Godina će 2013… Osećaj je kao da će 1991. Samo se pitanje razlikuje: zašto smo ostali ovde živeti? Suvislog odgovora nema. Ma koliko ga se čovek trudio pronaći…

Godine 1991, sećam se, bilo je teško naći potvrdu da si normalan. U stvari, sve je ukazivalo na to da si lud. Jer, sva svetina („Pučina je stoka jedna grdna!“) tiskala se po pijacama, ulicama, po gradskom prevozu, na radnim mestima, sa penom, sa besnilom na usnama: ubiti, ubiti, ubiti!

Gledam sada klince na Limanu. Između dve zgrade napravili su pravo malo bojno polje: s jedne strane dvorišta jedan tabor, s druge strane dvorišta drugi. Imaju od osam do 14 godina, naoružani su petardama, zelenim, crnim, kakvim god hoćeš. Oni se ne igraju klasičnih dečjih pasjaluka: da tek tu i tamo bace poneku petardu ili „žabicu“ u komšijski haustor, ili iznenade zamišljenu komšinicu jednom malom eksplozijom. Ne, oni su zauzeli prave-pravcate tabore. Oni ne bacaju petarde u haustore ili pred komšinice, oni petarde, topovske udare, dinamite… bacaju – jedni na druge. I silno uživaju u tome! Sline, balave, malo im je, iako se na sve strane i dimi, i puši, i oseća se miris baruta u vazduhu. Oni bi, nema sumnje, u ruke uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače…, samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli.

Pitam se, da li majka jednog od njih zna da joj sin na Fejsbuku, umesto svoje, drži Ratka Mladića kao profilnu fotku? Za kojeg klinac tvrdi da je „najveći srpski heroj“. Siguran sam da ona, „majka“, pojma nema. Prilično sam uveren da ona čak i ne zna kako upaliti računar. A kamoli šta je Fejsbuk. „Nisam znala…“, reći će za koju godinu, kada ga budu dovodili kući, prebijenog skoro pa namrtvo u uličnoj tuči između „Firme“ i „Koride“. Ili kada ga policija bude odvodila jer je nožem unakazio utrobu imaginarnog protivnika. To su „navijačke“ grupe koje danas vode neki mali, malecki arkani… Koji maštaju o svojim cecama i o nepočinstvima koje je onaj veliki arkan za života uspeo ostvariti. Po njihovom poimanju sveta, ovde se još jedino krv može valjati ulicama. Jer krv se vratila kući. Krv i tlo – krv na tlo.

No, situacija je danas čak i ponešto bizarnija nego 1991. godine. Niko ništa naučio nije, jer je nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga. Pokušavajući se „prilagoditi“ tome, takvi ljudi ovdašnji su se pretvorili u zveri. Oni škrguću zubima na svakom ćošku, na svakoga. Oni ne znaju šta je ljubav, ne sećaju ju je se, a samim tim su prestali želeti ljubav. Oni se najbolje osećaju kada mrze.

Zato sada obožavaju Gospodara Vučića. Jer on je hodajuća mržnja, on je otelotvorenje zla, on je Udaj Husein, on je Sauron. Zato ga, kao u Mordoru, prizivaju da, kao hordama orki, upravlja njima. Svetina, pučina vapi za diktaturom. I diktaturu će dobiti. Potpuno poremećeni Gospodar će nastaviti sa hapšenjima. Uhapsiće i svoga bivšeg druga Tomu. Uhapsiće na kraju i sebe. A svetina će urlikati: uhapsi mene, uhapsi mene, uhapsi mene! Pa će se potom međusobno ubijati u zatvorima. U zatvoru koji se zove Srbija. Ne petardama, već pravim mecima. To će, naravno, sve biti podržano od strane prijatelja sa Zapada i sa Istoka. Što je i za razumeti. Jer ti naši prijatelji naučili su lekciju iz devedesetih: više neće dati da se ludilo iz Srbije izlije na susede, na Evropu celu. Niko se neće mešati u „unutrašnje prilike“ u Srbiji. Zato će nastaviti podržavati Vučića. Kao nekog talibana, koji im odgovara baš u datom momentu. I to je i legitimno i logično s njihove strane.

Drugim rečima, mi više nemamo u koga da se uzdamo van ove zemlje. Sem u sebe same. I od toga čoveka može spopasti samo jeza. Jeziva, hladna jeza, trnci koji lede krv u žilama. Opet srljamo u propast, jer sem propasti ništa drugo, možda, nismo ni zaslužili.

Zašto smo ostali ovde? Zar da maštamo o tome da naša deca odu odavde, netragom da nestanu? A mi da pokušamo ovde zaraditi kako bismo im omogućili školovanje negde tamo?

Ili smo ostali zato što ne pristajemo na Udaja, na Mordor, na Had na Zemlji, na neljudskost, na mržnju? Ako smo već ostali, nema nam druge nego nastaviti jurišati na vetrenjače. Svom snagom i svom silinom. Srećni zbog toga što jesmo, a ne zbog onoga što nismo. Srećni što smo, uprkos svemu, ostali Ljudi. Postoji li u današnjoj Evropi veće iskušenje nego ostati Čovek, baš u Srbiji, u Mordoru? Ne postoji.

Naša je uteha naša Vojvodina. Možda je to samo imaginarna Vojvodina. Vojvodina za koju verujemo da postoji. Vojvodina kao poslednje utočište i poslednja šansa za odbranu od nacionalističkih zveri. Vojvodina kao ostrvo slobode. Vojvodina kao ideal slobode. Vojvodina kao horizont.

Duboko verujemo da, uprkos njima, Vojvodina još uvek postoji.

Upalite prskalicu, otvorite šampanjac, zagrlite vaše voljene… Sretna nam Nova 2013. godina!

Dinko Gruhonjić (Autonomija)