnovama, pa i etničkim (kao Vučićev guru i učitelj Voja Šešelj), nekome se učinilo da je najbolje vratiti se u 1992-1993; to će, konta taj neko, novoj vlasti izgledati poznato i biti prijatno. To sam hteo reći.
Miloš Vasić (Danas)