Stvar je, nažalost bila bolno očigledna. Nemušte izjave portparolke EK i same predsjednice Ursule fon der Layen povodom državne sahrane ratnog zločinca RM su bile duboko razočaravajuće.

Uzalud su se obje zvaničnice dan kasnije korigovale, suočene sa lavinom neprijatno negativnih komentara sa svih strana – ne samo iz Bosne i Hercegovine. Njihove korigovane izjave potpomogle su i Kaja Kalas, kao i komesarka Marta Kos, koja “ne bi mogla pogledati Majkama Srebrenice u oči …”

Nećemo gubiti vrijeme na političko i diplomatsko umijeće briselskih zvaničnica, niti na njihov stil.

Upravo je njihova “šokiranost” ključni momenat za razumijevanje promašenosti evropske politike prema Vučićevoj Srbiji i, samim tim, prema cijelom Zapadnom Balkanu.

Povlađivanje mržnji i nacionalizmu 

Reakcije zvanične i nezvanične Srbije, ogromnog procenta političara i stranaka, intelektualne i akademske javnosti, medija i neizbježne Crkve Srbije ne predstavljaju ama baš nikakvo iznenađenje – tako da je može biti nikakvih šokova. Sve je perfektno očekivano i logično, ako se osvrnemo na posljednju deceniju i po (da se ne vraćamo na rane devedesete), od kada je na čelu Srbije – da ne zaboravimo: voljom Zapada – režim Aleksandra Vučića.

Posljedice tog petnaestogodišnjeg povlađivanja jednoj izrazito nacional-šovinističkoj i destruktivnoj politici ima, naravno, konkretne razloge – od ekonomskih interesa važnih zemalja (Rio Tinto i slični projekti i poslovi), pa sve do posredne prodaje srpske vojne opreme Ukrajini. Evropske potpisnice – pokazaće se, nažalost, bezvrijednog papira koji se zove Budimpeštanski sporazum, gledaju i dalje Srbiji kroz prste zbog artiljerijske municije. Sve ostalo je postalo manje značajno.

Realne posljedice takve površne politike su vidljive svakome ko želi da ih vidi.

Prvo, srpsko političko društvo je implodiralo – pod pritiskom jednog režima koji emituje opasne oblike nacionalizma i revanšizma, ali i najgoreg istorijskog revizionizma. I sve to bez značajne/efikasne evropske reakcije. To jest – i na osnovu nje. (Tome je pomogla, značajno, da ne zaboravimo, i američka politika od Obame nadalje, ali je to druga tema.)

Drugo, kao direktna posljedica tog povlađivanja srpskom nacionalizmu, praktično je uništena ozbiljna opozicija u Srbiji, natjerana da i sama postane žrtva “nedavanja Kosova” i fiksacije na tobožnju ugroženost Srba u Crnoj Gori i BiH. Oni opozicionari koji su autentično evropski i građanski orijentisani – imaju ispod 1% u Srbiji. To je i evropski poraz.

Treće, evropska permisivnost prema malignom velikosrpskom nacionalizmu ima svoje direktne negativne reperkusije u BiH (ne samo entitet Srpska) i, naravno, u Crnoj Gori.

Srbija jeste najveća/najvažnija zemlja regiona, ali se njena veličina i značaj opredmećuju na način koji generiše nestabilnost i permanentne regionalne krize. Uz tolerisanje i podršku od strane EU!

Na kraju, četvrto, osnovni inicijalni “zadatak” A. Vučića je bio – Kosovo. Petnaest godina i mnogo problema kasnije – uključujući državne terorističke napade, ubistva političkih oponenata (Oliver Ivanović) i teške manipulacije Srbima sa Kosova – Vučićeva politika je nezavisnu Republiku Kosovo pretvorila u mentalnu, psihološku i političku psihozu i blokadu, režimski nametnutu i isforsiranu (akademija, Crkva, mediji, obrazovni sistem) kolektivnu mega-traumu – koja je opravdanje, izgovor i objašnjenje za svako nepočinstvo i zločin aktuelne srpske vlasti – bez izgleda da bude apsolvirano kao opterećenje i problem u sagledivoj budućnosti.

Zato je “šok” evropskih dužnosnica sasvim neuvjerljiva i neinteligentna (javna) reakcija. To je uobičajeno stanje stvari u Srbiji.

Srbo-centrična politika EU na Zapadbom Balkanu mora imati uspostavljene limite. Ona je neuvjerljiva, pogrešna i štetna.

Očigledno se ne objašnjava. Dokazi su, na kraju, nacionalistička histerija i državna sahrana ratnog zločinca – što se, eto, na prvi pogled – nije vidjelo iz Brisela!

Pogrešna politika u Crnoj Gori 

Crna Gora je, dakle, u značajnom segmentu svog postojanja, žrtva takve evropske, to jest briselske srpske fiksacije.

Bilo je potrebna smrt haškog doživotnog osuđenika da se neki – inače jasni – fenomeni jasnije vide i u Crnoj Gori. Većinski dio vladajuće većine žali za svojim herojem. Njihova glumljena evropska orijentacija ustuknula je pred potrebom da pokažu svoje “srpstvo”.

U tome ih pomaže Crkva Srbije, koja se opet “autuje” kao ekstremistička organizacija, koja promoviše talibansku verziju pravoslavlja – militantnu, anticivilizacijsku i brutalno ksenofobičnu.

Svi zajedno – i političari vladajuće većine, i njihove stranke, i njihova crkva – vode anticrnogorsku politiku, u smislu nacionalnog identiteta, ali i svega što se odnosi na crnogorski državni i institucionalni integritet.

Vlada Crne Gore – u kojoj nema niti jednog ministra koji bi za sebe rekao da je Crnogorac (!) – vodi politiku koja je zbir improvizacija, dnevnopolitičkih populističkih poteza i izraženog napora da kroz sumnjive poslove, tendere i državne zajmove ugrabi što više – i što prije.

Na sve to odgovor EU zvaničnika je – podrška srpskim nacionalistima u Crnoj Gori!

Pošto komesarka Kos ne vodi svoju ličnu politiku, već onu koju zacrta EK, onda i njene eskapade sa predsjednikom Skupštine, četničkim vojvodom Mandićem, nisu (samo) njene nezgrapne improvizacije – već je to iskaz politike briselske adrese. Nažalost.

U prevodu: cjelokupno crnogorsko političko iskustvo od avgusta 2020, a posebno od kada je predsjednik agresivne neo-četničke NSD Mandić prihvaćen za autentičnog i legitimnog borca za članstvo Crne Gore u EU od strane Brisela, pokazuje da se Crna Gora doživljava kao dio “kompenzacije” (veliko)srpskom nacionalizmu, to jest Srbiji, poslije poraza u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a i “gubitka” Crne Gore 2006 i Kosova 2008.

Začudo, gospođe von der Layen, Kalas i Kos nisu “šokirane” dešavanjima u Crnoj Gori, mada ogromni dio vladajućih struktura baštini istovjetnu ideologiju kao njihov lider u Beogradu.

Ono što, nažalost, “šokira” evropske zvaničnike u Crnoj Gori je – kada se prezentuje ovakva argumentacija! To im je neprihvatljivo.

Tragikomično je kada se za takve stavove veže stigma “ekstremizma”. Zato ćemo gospođu Kos često vidjeti zagrljenu sa neo-četnicima, ali, mnogo rjeđe i apsolutno formalno i zvanično, sa predstavnicima proevropske građanske opozicije.

To je loša, pogrešna i neodrživa politika – jer su joj premise vrlo pogrešne.

Evropski izazovi i proširenje 

Posljedice takve EU politike mogu biti loše za Evropu, ali i katastrofalne za Crnu Goru.

Četnički vojvoda Mandić sada čeka glasanje o smjeni. Povodom toga nije bilo ni glasa iz Brisela.

Šef Delegacije EU u Podgorici, austrijski ambasador Johan Sattler, komentarisao je, međutim, plastične stubiće na ulicama Podgorice! To je krajnje kompromitantno za evropsku politiku, koja, u crnogorskom slučaju, sasvim ignoriše nespojivost slavljenja ratnih zločina i zločinaca – sa evropskim vrijednostima. Ili smo mi, naivno, pogrešno shvatili što su evropske vrijednosti?

Zato je logično reći da je evropska agenda u Crnoj Gori postavljena naopačke: dokazani euroskeptici, nacionalisti, putinovci i vučićevci, mrzitelji Zapada i religijski zeloti su sada “priznati” lideri evropske politike, ali su zato autentični i potvrđeni građanski evropejci – sumnjivi opozicionari i intelektualci, skloni “ekstremizmu”?!

Poslije državne sahrane ratnog zločinca u Beogradu, evropska diplomatija mora naći evropske odgovore i poslati evropske poruke, ukoliko ne želi da doživi novi istorijski fijasko na Balkanu.

Tome može biti razlog, da ne zaboravimo, i razvoj političke situacije u Njenačkoj i Francuskoj. Jačanje AfD i Nacionalnog fronta LePen predstavlja opasnost za vodeće evropske zemlje i za sâmu EU, ali i presudu za zemlje Zapadnog Balkana i njihove evropske aspiracije. Smijemo li da žmurimo na to?

Evropski zvaničnici bi – u toj neželjenoj i opasnoj situaciji – bili posebno i istinski šokirani sa kojom bi se lakoćom Mandić, Spajić i ostali “šampioni” EU integracija u Crnoj Gori, lako prebacili na druge istorijske tračnice …

Jer, njihovi uzori i idoli nisu Jean Monet ili, recimo, Mario Draghi. Njihova intimna uvjerenja su Trampa/Putina, za evropske nacionaliste i “suvereniste”.

Zato oni ne razmišljaju o aktuelnim francuskim i njemačkim idejama o drukčijem načinu pristupanja EU i o limitima vezanim za pravo veta. O tome nema govora u Crnoj Gori.

Njih mnogo više zanima ponavljanje praznih fraza i onoga što čuju od Komesarke i Ambasadora. To lijepo zvuči i ništa ne košta.

A kada ih pomenuti EU zvaničnici pohvale zbog toga – krug je zatvoren. Tu ni slavljenje najgorih ratnih zločinaca i genocida ne može ništa da pokvari. Usiljeni optimizam caruje.

Tu idilu je nepopularno i zabranjeno kvariti. Nije evropski, kažu!

(Radioskala, foto: Gradski portal)