Građanski pokret Bravo objavio je danas sedam činjenica u vezi sa takozvanim planom za “Novi Sad na vodi” koje, kako je navedeno, ukazuju na kršenja propisa prilikom njegovog donošenja, te mogućih posledica koje će grad, odnosno građani trpeti ukoliko taj plan bude sproveden. 

Upozorenje GP Bravo prenosimo u celini: 

Građanski pokret Bravo ne prihvata da je Plan detaljne regulacije opštegradskog centra i sportsko-rekreativnih sadržaja uz Bulevar despota Stefana – “zatvoreno pitanje“.

Zato saopštavamo sedam važnih činjenica koje se ne mogu sakriti iza političke propagande.

1. Javna rasprava nije bila stvarno dostupna javnosti.

Direktor JP „Urbanizam“ Dušan Miladinović tvrdi da su građani mogli da čuju odgovore na 103 primedbe podnete na plan. Međutim, građani i novinari koji su prisustvovali sednici Komisije za planove ukazuju da sala nije bila adekvatno ozvučena i da raspravu nisu mogli da prate.

Javna rasprava nije formalnost. Ako građani ne mogu da čuju šta se govori i kako se odgovara na njihove primedbe, onda je ozbiljno dovedeno u pitanje njihovo stvarno učešće u postupku.

2. Pokušava se umanjiti razmera planirane izgradnje.

Nije suština spora u tome da li plan predviđa baš „14 solitera“ ili drugačiji broj objekata.

Suština je da se na prostoru od svega 3,16 hektara planira oko 1.010 stanova, uz dve kule do P+14 i objekte do P+10. To znači izuzetno intenzivnu izgradnju na prostoru koji je od posebnog značaja za grad, njegovu obalu i budući razvoj Novog Sada.

Građani imaju pravo da znaju kakve će posledice takva gustina imati na saobraćaj, infrastrukturu, zelenilo, kvalitet vazduha, osunčanost, komunalne kapacitete i kvalitet života.

3. Plan menja suštinu prostora i prilagođava ga intenzivnoj stanogradnji.

Direktor JP „Urbanizam“ Dušan Miladinović tvrdi da je reč o preraspodeli namena u skladu sa Generalnim urbanističkim planom.

Društvo arhitekata Novog Sada ukazuje, međutim, da je ovim planom suštinski promenjena namena prostora koji je bio predviđen za sportske i rekreativne sadržaje i otvoren je prostor za opštegradski centar sa intenzivnom stambenom izgradnjom.

To nije beznačajna tehnička promena. To je pitanje kakvu funkciju ovom delu grada određujemo za narednih nekoliko decenija.

4. Ozbiljna pitanja o tlu i bezbednosti nisu mogla biti zaobiđena.

Pitanja geotehničkih i hidrotehničkih uslova ne mogu se svesti na nevažnu tehničku fusnotu. Komisija za planove prihvatila je deo primedbi i u plan unela obavezu dodatnih geotehničkih analiza.

Ako postoje pitanja nosivosti i stabilnosti priobalnog zemljišta, onda je logično pitanje: zašto takve analize nisu bile temelj za određivanje optimalne spratnosti, zauzeća i drugih urbanističkih parametara pre izrade konačnog rešenja?

Za prostor ovakvog značaja prvo se utvrđuju realni kapaciteti prostora, a tek potom planira njegova intenzivna izgradnja.

5. Priča o „javnom interesu“ ne može biti zamena za proveru kome plan donosi najveću korist.

Plan se predstavlja kao prilika za uređenje prostora, nova radna mesta i otvaranje obale građanima.

Ali građanima se mora odgovoriti na jednostavno pitanje: Zašto se javni interes mora ostvarivati upravo kroz ovakvu gustinu stanogradnje? Prostor nije morao da bude zapušten ako se ne usvoji ovaj plan. Postojao je važeći planski okvir iz 2007. godine koji je predviđao drugačiji razvoj ovog prostora, sa sportskim, rekreativnim, turističkim i studentskim sadržajima.

Zato ne prihvatamo tezu da su građanima ponuđene samo dve mogućnosti: ili ovakav plan ili zapušten prostor.

6. Grad može da uredi ovaj prostor bez prekomerne stanogradnje.

Novi Sad ne sme da prihvati logiku prema kojoj se svaki javni prostor može „urediti“ samo ako se prethodno maksimalno izgradi. Uređenje prostora uz Dunav može da znači parkove, sport, rekreaciju, kulturu, turizam, javne sadržaje, pristupačnu obalu i kvalitetne javne površine.

Ne mora svaka razvojna vizija da počne i završi se kvadratima za prodaju.

7. Podunavske šume nisu argument za uništavanje današnjeg zelenila.

Pokušaj da se današnja rasprava o zelenilu relativizuje tvrdnjom da su i današnji Limani nekada bili podunavske šume promašuje suštinu. Niko ne tvrdi da danas treba čuvati istorijsku šumu na mestu na kojem je više nema.

Pitanje je – šta danas čuvamo?

Važeći planski dokumenti prepoznaju i štite vredne zelene površine, uključujući park-šume i druge zelene namene u priobalju. Građani imaju pravo da pitaju: koliko ćemo zelenih i javnih prostora imati za deset, dvadeset ili pedeset godina ako svaki slobodan prostor pretvorimo u građevinsku parcelu?

Nećemo prihvatiti argument da je betoniranje obale cena „razvoja“. Novi Sad može da se razvija drugačije. Može da raste, a da ne uništava ono što ga čini gradom. Može da uređuje obalu, a da je ne privatizuje. Može da gradi, a da ne zatrpava javni prostor.

Borićemo se pravo da naša deca naslede grad sa zelenilom, javnim prostorima i dostupnom obalom Dunava a ne grad betona u kojem svaki komad javnog prostora postaje nečija prilika za bogaćenje.

Građanski pokret Bravo ne odustaje. Borba za bolji Novi Sad je naša obaveza! 

(Autonomija)