Aleksandar Olenik, odvjetnik i potpredsjednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o aktualnom političkom trenutku nakon sahrane retnog zločinca Ratka Mladića. Bilo je govora i o planovima predsjednika Srbije Aleksandra Vučića uoči izbora u Srbiji te mogućnosti izbijanja novih incidenata režiranih od strane Vučićevog i Dodikovog režima.

Kako komentirate činjenicu da je ispraćaj pravomoćno osuđenog ratnog zločinca u središtu Beograda, uz državne i vojne počasti, protekao uz obilježja i atmosferu koja slavi Mladićeve postupke, i koliko to pokazuje dubinu zarobljenosti srbijanskog društva devedesetima?

Pored svega navedenog u uvodnom delu pitanja, mora se uzeti u obzir i trenutak u Srbiji – a to je da je izborna kampanja uveliko počela, iako izbori još nisu zvanično raspisani, mada će biti ovih dana. Sve je podređeno tome, pogotovo sa strane Aleksandra Vučića. Odmah nakon vesti o smrti, urađena su brzopotezna istraživanja, fokus grupe i procene kako on to može da iskoristi u predizborne svrhe, ali nije dobio nijedan zadovoljavajući odgovor. Zato je sve i urađeno napola. A to znači da ovo nije klasična državna sahrana, iako ima dosta njenih obeležja, kao što ste i naveli u pitanju.

Suštinski, niti on sme – iako bi najviše voleo – da napravi pravu državnu sahranu kao svaki Šešeljev radikal, niti sme da je ostavi samo kao privatnu, odnosno da to bude isključivo stvar porodice. Izabrao je nešto između, kako bi svojim najtvrđim pristalicama mogao da kaže: „Evo, to je državna sahrana“, dovodeći ih u zabludu, dok istovremeno onima koji su protiv toga govori: „Ne, nije državna, nema sve odlike, nisu svi bili prisutni, neću biti ni ja“. To je ono njegovo klasično vrdulanje, odnosno šibicarenje. Sva ozbiljna istraživanja, fokus grupe i intervjui pokazali su da u jeku izborne kampanje na toj sahrani može politički mnogo više da izgubi nego da dobije. Vučić je izgubio podršku svih onih koji su nekada poverovali da on vodi evropsku politiku i da hoće da odvede Srbiju u Evropsku uniju. Ostalo mu je samo to tvrdo jezgro koje svakako ima, sa državnom sahranom ili bez nje. Njegov glavni problem je što je ograničen na nekih 35% podrške koju nikako ne može da probije, a ovakav jedan desničarski, nazadni, antievropski i anticivilizacijski događaj svakako mu neće pomoći da proširi rezervoar iz kojeg crpi glasove.

S obzirom na vašu borbu za suočavanje s prošlošću, vidite li u scenama s Mladićevog pogreba dokaz da službena politika u Srbiji nikada zapravo nije odustala od zločinačke ideologije Mladića, Karadžića, Šešelja…

Naše društvo je davno vraćeno u devedesete. Prvo, svi koji su sada na vlasti, bili su na vlasti i devedesetih godina. Oni su kreirali politiku tog vremena. Oni su kreirali politiku koja je dovela do ratnih zločina i do genocida. I svi koji su pravosnažno osuđeni za ratne zločine i za genocid, kao i oni koji nisu a sprovodili su tu politiku, njihove su političke pristalice. I oni od 2012. godine pa naovamo vladaju Srbijom.

Znači, napravili smo ceo krug i vratili smo se na početak devedesetih, a to je direktna posledica 2000. godine, kada u okviru DOS-a (Demokratska opozicija Srbije) nije bilo razumevanja za zahteve Lige socijaldemokrata Vojvodine – za lustracijom, oduzimanjem imovine i proverom porekla imovine, a najviše upravo za lustracijom. Da smo onda sproveli lustraciju, niko od njih u sadašnjoj vlasti ne bi mogao da se bavi bilo kojim javnim poslom, pa ni da učestvuje na izborima.

A što se tiče direktne zarobljenosti našeg društva devedesetima, mi nismo zarobljeni samo u tom periodu. Mi smo zarobljeni u nacionalističkoj politici od Pašića pa naovamo, u jednoj podređenoj poziciji sa osloncem na Rusiju. Tada smo zatrovani tom idejom da čekamo Ruse na Dunavu, i tu je naše obrazovanje najveći problem, kao i upliv crkve u njega. Dakle, ako pogledamo naše istorijske udžbenike, oni više liče na predvojničku obuku i drže društvo zarobljeno u devedesetima, a te programe opet pišu oni koji su na vlasti od 2012. godine. Dakle, tu smo onako ceo krug završili.

Mora se, naravno, pomenuti i uvođenje veronauke u državne osnovne škole, što je jedan od najvećih propusta i grešaka ubijenog, pokojnog premijera Đinđića. I sad vidimo koliko je to u stvari opasno i kako je ta trgovina sa crkvom u tom trenutku možda izgledala korisno ili se mislilo da se može ispraviti u budućnosti, ali sad vidimo koliko je zapravo bila štetna.

Kako ocjenjujete odluku Aleksandra Vučića da osobno izbjegne pojavljivanje na pogrebu? Je li riječ o pukom kalkuliranju prema zapadnim partnerima da se sačuva privid europskog puta, ili o svjesnom prepuštanju terena radikalnoj desnici dok državni aparat i mediji u pozadini odrađuju zadatke?

Službena politika u Srbiji je ona koja je stvorila Mladića i Karadžića, ona koja je Šešelja stvarala. To je politika koja je personalizovana u Miloševiću, Dačiću, Šešelju, Vučiću i Vulinu, i svi su oni – osim, naravno, Miloševića koji je pokojni – i sada na vlasti. I naravno da će oni da čuvaju one koji su njihovu politiku sprovodili na delu, a to su vojne i političke formacije koje su postupale devedesetih godina. Tu je, naravno, i Ratko Mladić, kao i svi zločini koji su tada počinjeni. Vlast u Srbiji te ljude čuva jer su to ljudi koji su ih slušali devedesetih; oni su prosto obavezni da ih čuvaju i štite. S jedne strane, rade to zbog toga, a s druge strane računaju da će, u slučaju nekih novih sukoba, ti ljudi opet sprovoditi njihovu politiku.

Da budem još precizniji: svi ti koji su pozdravljali kovčeg u Beogradu i odali mu počast – govorim o uniformisanim licima, policiji, žandarmeriji i ostalim jedinicama – to su upravo ove jedinice koje sada ne mogu da koriste pendreke, suzavce i metke u regionu, ali mogu da tuku nas u Srbiji. To su ti ljudi koji su uzeli pendrek kao jedino oružje i sada ga koriste na nama, građanima Srbije, jer to ne mogu da rade u regionu kako su radili do sada.

Suštinski, Vučić radi ono što uvek radi: jedno misli, drugo govori, treće radi, i pokušava da svakome – zavisno od toga s kim razgovara – kaže ono što taj sagovornik želi da čuje. Na taj način sve laže sve vreme o svim stvarima. E sad, tu je problem što vi možete nekoga da lažete neko vreme o nečemu, ali ne možete da lažete svakoga sve vreme i o svačemu. I mi smo tu negde pri kraju te mogućnosti koju je on koristio – da svakome pokuša da kaže ono što taj hoće da čuje. Baš ovaj primer sahrane, koja je nešto između privatne i državne, bukvalno odslikava tu politiku koju politikolozi popularno zovu catch-all.

Kako gledate na potez ministra vanjskih poslova BiH Elmedina Konakovića kojim su srbijanski vojni ataše i savjetnik (predstavnik BIA-e) proglašeni nepoželjnima i protjerani iz BiH? Je li to jedini ispravan i nužan diplomatski odgovor vlastima u Beogradu?

Okruženje, evropsko, a posebno regionalno, mora da reaguje na ovako organizovanu sahranu osuđenog ratnog zločinca koji je, između ostalog, osuđen i za genocid. Pogotovo na to mora da reaguje Bosna i Hercegovina, jer je ona tu najviše umešana, pošto se genocid za koji je osuđen desio upravo u Bosni i Hercegovini. Svaka reakcija koja je predviđena diplomatskim ugovorima i diplomatskim pravom je nešto što Bosna i Hercegovina treba i mora da uradi. Na samoj Bosni je da proceni koji je to stepen diplomatskog odgovora, jer bi svaki izostanak diplomatske reakcije bio prosto porazan za Bosnu i Hercegovinu.

Mada, mislim da bi i sve evropske države koje drže do vladavine prava i do osude ratnih zločinaca morale da na ovaj ili onaj diplomatski način odgovore, jer prvenstveno moraju svojim građanima da pokažu svoj stav po pitanju vladavine prava i osude ratnih zločina. Evropska unija bi takođe morala da odgovori kao međunarodna organizacija i prosto mora da pokaže da Vučić ne može da prođe bez neke vrste diplomatske ili ekonomske kazne za ovo što je uradio. Kako god okrenemo, čak i ako zanemarimo sve ove elemente koje sam malo pre analizirao, on je u svakom slučaju dozvolio i naredio odavanje počasti osuđenom ratnom zločincu. Organizovao je i takozvane kvote, odnosno iz svih javnih preduzeća u Srbiji tačno određeni broj zaposlenih morao je da dođe pod pretnjom otkaza i maltretiranja. Bio je organizovan i prevoz za to, i tačno su dimenzionisali skup onako kako su hteli. To ne sme da prođe ispod radara ni državama u regionu, pogotovo Bosni, kao što sam rekao, ni evropskim državama, pa ni Evropskoj uniji.

Nažalost, cenu ćemo platiti mi građani, a ne Aleksandar Vučić, ali tu se vidi i odgovornost građana – pogotovo onih koji su, kako da kažemo, neutralni, odnosno koji se navodno ne bave politikom. Jer, ako u doba zla ostaneš neutralan i gledaš svoja posla, ti si saučesnik. Mislim da ti takozvani neutralni i kroz primer ove sahrane mogu da vide gde ta njihova neutralnost vodi. U krajnjoj liniji, mislim da će Vučić, kao što su mu istraživanja i fokus grupe i rekle, imati više negativnih poena na izborima nego pozitivnih zbog ove sahrane. Baš oni kojima on hoće da se obrati, da proširi svoju bazu i izvore glasova – a to su ti neutralni koji gledaju svoja posla i neće da se određuju – velikim delom nisu zadovoljni, najblaže rečeno, ovakvom sahranom osuđenog ratnog zločinca.

S obzirom na predstojeće izbore u Bosni i Hercegovini i Srbiji i sveprisutne tenzije između dvije zemlje, očekujete li eskalaciju i mogućnost izrežiranih incidenata od strane Vučićevog i Dodikovog režima?

Što se tiče navodnih incidenata u organizaciji Vučića, njegovog sledbenika Dodika i ostalih, mislim da je to lažna pretnja, kako bismo mi advokati rekli. Vučić bi to nesumnjivo hteo i želeo, i to bi mu bio jedan od metoda uterivanja straha, širenja panike i držanja građana pod kontrolom, ali on više nema političke snage za tako nešto. Što bi se reklo, car je go, i to se videlo u Srbiji. On više ni u samoj Srbiji nema kapaciteta da izazove neke veće sukobe. On to može da proba, može da pokuša da izazove sa delovima policije, vojske ili svojih plaćenika, ali su dimenzije toga mnogo manje nego što su bile pre godinu, dve ili tri.

Kako u Srbiji ne može to da uradi onako kako bi hteo jer nema kapaciteta, još manje to može da uradi u regionu – u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ili bilo gde drugde. Snaga na spoljašnjem planu, u spoljnoj politici ili delovanjem prema spolja, proističe iz unutrašnje snage u samoj državi. Kako on nema više tu snagu i nema taj kapacitet, mislim da se ne treba mnogo obazirati na te vrste najava. To je više marketing i pokušaj da se ljudi uplaše i zastraše nečim što realno Vučić nije u stanju da uradi. Primer za to je Crna Gora.

Vučić bi, da može, učinio sve da Crna Gora ne uđe u Evropsku uniju i da se ne približi toliko koliko se sada približila. Međutim, osim medijskih napada i spinovanja, ništa više od toga nije u stanju da uradi. Mislim da se analogija može povući i ovde – isto tako ni po ovom pitanju ne može da uradi ništa više od toga. Može da izazove dogovorenu reakciju kao, na primer, u Hrvatskoj, gde uvek pred izbore HDZ i Srpska napredna stranka sarađuju, jer i jednima i drugima odgovara dizanje tenzija. Ali, to je više retorički i medijski nego što se odražava u realnom životu.

(Slobodna Bosna, foto: NDNV)