Još jednom, građani Srbije suočili su se s mučnim i opasnim posledicama činjenice da su pre četrnaest godina, u problematičnoj većini, pomislili da vlast koja ne poštuje i ne vrednuje ljudskost, može doneti ikakvo dobro zemlji koja joj je, u ograničenom mandatu, poverena na upravljanje. Već uveliko izmrcvareni svakovrsnim uzurpacijama, propagandama i represijama, sluđeni i podeljeni na političke rovove, doživeli smo tokom proteklih dvadesetak dana intenzivno i zastrašujuće iskustvo požara, koji je po svemu što smo videli i osetili, povremeno ali snažno, ličio na naše uobičajene predstave o apokalipsi. Prošli smo, opet, kako to i biva u tragičnim storijama, svako na svoj način – iskustvo vatre, koja je hiljade hektara šuma u zaštićenom području pretvarala u pustinju kojom izbezumljeno tumaraju prestravljene preživele životinje, a sve nas u nemoćne i male pred stihijom i pravom silom. Ne onom državnom.

Prema dostupnim informacijama i video snimcima s terena u Peščari je, nakon duže od četiri nedelje požara, danas “pustoš kakva se ne pamti”. Kažu nam da je sada situacija pod kontrolom. Polemike u javnosti o tome zašto se čekalo od kraja jula do pre par dana da se zatraži pomoć Evropske unije i zašto se vrlo kasno pomoć zatražila od Rusije i dalje traju. Od 20. avgusta u gašenju učestvuju ruski avion Iljušin-76, a od 22. avgusta helikopteri Black Howk iz Rumunije i Slovačke, dok je Vatrogasno-spasilačka služba Češke Republike istog dana objavila da su i njihove dve letelice na putu ka Srbiji. Iz Rumunije je stigao i kopneni tim od 69 članova i 15 vozila, a iz Nemačkeje upućen tim od 55 članova i 24 vozila. Takođe, pomoć je ponudila i Vlada Crne Gore, koja je “u duhu solidarnosti i dobrosusedske saradnje stavila na raspolaganje avion Air Tractor AT-802”. Nekoliko dana ranije, dok je Peščara gorela, a građani u neverici čekali da Srbija konačno aktivira Mehanizam civilne zaštite Evropske unije (čiji je deo), trajala je nadljudska borba vatrogasaca i meštana da ne dozvole da požar proguta i naseljena mesta.

Dok je, dakle, trajala ta nezaboravna agonija i možda nas podsećala na neke metafizičke dugove, u paralelnoj autokratskoj realnosti i isto tako nezaboravnoj funkcionerskoj kampanji s kulisama od vatre, pepela i dima, izmirivali su se i neki politički dugovi. Možda je to najbolje formulisao britanski Times, u tekstu posvećenom aktuelnom Predsedniku Srbije i njegovom balansiranju između Moskve i Brisela: “Poput srednjevekovnog kralja, koji prima molbe, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, stajao je na glavnom trgu u malom gradu na jugozapadu zemlje, dok su lokalni stanovnici glasno iznosili svoje probleme”. Kako, prenosi N1, Times piše da su “tražili poslove za svoje bližnje, dok se jedan stariji čovek požalio da njegov sin ne može da pronađe zaposlenje uprkos tome što je prisustvovao svim mitinzima vladajuće Srpske napredne stranke”. U istom tekstu, Times piše i o „sve snažnijem studentskom protestnom pokretu koji, prema istraživanjima javnog mnjenja ima veću podršku od vlasti”.

I dok je trajala bizarna funkcionerska kampanja, koja je žanrovski neodredljiva i situirana negde između groteske i tragedije, studenti, zborovi, organizacije civilnog društva i opozicioni aktivisti borili su se, onoliko koliko im je bilo dozvoljeno i koliko su mogli, zajedno s meštanima ugroženih sela. Na svom nalogu na društvenim mrežama, uz zaključak da je “država zakazala, a građani nisu”, studenti su se zahvalili svima koji su dali doprinos: “Kad je postalo jasno da državni aparat nije dovoljno efikasan, građani su uzeli stvar u svoje ruke. Studenti, izviđači i volonteri organizovali su prikupljanje pomoći širom Srbije – štandovi, donacije, distribucija na terenu. Zahvaljujući vama, kupili smo i podelili: 110 naprtnjača, 110 metlarica, 50 šlemova, 200 zaštitnih naočara, 300 pari rukavica, 46 filtera i 46 maski, iznajmili hladnjače, obezbedili velike količine hrane, pića i zaštitne opreme… Nabavka se nastavlja – još opreme je na putu, vi ste donirali, mi smo usmerili sredstva tamo gde su najpotrebnija. Hvala svima koji su dali doprinos. Zajedno pobeđujemo – danas u Peščari, a sutra u čitavoj Srbiji”.

Iza ove vatrene drame, koja se odvija u inače vrelom letu, pomalja se jedna druga vrsta drame koju preživljava poslednji autoritarni režim u Srbiji. Ova druga drama odnosi se na zatvaranje kruga. Na sticanje prošlosti u sadašnjosti. Naime, suočen s neminovnošću izbora, autoritarni režim se mobilizovao, krenuo u kampanju i suočio se s krahom dosadašne klijentelističke politike. Mučne situacije u kojima sam Predsednik države dokazuje “običnim” građanima kako im je on lično (!?) pomogao (uprkos njihovim tvrdnjama “da nije”), nesumnjivi su dokaz da nagomilani dugovi konačno i neizbežno dolaze na naplatu.

Jer, osnovni uslov važenja dužničko-poverilačkih odnosa (a o tome je, uostalom, reč i u političkoj verziji klijentelizma) jeste potpuna saglasnost “ugovornih strana”. Budući da se poslednji autoritarni režim u Srbiji u potpunosti oslanjao na ovu vrstu mobilizatorske strategije, jasno je da će neminovno doći trenutak u kojem, objektivno, neće biti u stanju da izmiruje ogroman broj protiv-usluga na koje se vremenom obavezao. A kada jedna strana ne ispunjava obaveze, automatski se ukida i saglasnost one druge strane. Na taj način se, na individualnom nivou, urušava arhitektura autokratskog režima.

Stvari ne stoje dobro ni na onom apstraktnijem političkom nivou. Svaka vlast, bez obzira na ideološku provenijenciju, dužna je da svim građanima, bez obzira na njihovo političko opredeljenje, obezbedi efikasnu elementarnu zaštitu i sigurnost. Ukoliko to ne uspeva – prestaje saglasnost građana na tu istu vlast. U ovoj, jednostavnoj figuri političke saglasnosti krije se i suština političke situacije u Srbiji. Pošto ne može u potpunosti da izmiruje dugove ni na singularnom ni na opštem nivou, poslednji autoritarni poredak se suočava, simbolički gledano, sa sopstvenim požarom, i to na oba kraja.

(Antena M)