U eseju “Hegelovski ujed”, objavljenom u knjizi “Mali Larus”, poljski pesnik Adam Zagajevski piše o posledicama “hegelovskog poljupca” koje su i danas prisutne. ”Sada se ne ispoljava kroz vernost partiji”, piše Zagajevski, “već kroz hegelovsku simpatiju prema opštem, zajedničkom, društvenom, kroz življenje istorijom, istorijskim momentom, kroz uverenje da nas nevidljiva pupčana vrpca povezuje s našim susedima i susedima naših suseda, kroz nesposobnost da izrazimo pojedinačno, obično nemo”.

Veliki pesnik nastavlja da slika to stanje opštežića, u kojem nema previše mesta za individualnost: “Povezuje nas lanac dobre volje. Okiva nas besmrtna množina. Uvek zajedno, držeći se za ruke, izmenjujući međusobno cigaretu, knjigu”. A potom objašnjava čemu služi ideja otadžbine: “Poljska je, neobično, smišljeno opravdanje. Umesto da pokušamo razumeti šta je svet, stvarnost, šta je i kako se ponaša smrt, gde živi Bog, umesto da se oslobodimo kao pojedinac koji se nalazi pred tajnom, ugrožen osudom, koji se tare o izbavljenje, mi imamo svoj oprobani način, reč, kojom zatvaramo usta usudu – Poljska”.

Pod terorom kolektivizma

Utešno je znati da i drugi dele naše probleme, da nismo sami i inokosni, da “sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti”, kako reče Tin Ujević u “Pobratimstvu lica u svemiru”. Paradoksalno je što se zajedništvo manifestuje upravo u otporu zajedništvu, društvenosti, kolektivizmu, ali ovde se radi o dve vrste srodnosti. Ona koju Zagajevski kritikuje – društvena, nacionalna, otadžbinska, državna – je nametnuta i prisilna. Ona koja se razotkriva takvom kritikom je nešto drugo, to je duhovna i intelektualna srodnost, to je saznanje da postoji univerzalnija bliskost od one koju nam nameću krv, poreklo, sredina, jezik, zajednička istorija i sve slične nužnosti. To je istinsko pobratimstvo lica u svemiru, koje nadrasta granice i istinski spaja ljude, po onome što oni zaista jesu, po onome što je njihov stvarni identitet.

Nama je misao Zagajevskog bliska jer već decenijama živimo pod terorom kolektivizma, pod maljem isključivo opštih, zajedničkih, kolektivnih identiteta. Kad se povede priča o identitetu, obično je reč o nacionalnoj pripadnosti. U ime tog famoznog nacionalnog identiteta rušena je zajednička država, pokretani su ratovi, vršeni su masovni zločini, skupo nas je koštala ta opsesija kolektivnim, društvenim, opštim, zajedničkim. U ime te himere, čije je postojanje upitno, žrtvovani su nebrojeni vrlo konkretni, stvarni pojedinci, ljudi od krvi i mesa, dakle – živa ljudska bića koja istinski, nedvosmisleno postoje.

A i danas živimo pod paskom tih kolektivnih predstava, sa svih strana nas bombarduju pričama o naciji, narodu, zajednici, kolektivu, grupi, društvu, sa svih pozicija moći, iz svih mogućih medija za specijalne operacije, iz svih takozvanih institucija. Nigde mesta za jedinku, pojedinca, za živo biće, za nekog sa imenom i prezimenom, delom, karakterom, za ono što je jedino postojeće. Jer država, nacija, narod, društvo – to su koncepti i apstrakcije, a ono što istinski postoji – to su živi ljudi sa svojim radostima i tugama, sa težnjama i idealima, sa malim ili velikim zadovoljstvima, sa svojim nesvodivim, jedinstvenim unutrašnjim svetovima.

Zakon identiteta

Meni je, moram priznati, uvek bio maglovit i nejasan pojam kolektivnog identiteta, uvek mi je ta sintagma zvučala kao oksimoron. Zar identitet nije pojedinačan? Logički zakon identiteta glasi A=A, a ne A je slično B, a B je slično C, dočim je C nalik na D, i tako redom, dok ne pobrojimo nekoliko miliona ili desetina miliona entiteta, i onda svi oni imaju zajednički identitet, jer imaju nešto zajedničko. Kakve to ima veze sa identitetom koji je po definiciji jedinstven, neponovljiv, identitet je istovetnost, a ne sličnost. Zakon identiteta, A=A, znači da na svetu ne postoje ni dve iste jabuke (kao što ne postoje), a kamoli dva ista čoveka. I gde je tu kolektivni identitet? Zar taj pojam nije jedan krajnje sumnjiv i diskutabilan oksimoron?

Uostalom, i samo značenje reči identitet se opire kolektivizmu. U Rečniku Matice srpske pod odrednicom identitet lepo stoji: “potpuno podudaranje, potpuna istovetnost”. Dakle, ne delimična, nego potpuna istovetnost, potpuno podudaranje. A takvo podudaranje je moguće samo kod pojedinačnih fenomena, ne može biti ni govora o potpunoj istovetnosti različitih pojava, bića ili stvari.

I još veli rečnik da je identitet “skup znakova koji jednu osobu ili predmet uopšte karakteriziraju i po kojima se razlikuje od ostalih osoba ili predmeta, jednakost”. Jednu osobu ili predmet, a ne šest miliona osoba ili milijardu predmeta. Šta je onda kolektivni identitet? Pojma nemam, ali izgleda da se te dve reči teško spajaju u jedan pojam. Može se govoriti o sličnosti različitih bića ili predmeta, ali ne i o njihovoj istovetnosti. Kako god okreneš, ispada da je ta prokleta logika neka antisrpska ujdurma. I ne samo antisrpska, već i antipoljska, ali i antihrvatska, antimađarska, i tako redom. Sasvim logično, budući da je logika univerzalana, a nacionalna mitologija se zasniva na partikularnosti, za nju je svaka univerzalnost isto što i smrt.

Opšte i pojedinačno

Dobro, pristalice kolektivizma mogu na to da kažu da su pripadnici nacije ili već neke slične grupe po mnogo čemu nalik jedni na druge, da dele jezik, kulturu, istoriju, običaje, načine međusobnog ophođenja, pa to što im je zajedničko čini njihov kolektivni identitet. Ne sporim da postoje međusobne sličnosti i da delimo mnogo šta sa sredinom u kojoj smo rođeni, ali tu reč identitet nije baš odgovarajuća. Nije ni bitno, pustimo reči, ali postavlja se pitanje zašto bi ono što je zajedničko, opšte, isto kod svih bilo važnije, pretežnije i presudnije od onog što je lično, pojedinačno, samosvojno, originalno. Pogotovo kad je reč o ljudskim bićima. Pa nisu ljudi jabuke, a još manje su kvadrati i trouglovi, pa da opšte bude bitnije od pojedinačnog.

Nacionalisti i razni drugi kolektivisti nas već vekovima ubeđuju da je to upravo tako, da smo određeni onim što delimo sa drugima, da je važno ono što je zajedničko, dočim je ono što nas razlikuje od drugih sporedno, nebitno, da je to sedma rupa na krajnjoj svirali. Najvažnije je da li je neko Srbin, Hrvat, Bošnjak, Mađar, Rus, Kinez, sve drugo je sekundarno. Tom nacionalnom merom se ovde sve meri već četiri decenije, kao da je to nešto normalno i podrazumevajuće.

Samo što je to potpuno apsurdno i besmisleno, što postaje očigledno kad se ta kolektivistička logika primeni na neku konkretnu grupu. Recimo, na književnu scenu. Ako je ono zajedničko važnije od pojedinačnog, onda kod pisaca nije najvažnija originalnost, samosvojnost, ono po čemu ih razlikujemo jedne od drugih, njihova posebnost, to što stil jednog pisca ne možeš nikako pobrkati sa stilom nekog drugog autora – nego je važno ono što im je zajedničko, na primer to što pišu na istom jeziku. Pa onda nema potrebe da ih čitamo, pročitaš jednog – pročitao si sve.

Slobodno i moralno biće

Cela ta kolektivistička ujdurma je zapravo jednostavna, svaki zagovornik opšteg nad pojedinačnim bi naprosto da podjarmi pojedinca, da proglasi kako čovekom upravljaju neke sile, društvene, nacionalne, istorijske, kulturne, te da poništi ljudsku slobodu, volju i duh. To je suština svakog kolektivizma. Cilj takvog svetonazora je očigledan – da oslobodi pojedinca svake odgovornosti za sopstvene postupke. Da oslobodi čoveka od teškog tereta slobode i moralnosti, od kojih ga niko osloboditi ne može, jer su to konstitutivni elementi ljudskosti.

Na takvim pokušajima je stvoren čitav jedan svet, ovaj u kojem živimo, ali to ga ne čini istinitijim, samo nestvarnijim, avetinjskim, jer su mu temelji sačinjeni od magle i dima. U takvom svetu ljudi masovno veruju da je nacija “postojana, istorijski konstituisana ljudska zajednica, nastala na osnovu zajedništva jezika, teritorije, ekonomskog života, ali i psihička tvorevina koja se ispoljava u zajedništvu kulture”. A ne znaju da je autor te definicije Josif Visarionovič Staljin.

O naciji se može razmišljati i drugačije, na primer kao Ernest Renan koji je pisao da je nacija “svakodnevni plebiscit”, dakle da se ona ne može odvojiti od ljudske slobode. Džaba sve priče o naciji, ako ljudi odluče drugačije. Kao što reče Renan: “Čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi, već samome sebi, jer je on slobodno, to jest moralno biće”.

Nacionalno skrovište

A čemu služi etnička ideja nacije, uzdizanje države, društva ili bilo kog kolektivnog entiteta u rang božanstva, lepo je objasnio Adam Zagajevski. Umesto da pokušamo da pojmimo šta je svet, šta je stvarnost, umesto da probamo da shvatimo šta je smrt, da uspostavimo odnos prema njoj i prema sopstvenoj neminovnoj prolaznosti, umesto da pokušamo da spoznamo Boga ili njegovo odsustvo; umesto da budemo slobodni pojedinci koji se nalaze pred tajnom postojanja, koji razmišljaju o osudi i spasenju, mi smo smislili pojam kojim zapušavamo usta sami sebi, pojam kojim sva mučna, neizbežna metafizička pitanja uzaludno guramo pod tepih.

Taj volšebni pojam je Poljska, ili Srbija, ili Nemačka, ili Hrvatska, ili koja god država i nacija. Takvo ponašanje je suštinski infantilno, jer se od teških egzistencijalnih pitanja ne može pobeći, niko se od svoje propadljivosti, od svoje zbunjenosti pred svemirom, od svog straha pred ništavilom, od svoje zatravljenosti tajnom rađanja i nestajanja, od svoje ljudske situacije ne može sakriti.

Kao što reče Radomir Konstantinović o nacionalisti, u tekstu “Vraćanje Sarajevu”: “On ne može više da govori o drugim stvarima, nego jedino o problemima nacije i jezika. Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje – evo ga sutra na njemu! Ali, on neće da gleda u grob, nego u naciju. Nije lud da gleda u grob! Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora da se malo zatrese”. Nepotrebno je napominjati da se radi o uzaludnoj raboti, jer tu nikada nikome nisu pomogla nikakva opravdanja i izgovori. Pa makar ti izgovori i opravdanja nosili ime država i nacija.

(AntenaM, foto: Autonomija)