Ratna zločinka Biljana Plavšić umrla je u Beogradu, u 96-oj godini života, u poznoj starosti, i pridružila se Ratku Mladiću u najnižem krugu pakla. Tokom rata u BiH bila je u vrhu srpskog vođstva, zajedno sa Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Ratkom Mladićem. Bila je potpredsednica Republike Srpske (1992-1996), članica ratnog ratnog Predsedništva RS, a nakon 1996, kad je Karadžić bio prinuđen da prestane da se bavi politikom, obavljala je funkciju predsednice RS.

Haški tribunal ju je optužio za genocid; i/ili saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistvo, progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije, nehumana dela, zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja. Dobrovoljno se predala u januaru 2001. godine. Sklopila je sporazum o priznanju krivice, navodno se pokajala i dobila samo 11 godina zatvora. Osuđena je samo za zločine protiv čovečnosti, odnosno za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi.

U presudi stoji: “Kao supredsjednik srpskog rukovodstva, djelujući kao pojedinac i u dogovoru s drugim članovima udruženog zločinačkog poduhvata, Bijana Plavšić je učestvovala, planirala, podsticala, kreirala i sprovodila progon bosanskih Muslimana, bosanskih Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva u sljedećih 37 opština u Bosni i Hercegovini: Banja Luka, Bijeljina, Bileća, Bosanska Krupa, Bosanski Novi, Bosanski Petrovac, Bratunac, Brčko, Čajniče, Čelinac, Doboj, Donji Vakuf, Foča, Gacko, Hadžići, Ilidža, Ilijaš, Ključ, Kalinovik, Kotor Varoš, Nevesinje, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale, Prijedor, Prnjavor, Rogatica, Rudo, Sanski Most, Šipovo, Sokolac, Teslić, Trnovo, Višegrad, Vlasenica, Vogošća i Zvornik”.

I još: “Prihvatila je i podržavala kampanju etničkog razdvajanja koja je imala za posljedicu smrt i protjerivanje hiljada i hiljada ljudi u veoma brutalnim uslovima. Bijana Plavšić je doprinijela kampanji etničkog razdvajanja, između ostalog, time što je pozivala paravojne snage iz Srbije da pomognu snagama bosanskih Srba u ostvarivanju cilja razdvajanja etničkih grupa upotrebom sile i što je podržavala njihovo učešće svojim javnim izjavama kako je primjena sile nad nesrbima na ovom području opravdana”.

Prema sporazumu o priznanju krivice, nije joj suđeno za ostala nedela. Plavšić se prividno pokajala, čak je održala i prigodan govor pred sudom, koji je trebalo da predstavlja izvinjenje. Pokajanje Biljane Plavšić bilo je lažno, odlučila se na taj korak kako bi izbegla osuđujuću presudu za genocid, dakle da ne bi dobila bar 25 godina robije.

Edin Omerčić piše kako je Jelena Subotić “nakon iscrpne analize memoara Biljane Plavšić utvrdila kako je tokom rasprave o kazni Plavšić izrazila lažno kajanje te je obmanuvši sud uspjela odbaciti tužbe za genocid i tim slijedom je i prijevremeno puštena iz zatvora”. Omerčić piše i sledeće retke: “Sudska tijela i mediji su pokajanje Plavšić primili s velikom dozom opreza budući da se u pokajničkoj riječi, kako to primjećuje Subotić, Plavšić ne obraća žrtvama i ne traži izvinjenje, već se direktno obraća sudu sa svrhom da njeno tobožnje izvinjenje potakne i utiče na ostala dva naroda u Bosni i Hercegovini da poput nje same naprave iskorak i suoče se sa zločinima koji su počinjeni nad Srbima”.

Plavšić je odslužila samo dve trećine kazne, nakon čega je puštena na slobodu 2009. godine. Nakon zatvora mirno je živela u Beogradu, u Katanićevoj ulici na Vračaru, u blizini Kalenić pijace. Pisao je o tome Faruk Šehić u pesmi “Biljana Plavšić na Kaleniću”: “Nisam nikad bio u Californiji / Ali razumijem atmosferu ‘Samoposluge u Kaliforniji’ / Kako glasi naslov Ginsbergove pjesme u prevodu Ivana V. Lalića / U kojoj pjesnik sreće svog praoca Walta Whitmana / Kod nas je drukčije / Nećeš sresti Whitmana, niti koga sličnog / Prije će biti da ćeš nabasati na Biljanu Plavšić / Kako prebire zelene tikvice / S polumjesecima u nježnoj kori / Ožiljcima od ljudskih noktiju / Biljana neće nikad pomisliti / Na gasne komore / A i zašto bi / Ona nikad nije bila u Buchenwaldu, Sachsenhausen-Oranienburgu / Ali ja sam bio / I znam da su zidovi gasnih komora / Puni ogrebotina od ljudskih noktiju / Tako, naime, izgleda smrt Zyklonom B (…) Sada stari tiho i usporeno / U centru Beograda, na Vračaru / Sluša laste ljeti kako se glasaju sretno / Sjeća se djetinjstva / Učtivo pozdravlja ljude na ulici / Možda udišemo isti zrak kad dođem u Beograd”.

Po izlasku iz zatvora Plavšić je i sama otvoreno govorila kako je njeno priznanje bilo farsa, prosto je lagala da bi dobila manju kaznu. Posle svega što je učinila, posle nebrojenih zločina, ubistava, masovnih grobnica, konc-logora, spaljivanja živih ljudi, etničkih čišćenja, razaranja, silovanja, genocida, posle sveg tog nemerljivog zla kojem je dala svoj maksimalni doprinos, Plavšić nije uspela da uvidi da je u svemu tome bilo nešto pogrešno, nije našla ni trunku kajanja, već se ponosila što je obmanula sud, što je prividno priznala krivicu da bi se izvukla sa manje godina robijanja.

Pred tako radikalnim ispoljavanjem moralnog idiotizma ljudsko biće moglo bi da zanemi, samo kad bi bio u pitanju izuzetak, kad se ne bi radilo o apsolutnoj ravnodušnosti prema drugim ljudima koja uživa podršku celog jednog političkog i društvenog poretka. Da nije takve podrške i odobravanja zločina, Plavšić ne bi ni smela javno da se ponosi svojom nepokajanošću, već bi to čuvala za sebe, kao što većina zločinaca i čini. Što reče Zbignjev Herbert: “Zločinci mirno spavaju snovi su im ružičasti / ljubazni ubojice kojima je već oprostilo / kratko ljudsko pamćenje”.

Pre nego što se odala politici i zločinima protiv čovečnosti, Plavšić je bila naučnica, univerzitetska profesorka biologije, stipendistkinja Fulbrajtove fondacije, dekanka Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu. Zapravo je imala briljantnu naučnu karijeru, kako piše Edin Omerčić: “Do kraja osamdesetih godina 20. stoljeća afirmirala se kao jedna od vodećih naučnica na polju infekcije i patologije biljaka u svijetu”.

Na prvi pogled, teško je povezati doktorku biologije koja se bavi laboratorijskim istraživanjima biljaka, uticajem virusa na anatomsku strukturu biljke-domaćina, i ratnu zločinku koja se izgrlila i izljubila sa Arkanom u Bijeljini 1992, preskačući leševe na ulici, nakon što su Arkanovci počinili stravičan masakr. A ni njene izjave iz ratnog perioda ne uklapaju se u profil naučnice i univerzitetske profesorke. Na primer: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”.

Plavšić je tvrdila da su Srbi genetski superiorni u odnosu na druge narode, govoreći o bosanskim Muslimanima, tvrdila je da je reč o „genetski deformisanom materijalu koji je prigrlio islam“. Nije to govorila samo za vreme rata, već i nakon njega, recimo u razgovoru sa Karlom del Ponte. Tokom rata, Plavšić je tumačila etničko čišćenje Hrvata i Bošnjaka kao „prirodnu pojavu“, opravdavajući politiku etničkog čišćenja teorijama o etničkoj i rasnoj superiornosti.

“Ja bih najviše voljela da istočnu Bosnu očistimo od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorija, tu nema mira. Za sve nas nema mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, moram im dati nešto, da imaju gdje sami organizirati život, da ne bi mene cijelo vrijeme uznemiravali. Tako ja shvaćam tih 30 posto muslimanskih teritorija”, tako je Plavšić govorila 1993. godine za novosadski nedeljnik “Svet”. Posle rata, na jednoj sednici Skupštine RS govorila je o srpskom narodu u botaničkim terminima, poredeći ga sa biljkom i semenom pšenice, a stanje nacije sa procesom sporulacije.

Slučaj Biljane Plavšić pokazuje da nikakva stručnost, ozbiljno bavljenje naučnim radom, formalno obrazovanje ne mogu čoveka zaštititi od zla. Nije ona jedina zločinka koja pripada intelektualnoj eliti, upravo je ovaj društveni sloj i pripremio teren za ratove i zločine, razvijajući nacionalističke i šovinističke ideološke priče. A i među samim izvođačima zločinačkih i genocidnih radova bilo je mnogo obrazovanih ljudi, Karadžić je bio psihijatar, Krajišnik – magistar ekonomskih nauka, Nikola Koljević – ugledni profesor književnosti i šekspirolog, i tako redom.

Nisu rat, masovne zločine, etnička čišćenja, pokolje i genocid organizovale nepismene budale, već takozvani učeni ljudi. Koji su svašta u životu naučili, samo nisu stigli da se nauče empatiji, elementarnoj čovečnosti, minimumu morala, najobičnijoj pristojnosti i sličnim vrlinama. Učena čudovišta u ljudskom obličju – to je verovatno najopasnija pojava na svetu. O tome svedoči i jedna izjava Biljane Plavšić iz švedskog zatvora, kad se žalila kako „nijedna druga osuđenica u životu nije pročitala knjigu, a ipak nas tretiraju kao jednake“. Normalno, ko čita, taj ima veća prava, na primer ima pravo i da počini genocid.

Kad se uključila u politiku i zločinstvo, Plavšić je jednostavno na društveni i politički teren presadila pojmove iz svoje struke. Posmatrala je ljude kao biljke, a različite nacije ne kao istorijske, društvene, kulturne konstrukte nastale u određenim okolnostima, već kao odvojene biljne ili životinjske vrste. Otuda sve te priče o genetskoj superiornosti, genetski modifikovanom materijalu, nadmoći jednog naroda nad drugima, o spremnosti da žrtvuje šest miliona Srba, o Srbima kao semenu pšenice, o etničkom čišćenju kao prirodnoj pojavi. Nije to ništa novo, takve teorije su dugo postojale pod firmom biologizma, socijalnog darvinizma, tzv. naučnog rasizma i slično, otkad su ljudi poverovali da čovek nije radikalno drugačiji od prirode.

Za Biljanu Plavšić pripadnici drugih naroda nisu bili ljudi od krvi i mesa, ljudi sa svojim željama, čežnjama, verovanjima, strahovanjima, isti kao i ona, već nešto strano, tuđe, opasno, pogubno, kao što su virusi opasni i pogubni po biljke ili životinje. Zato joj nije bio problem da radi na masovnom istrebljenju ljudi koje je videla kao nešto apsolutno drugo i drugačije, kao nešto niže, manje vredno, beznačajno. Kada se ovakav pseudonaučni model pomeša sa ubilačkom nacionalističkom ideologijom, a još kad je osoba koja pravi ovakav koktel moralni kreten, potpuno operisana od sposobnosti da se stavi u položaj drugog čoveka, da prošeta u tuđim cipelama, i još kad se to zbiva u atmosferi sveopšteg mahnitanja i uspostavljanja zlikovačkog poretka – na kraju je sasvim logično što je Plavšić završila kao ratna zločinka. Samo bi bilo mnogo pravednije da je bila osuđena na doživotnu robiju za genocid. nakon obnovljenog procesa, jer je obmanula sud, i da je život okončala u zatvorskoj ćeliji, a ne na slobodi.

(Tačno.net, foto: Ron Haviv)