Predstavnik Studentske liste Luka Ponorac izjavio je za RTS da će nova vlast težiti izdvajanju od pet odsto BDP-a za odbranu. Medijski naslovi su govorili o udvostručenju, a brojke iz same izjave o skoku od dva do tri procentna poena. Obe verzije nose istu poruku: Srbija bi narednih godina trebalo da bude zemlja koja mnogo više troši na vojsku.

Ipak, prvo treba naglasiti ono što je u toj izjavi dobro. Ponorac s pravom ukazuje na nepravde u sistemu zarada: vojnik u specijalnoj jedinici ima veća primanja od generala, a profesor Vojne akademije, pukovnik i doktor nauka, manju platu od majora u jedinici.

Dobro je i što se najavljuje jačanje stručnih tela i vraćanje službi bezbednosti u zakonske okvire. Međutim, ništa od toga ne zahteva pet odsto BDP-a. Zahteva pravičnost, red i volju za promenom.

Ostaje pitanje koje se u ovakvim, politički krucijalnim izjavama redovno preskače. Koji su to indikatori ugroženosti zbog kojih bi borbene sposobnosti Vojske Srbije trebalo tako drastično povećati?

Ponuđeno obrazloženje nije procena pretnje nego poređenje: toliko izdvajaju vojske iz našeg užeg i šireg okruženja. Međutim, takvo poređenje ne odgovara činjeničnom stanju.

Izdvajanje pet odsto BDP-a za samu odbranu svrstalo bi Srbiju među evropske države sa najvećim vojnim budžetima, iznad svih evropskih članica NATO-a i znatno iznad evropskog proseka.

Bezbednost se tako meri tuđim budžetima, a ne sopstvenim rizicima. Pravilan redosled vodi od procene ugroženosti, preko misije, do sposobnosti, i tek na kraju do cifre. Ovde je cifra prva, a potencijalni spisak nabavki dolazi iza nje.

Ni strategije iz 2019. godine, koje su i same zastarele, ne sadrže indikatore ugroženosti koji bi opravdali takav skok. Država koja ne zna od čega se brani ne može da zna ni koliko joj odbrane treba. Zato se najpre mora utvrditi šta se želi postići i kakve su sposobnosti za to potrebne, pa tek onda razgovarati o procentu BDP-a koji bi trebalo izdvojiti.

Pre pitanja čime dolazi pitanje šta. Društvo u kojem su vrednosti zamagljene, a identitet zatočen, ne može da zna šta brani. Zato kultura, obrazovanje i zdravlje društva nisu alternativa bezbednosti, već jedan od njenih temelja. Bez njih vojska ostaje skup mehanizam koji čuva nešto što niko nije umeo da imenuje.

Isto važi i za ljude. Vojska gubi stručni kadar i ima problema sa popunom, a objašnjenje da je uzrok tome isključivo visina plata predstavlja pojednostavljivanje problema. Pripadnici sistema odbrane ne odlaze iz vojske samo zbog visine primanja, niti će se zbog njihovog povećanja automatski vratiti.

Povećanje plata može popraviti materijalni položaj zaposlenih, ali samo po sebi neće vratiti poverenje u instituciju niti motivaciju za službu. Taj odnos mora biti uzajaman.

Jedan od načina da se to postigne jeste zaključivanje Kolektivnog ugovora, kojim bi se uredila prava pripadnika sistema odbrane, tako da njihov položaj ne bude definisan samo dužnostima i obavezama, već i pravima koja iz službe proizlaze.

Povratak masovnih armija ne može biti zamena za savremeno razumevanje rata. Rat u Ukrajini pokazao je da ljudstvo i industrijska proizvodnja i dalje imaju značaj, ali broj vojnika i količina naoružanja sami po sebi ne garantuju bezbednost.

Ona zavisi i od spoljnopolitičkog položaja države, a u odnosima među državama od poverenja, pouzdanosti i, što je možda najvažnije, predvidljivosti. Država čije su namere susedima predvidljive i čitljive manje je izložena bezbednosnim rizicima od one koja se najbrže naoružava.

Prečesto političari širom sveta koriste tvrdnju: komšije se naoružavaju, pa moramo i mi. Taj argument zaslužuje ozbiljan odgovor, čak i u komparativnim brojkama.

Međutim, bezbednosna logika govori da svako naoružavanje stvara i sopstvenu pretnju: ko se naoružava iz straha, drugima daje razlog za strah. Izlaz nije u povećanju budžeta za odbranu nego u savezništvima i partnerstvima koja bi Srbiju učinila bezbednijom, odgovornijom i prepoznatljivijom u pogledu sopstvenih bezbednosnih ciljeva.

Zato bi redosled morao da bude obrnut. Prvo moramo kao društvo da definišemo šta branimo i od koga, a potom da usvojimo strategije nacionalne bezbednosti i odbrane koje će važiti za ovu deceniju, a ne za prošlu. Tek posle toga možemo da razgovaramo o budžetu koji sledi strategiju, a ne obrnuto. Kada se zna šta branimo i zašto, lako ćemo definisati i procente.

Na kraju bih se obratio mladima, onima koji Srbiju menjaju iz najlepših patriotskih pobuda: deco, budućnost ovog društva nije u oružju, već u kulturi. Oružje čuva granicu, a kultura čuva razlog zbog kojeg ta granica postoji.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

(Danas, foto: lična arhiva)