U prošlom broju nedeljnika „Vreme“, u rubrici „Lični stav“ oglasila se predsjednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović. I to povodom šovinističkih napada na mene u pojedinim štampanim i internetskim obličjima koja sebe – iz nepoznatih razloga – nazivaju novinama i medijima.
Pomislih ja: uzela me Ljilja u zaštitu, pak se prepadoh! No, srećom, nije.
Prvo me je pljunuo Ratko Dmitrović u „Frankfurtskim vestima“, potom se nadovezao Miodrag Zarković u „Pečatu“ (18. januar 2013), pa je uslijedio Željko Cvijanović u „Novom Standardu“ i na kraju – prepodobna Ljiljana u „Vremenu“, u rubrici „Lični stav“. Bilo je tu, naravno, još ingenioznih „članaka“ od manje „afirmisanih“ autora, ali hajde sad, nećemo ih reklamirati ovom prilikom. I sve to u roku od 15 dana!
Svima sa navedenog „spiska“ uspjelo je jedino to da koriste istu „argumentaciju“ koju su svojevremeno, 2007. godine, koristili pripadnici danas zabranjenog neonacističkog Nacionalnog stroja, kada su prijetili meni i porodici mi. Sličan se sličnom raduje.
Zaista ne želim ulaziti u zamku zvanu odgovor na „argumentaciju“ gđice Smajlović. Riječ je zapravo o klasičnoj relativizaciji, po principu „i fašisti i antifašisti su ekstremi, samo na različitim polovima“. E pa nisu, kako da vam kažem. Kao, recimo, što su onomad hrvatski antifašisti onima koji su se trudili izjednačiti Jasenovac i Blajburg odgovorili: oni koji su pobijeni u Jasenovcu nisu bili krivi ni za šta, nikoga oni nisu zavili u crno. Oni koji su stradali na Blajburgu bogami su mnoge zavili u crno.
Riječ je, dakle, o prepodobnoj relativizaciji šovinizma iz pera liderkinje UNS-a. U društvu u kojem se tako uporno radi na razgradnji bilo kakvih principa, ostaje samo lešinarska borba za funkcije. Pa šta košta – nek košta.
Na primjer, priča gđice Smajlović o tome da sam ja, eto, nekakav ekstremista jer sam se na javnom skupu u Medija centru u Beogradu nedavno drznuo primijetiti da su neki naši mediji „zmijsko leglo“, tipičan je primjer te vrste relativizacije. A evo, ponoviću još jednom: ne samo mediji, nego i politička vlast, i sudska vlast, i tajne i javne policije, i vojska, i svaka pora ovog društva su u dobroj mjeri „zmijsko leglo“ onih iz devedesetih godina. To su isti oni koji se iz petnih žila i pod svaku cijenu upinju držati ovu zemlju u mraku. To su oni koji su podržavali rat, a bogami ga i osmišljavali i sprovodili. Pa, nismo mi devedesetih godina prošloga vijeka igrali klikera ovdje, na prostoru bivše Juge. Ovdje je najmanje 130.000 ljudi ostalo bez glave, a mnogi od njih pobijeni su na nezamislivo monstruozne načine. Potom su im kosti miješali po primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama. Jedan čovjek u tri grobnice… I još 13.000 kojima se ni dan-danas za grob ne zna.
Ja, recimo, nikada neću oprostiti bivšim kolegama koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dobrovoljno pristali učestvovati u ratnoj propagandi. Niti je bilo proglašeno ratno stanje (jer, pobogu, Srbija nije učestvovala u tim ratovima!), niti su bili prinuđeni učestvovati u tom sramnom poslu. A oni koji su se upisali u ratne propagandiste, toga su časa prestali biti novinarima. Zato je nemoguće porediti ratne propagandiste s nama, novinarima. Nemam ništa protiv njihovih ljudskih prava, samo tražim da se na njihov rad ne gleda kroz prizmu novinarskog kodeksa. Ili gđica Smajlović smatra da je i Julius Streicher takođe bio novinar, čija su ljudska prava bila povrijeđena? Ali eto, u jednome se slažemo: i ja sam za to da se ovim našim propagandistima sudi, uz uvažavanje njihovih ljudskih prava.
Jer, gđice Smajlović, nije dovoljno zvati samog sebe novinarom da bi se novinarom zaista i bilo. U vašem udruženju, UNS-u, imate tušta i tma osoba koje su odavno prestale biti novinarima. Ili možda smatrate da je i Jozef Mengele bio ljekar? Nije. Jer ljekara ne čini samo diploma već i Hipokratova zakletva. Kao što novinara ne čini samo činjenica da se pojavljuje u medijima, da nešto piše ili snima ili, naročito, montira, već ga čini i novinarski kodeks.
Ne pomažu tu nikakvi patriotski jauci i tobožnja zaštita kolega, jer ovdje nije riječ o kolegama, već o propagandistima, o „novinarima u civilu“. Ne pomaže tu patriotski urlik „Ja sam za svoju zemlju spreman na sve, i da lažem, i da ubijem…“. Ja nisam. I ne znam da je iko zbog mojih riječi i stavova ubijen. Ne znam da se iko iselio zbog onoga što mislim i pišem. Ne samo zbog njih, ali i zbog njih, zbog tih ratnih propagandista, pobijeno je, dakle, 130.000 ljudi, a milioni su raseljeni. Izvinite, to se ne može ni zaboraviti ni oprostiti, za to se mora odgovarati, moralno i krivično. U suprotnom, dobijete nešto poput UNS-a.
No, kada pročitam spisak individua koje me napadaju, nema mi druge nego da budem i sretan i ponosan što sam takav kakav sam.
I da, u pravu ste, Ljiljo: „Gruhonjićevi protivnici su ‘fašisti’, ‘šovinisti’ i ‘genocidni’ manijaci, odnosno ‘dželati’.“ A šta, vaši nisu? Onda mi nema druge nego da zaključim da ste na njihovoj strani.
Sretan vam rad u Komisiji za razmatranje činjenica u istragama o ubistvima novinara!
PS: Ostaje tajna kako se to tekst Ljiljane Smajlović, umjesto u „Pečatu“ (jer tim se tekstom bavi čelnica UNS-a), pojavio u „Vremenu“, makar bio i u rubrici „Lični stav“.
(Vreme)