Teško je pisati, s racionalnim odmakom, o padu poslednjeg autokratskog režima u Srbiji. Barem nama koji smo, na ovaj ili onaj način, bili njegove žrtve. Nakon što smo prolazili iskustva marginalizovanja, pokušaja profesionalnog diskreditovanja, oduzimanja prava na kritičko mišljenje i javni govor bez sankcija, pravnog maltretiranja nas ili članova naših porodica, privođenja, suđenja, kafkijanskih procesa, stigmatizovanja i targetiranja u režimskim para-medijskim fenomenima, osiromašenosti, ponižavanja, trpljenja policijskog, fizičkog i psihičkog, nasilja, zaista je bilo gotovo nemoguće, makar u noći trijumfa građanske volje u Srbiji, ne plakati, ne grliti nepoznate ljude svuda oko sebe na ulici, ne učestvovati u masovnoj pobedničkoj vožnji kolima kroz gradove uz zvuke pesama koje smo pevali dok su trajale agonija, borba i kampanja.

Sigurna sam da su građani Srbije dobro zapamtili i svaku reč podrške dok je trajala borba, jednako kao i svaku čestitku koja je stigla nakon pobede. Recimo onu, emotivnu i neposrednu, koju je nam je preko društvenih mreža uputila poslanica Evropskog parlamenta Irena Joveva: “I danas je teško reći šta me je u tom trenutku više dirnulo. Njihova hrabrost ili činjenica da nisu ni shvatali koliko je velika. Počast je bila spontana i sasvim iskrena. Zasluženo! Nisu odustali. Ni kada su pokušali da ih ućutkaju, maltretiraju i diskredituju, ni kada su mnogi – čak i u Evropskoj uniji – voleli da skrenu pogled. Zato danas zainteresovano pratim odgovore svih onih koji su tokom borbe pokušali da ostanu na sigurnoj distanci. Navodno se ovo zove politički oprez. Možda će od sada biti drugačije… Bilo bi dobrodošlo. Konačno. Kad pomislim na sve kilometre, proteste, besane noći i ljude koji su sve ovo vreme stajali uz studente, a posebno uz demokratiju u Srbiji… Ostala sam bez reči. (…) Hvala na lekciji iz istrajnosti, hrabrosti, solidarnosti. Sloboda.”

Ili onu, Gordana Bosanca, evropskog poslanika, koji je bio i član Delegacije Evropskog parlamenta za posmatranje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji: “Moje iskrene čestitke studentima i studenticama, građankama i građanima Srbije, na velikoj demokratskoj pobjedi! Studenti su pobijedili. Pokret nastao prije dvije godine, kada je malo tko vjerovao i mogao predvidjeti da će upravo oni biti presudni za svrgavanje autokracije s vlasti u Srbiji u nedjelju, pokazao je da je odabrao pravu strategiju. Ono što želim posebno naglasiti jest činjenica da je to pokret, u što sam se sada uvjerio i iz prve ruke, koji je sve vrijeme ostao predan nenasilju. Činjenica da za sada svjedočimo mirnoj tranziciji vlasti, izravna je posljedica njihove potpune posvećenosti nenasilnim metodama rada. Pokazalo se koliko se nenasilje pri svrgavanju autoritarnih režima dugoročno više isplati od nasilja. Autokratskoj vlasti potpunom kontrolom nad represivnim aparatom, medijima i pravosuđem – očito sve to nije bilo dovoljno da se održi na vlasti. Ovo je izuzetno snažna poruka svim onim malim ili velikim autokratima, ili onima koji to tek žele postati, a koji rade na otimanju javnih institucija za svoje stranačke ili privatne interese; dugoročno vam to ne jamči ostanak na vlasti. Upravo suprotno, to je put kojim ćete jednog dana biti svrgnuti s vlasti”.

Već sledećeg jutra bili smo, vrlo racionalno, suočeni s rekonstrukcijom scenarija koji je režim planirao za izbornu noć. Ova je rekonstrukcija bila istovremeno i potvrda onoga što smo osećali dok smo gledali oklopna vozila za razbijanje demonstracija i grupisane formacije batinaša. Ovi prvi dani koje građani Srbije, nakon četrnaest godina autokratske uzurpacije, provode u slobodi sasvim racionalno nas, i pored smene radosti i rezignacije, suočavaju s neophodnošću artikulacije koju izvojevana sloboda zahteva. Jer, vreme je za trostruku odgovornost – najpre onih koji su učestvovali u autokratskom demoliranju srpskog društva i države kao delovi režimskog mehanizma, onda onih koji su pobedom na izborima i glasovima preko 2,2 miliona birača dobili mandat da izvrše tešku misiju ozdravljenja društva i tranziciju iz autokratskog u demokratski poredak, najzad, i nas građana koji smo, predvođeni Studentskim pokretom, učestvovali u procesu oslobađanja, da sačuvamo pobedu i da dostojanstveno i mirno omogućimo uspostavljanje institucionalnog poretka.

Nema sumnje da pripadnici bivšeg režima koji su se ogrešili o zakone moraju biti procesuirani od strane pravosudnih organa. Biće to spor, ali dostižan proces koji će građanima vratiti veru u pravednu i pravnu državu. Takođe, to će sprečiti spontane provale građanskog besa i sprovođenje rizične i nekontrolisane “revolucionarne pravde”. Ova vrsta odgovornosti moraće da pokaže kako se zloupotreba države nikako ne isplati. Budući članovi Skupštine i Vlade, odnosno, zakonodavne i izvršne vlasti imaće ogromnu odgovornost da u potpunosti resetuju državni mehanizam i da, pored rešavanja tekućih problema, normativno artikulišu neophodna ograničenja koja će biti brana svim budućim potencijalnim uzrpatorima. Konačno, građani kao jedini, suvereni vlasnici sopstvene države moraće da održe novostečenu probuđenost kako bi na vreme prepoznali eventualno neke nove “ljubitelje vlasti”, ma s koje strane dolazili.

Skup ove tri odgovornosti trebalo bi da kao svoj ishod ima – Srbiju kao demokratsku, pravednu i pravnu državu. Državu dobru svojim građanima, ali i državu dobru svom – okruženju. I ovo će značiti završnu fazu podviga.

(Antena M)