Nakon svih procesuiranja, implicitnih i eksplicitnih pretnji i zastrašivanja, policijske brutalnosti, nasilja batinaša i nejednakosti pred zakonom, zaista se prilično apsurdnim čini pitanje šta je to što zaista želi Studentski pokret u Srbiji i koji je stvarni cilj kampanje Čuvari Ustava. Ili, od čega i od koga ga čuvaju… Ili, zašto baš aktuelni Ustav, iako su i njima i građanima koji ih već dve godine podržavaju uskraćivana gotovo sva građanska prava. Stvari su, paradoksalno, jednostavnije nego što izgledaju navijački nastrojenim posmatračima i “neutralnima”, i teže nego što često izgledaju čak i onima koji su aktivni protagonisti političke realnosti u ovoj zemlji, inače bremenitoj apsurdima i uzurpacijama svih vrsta.

Prema izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, javnosti predstavljenog 31. marta 2026. godine, tokom prethodnih godinu i po dana vlasti ne samo da nisu ispunile početne studentske zahteve nego su rasli pritisci prema svima koji su podržali ili se pridružili studentskim protestima. Ono što se videlo u 2025. godini, kako kaže Sonja Tošković, direktorka Beogradskog centra za ljudska prava, bilo je duboko zabrinjavajuće, a “masovna hapšenja, represija nad demonstrantima i pritisci vlasti na pravosuđe čine da se građani Srbije osećaju nezaštićeno”, iako su “oni ipak odlučni da se izbore za svoja prava”. Sonja Tošković je posebno naglasila da je danas “više nego ranije, važno da ponovimo da ljudska prava nisu stvar političke volje, već su temelj svakog demokratskog društva” (izvor DW).

Podsetićemo (a ovo bi trebalo da zna ne samo svaki student prava, već i većina neravnodušnih građana) da je, kao članica Ujedinjenih Nacija i potpisnica međunarodnih konvencija, Srbija u obavezi da primenjuje principe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koji su ugrađeni i u Ustav Republike Srbije. A osnovna prava iz Deklaracije su jednakost (svi ljudi se rađaju slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima), zabrana diskriminacije (prava pripadaju svakome, bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest i političko mišljenje) i sloboda i sigurnost (svako ima pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost, kao i zabranu ropstva i mučenja).

Često suočavani sa stigmom nacionalističkih pretenzija i opsesija iz devedesetih, studenti su javnosti (kako domaćoj tako i međunarodnoj) pokušali da objasne suštinu ovog dela kampanje. Ova eksplikacija saopštena je na početku njihove biciklističke ture, tokom koje će nositi primerke Ustava kroz gradove i univerzitetske centre. I vrlo je jednostavna: “Svaki pređeni kilometar je dokaz istrajnosti. Ne čekamo da Srbija dođe do nas – mi idemo kroz Srbiju. Tako se apstraktne političke poruke pretvaraju u nešto što se fizički proživljava, kilometar po kilometar i zagrljaj po zagrljaj. Čuvari Ustava nastavljaju tu tradiciju (…) Ova akcija polazi od dve jednostavne poruke: Ustav mora da važi jednako za sve i na svakom mestu”.

Čuvari Ustava, u osnovi, rekreiraju kategoriju ustavnog patriotizma. Suština ustavnog patriotizma sadržana je u premisi da bazu kolektivnog i individualnog delanja ne čini lojalnost nekom posebnom etnicitetu, naciji, teritoriji ili vođi, već posvećenost procedurama i vrednostima koje garantuje Ustav – jednakosti, slobodi i vladavini prava. Time se uspostavlja svojevrsni post-nacionalni identitet društva, jer svim članovima poručuje da su deo zajednice u onoj meri u kojoj međusobno dele isti pravni poredak. Ustav, kako je to tvrdio Jirgen Habermas, tako postaje mesto susreta građana, koji se inače razlikuju po svemu drugom – po naciji, veri ili političkom opredeljenju. Uz to, na ovaj način, svaki pojedinac postaje istovremeno i aktivni čuvar poretka.

Potreba za ovakvim resetovanjem političke situacije u Srbiji više je nego očigledna. Poslednji autokratski režim predstavlja sve ono što – nije ustavni patriotizam. Zasnovana na ideji nekontrolisanog samovlašća, autokratija dovodi u pitanje i normativne ali i moralne postulate na kojima bi trebalo da se zasniva demokratsko društvo. Sve postaje dozvoljeno u cilju očuvanja (sopstvene) vlasti. Ovaj obrazac se, zatim, multiplikuje u svim strukturama društva koje, na taj način, postaje potpuno disfunkcionalno, pošto se socijalni i poltički modus operandi više ne zasniva na univerzalnim načelima, zakonskim i moralnim, već isključivo na konkretnim “dozvolama” koje, u zavisnosti od situacije, distribuira centar autokratske moći. U tom smislu, autokratija predstavlja terminalnu fazu kvarenja jednog društva, uvodeći njegove članove u dve izrazito podeljene grupacije – onu koja je u milosti autokrate i onu koja – nije. Krajnja konsekvenca ovog modela nije samo da se time ukida mogućnost spontanog rešavanja društvenih konflikata, već se i najmanje međusobno neslaganje pretvara u nepremostivi antagonizam. Jednom rečju, društvo se i horizontalno i vertikalno dodatno radikalizuje, čime se stvara rizično polje u kojem se normalizuje agresivno i nasilničko ponašanje.

Imajući sve to u vidu, studentska kampanja Čuvari Ustava predstavlja astronomski precizan odgovor na ključni izazov s kojim se suočava Srbija. Ne brane Srbiju od bilo kakvih “spoljnih neprijatelja” već brane ideju i praksu pravnog poretka od samovoljne vlasti, pretvarajući pravnu normu u razlog lične mobilizacije građana. A tada pitanje – šta žele Čuvari Ustava postaje krajnje – retoričko.

(Antena M)