Najveći ponor je suočavanje sa nemogućnošću izlaska iz začaranog kruga palanke – kaže reditelj ANDRAŠ URBAN u povodu predstave “Filozofija palanke”, koju je rema istoimenom djelu prometejskog ahasvera naše kulture RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA postavio na sceni Bosanskog narodnog pozorišta u Zenici.

U ovom razgovoru Urban dekonstruiše našu tmurnu stvarnost, pokazujući prisustvo palanke i tamo gdje je uporno odbijamo uočiti – u nama samima

U Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici postavili ste predstavu “Filozofija palanke”, prema motivima istoimenog djela Radomira Konstantinovića. Najprije, šta vam je sa rediteljske strane bilo izazovno u ovom tekstu te koliko je bilo kompleksno prevesti jednu tako kolosalnu misao u teatarski prostor?

“Filozofija palanke” je delo na koje čovek na osnovu ranijih iskustava odmah kaže da ga želi raditi. Ona spada u red onih dela na koja se svi pozivaju ili svi klimaju glavom, a u biti ih nisu pročitali, kao na primer MARKSOV “Kapital”.

Manje-više smo svesni, bar u glavnim crtama, onoga u čemu živimo – naravno, naš snobizam određuje kako se odnosimo spram palanačke stvarnosti, ne uviđajući pri tome da upravo taj odnos određuje nas kao čuvare i gradioce palanke same. Bavljenje vlastitim životima u određenim vremenskim i prostornim okolnostima jeste taj izazov zbog kojeg mislite da krećete u realizaciju “Filozofije palanke” na sceni.

Znao sam da ne želim da je prenosim u nekoj dajdžest varijanti kao nekakav muzički oratorij ili poeziju, pa da se opet, po ko zna koji put, filozofsko pozorište pretvori u dosadna dva sata za takozvanu kulturnu elitu koja gledajući ga potvrđuje iznova svoj nadmeni položaj u kulturi a da o vlastitoj odgovornosti ne progovori ni reč.

Imajući na umu da je ova Konstantinovićeva knjiga u svojoj suštini filozofski traktat o zlu ukotvljenog nacizma u našim društvima, šta je podrazumijevalo vaše uprizorenje, šta su bili okviri u kojima ste se kretali, šta ponori, a šta uzleti?

Pre početka proba sam već znao da će to biti težak izazov za mene, da ću se morati boriti sa vlastitom i kolektivnom depresijom, da će bavljenje “Palankom” u Zenici stvarati u meni osećaj da sam na kraju sveta, u nevidljivom prostoru gde je sam taj pojam utelovljen kao pozitivni termin, dok su i same negacije palanačkog ustvari prvoloptaške – to jest, eventualni bunt je na istom nivou kao ono protiv čega se buni.

Hteo sam da se bavimo iskreno svojim palanačkim iskustvima, i kao građani i kao umetnici. Svi trpimo na neki način represivnost društva, vlasti, živimo u posledicama generalno negativnog odnosa prema kulturi. S druge strane, radio sam na predstavi koja je prilagođena svakom čoveku koji je voljan da je gleda, s namerom da bude razumljiva, da dopire na iskren i poetski način, kao i Konstantinovićevo delo.

Ja sam u toj priči prvenstveno reditelj, a ne filozof ili kritičar filozofske književnosti. Pošto je reč o vrlo hermetičnom delu, ostajanje na nivou filozofske rasprave nas udaljava od problema, daje iluziju da smo nekakvi pametni ljudi koji ne žive onu stvarnost koju takozvani narod živi – da smo iznad svoje palanke, bez obzira na to što Konstantinovićevo delo govori suprotno.

Najveći ponor je suočavanje sa nemogućnošću izlaska iz začaranog kruga palanke. Što god vi sebi umišljali da bi vam bilo lakše i podnošljivije, da niste deo te stvarnosti, to je čista laž

Jako je bitan bio rad dramaturginje VEDRANE BOŽINOVIĆ, koja je uspela da napiše autorski tekst blizak Konstantinovićevom, ekspoziciju predstave koja je intimna, ali i agitirajuća slika stanja stvari, naše stvarnosti, nas samih, jer ovo je predstava o nama.

Niko vam ne drži pridike sa scene, nego vas kao vaša podsvest vodi kroz neizbežnu stvarnost, bez ikakve nade da bude drugačija. Najveći ponor je suočavanje sa nemogućnošću izlaska iz začaranog kruga palanke. Što god vi sebi umišljali da bi vam bilo lakše i podnošljivije, da niste deo te stvarnosti, to je čista laž.

Ceo proces se odvijao i uz vrlo interaktivnu saradnju sa izvođačima predstave: glumci su vrlo iskreno, na svoj način učestvovali – moram napomenuti da je reč o bolnom, ali jako lepom kreativnom radu – i svojom predanošću doprineli izgradnji materijala predstave, od posve dokumentarnih elemenata do igre sa vrlo sadržajno i estetski striktno određenim momentima.

Pogrešno je odreći se otpora

Doima se iz onog što govorite da je ovo vrijeme koje danas živimo možda potpuni trijumf duha i stila palanke – ona premrežava svaki segment našeg kulturnog i društvenog života, svuda je oko nas i u nama. Postoji li uopšte u tom smislu bilo kakav prostor nade, može li se izgraditi paralelni mikrokosmos otpora?

“Pobuna nam je palanačka”, ali to ne znači da nema smisla. Ipak, neznanje i nekultura vladaju nama, primoravajući nas da se udaljimo od društvene stvarnosti, a ucenjenost oduzimanjem posla ako nismo podobni uteruje strah pa se sami cenzurišemo. Naivno ulazimo u polemike na račun demokratije jer smo se već toliko puta razočarali u nju, ne shvatajući da se upravo to priželjkuje od nas.

Individualnost je spaljena na palanačkoj lomači. A ljudska sloboda, lična ljudska sloboda, nema svoju cenu ni alternativu. Pogrešno je odreći se otpora i misliti da smo izgovorom da on svakako nema smisla rešili sve. Ništa nismo rešili.

Dotakao bih se još na trenutak i samog rada na ovoj predstavi, o kom ste pisali u svom rediteljskom osvrtu kao o intenzivnom procesu. Da li je bilo moguće bar na trenutak se osloboditi, bez pukih detekcija poznatih stanja koja živimo već decenijama?

Ne postoji puka detekcija. Svako prepoznavanje je dragocen momenat. Recepti i objave koncepata za večni pravedni život ne postoje. Ni predstava ni pozorišni proces ne trebaju da vas nateraju da odmah nakon izvođenja izađete sa kosom i lopatom protiv vlasti ili protiv svega što vam se ne dopada.

Prepoznavanje nasilja nad vama i načini na koje uspevate da ga prevladate nisu tek puka detekcija. U samoj predstavi postoje razne vrste ispovesti koje na različitim nivoima i intenzitetima dolaze do publike i usmeravaju je svojom istinom ili istinitošću. Ne zaboravimo da je pozorišna umetnost živa umetnost, dešava se jedinstveno, u datom prostoru i vremenu, između glumaca i publike. To nije kruta struktura koja stoji po strani.

Koliko je po vama samo izopšteništvo, unutrašnja emigracija koju je Konstantinović doživio kao autor, i još uvijek post mortem doživljava, slika nemogućnosti da se istina pojmi? Danas se njegova misao zlokobno označava kao autošovinistička?

Moje iskustvo govori da je najveći autošovinizam upravo ono što nacionalne ili nacionalističke politike rade u interesu nacije. Progresivna, slobodarska kultura koja može doprineti razvoju celokupne zajednice zamenjena je forsiranjem programske kulture koja otupljuje, čineći od pripadnika nacije gluplje i površnije ljude. Ako je čovek kritičan, to ne znači da mrzi. Ne znači ni da ne voli.

Ali činjenica da se bori protiv sveopšteg ludila, manipulacije, primitivizma, nasilja, znači da čini nešto korisno. Zakon jačeg je primitivno nasilje nad svakim ko misli, ko želi da bude slobodan, ko ne veruje u nasilje. Za umjetnost je u takvim okolnostima najbolje da ne govori ni o čemu, da ne talasa. Najviše dostignuće takve kulture je da odgledate predstavu sa nacionalnom notom, pa da izađete iz pozorišta i osećate se uzvišenim jer pripadate svojoj naciji.

Pozorišni čin je kolektivan

Jedno od važnijih pitanja ove predstave, kao i knjige, jeste odnos pojedinca i zajednice, nastojanje da se uguši sav specifikum individualnog poimanja svijeta. Kako vidite tu temu u kontekstu vašeg teatarskog rada?

U pozorišnom radu čvrsto verujem u to da treba imati komunikaciju sa svakim čovekom lično, a ne sa grupom. S druge strane, ljudi su individue, ali i grupa. Publiku stoga doživljavam kao jedno telo, kao kolektiv. Međutim, publika je najmanje to – tim ljudima je jedino zajedničko da su došli u isto vreme u jedan prostor da pogledaju nešto iz vrlo različitih razloga. Ipak, smatram da je pozorišni čin kolektivni čin.

Kolektiv se pak sastoji od svesnih i artikulisanih pojedinaca koji imaju sluh i talenat za zajedničko delovanje. To je i psihološka i etička vrlina tih ljudi. Pored neobrazovanosti i sebičnosti, naš pozorišni svet uništava sistem sujete i svojatanja određenih statusa. Ako govorimo o palanci kao o pojmu, pozorište kao poseban svet i pozorišni život kao takav mogli bi poslužiti kao neprikosnoveni primeri.

Istakli ste već da nam je “pobuna palanačka”. Imamo li na umu činjenicu da su studenti u Srbiji, u koje se polaže toliko nade, izašli nedavno sa izuzetno palanačkim Memorandumom o Kosovu i Metohiji, šta nam to govori o stanju svijesti ovdje?

Paralelne stvarnosti su svuda oko nas i veliki deo društva prihvata da živi u njima. Mit o Kosovu jeste ona stvarnost koja određuje šta se misli i kako se misli. Pretpostavljam da taj palanački patriotski duh ne dozvoljava da se misli drugačije.

Činjenica da na političkoj sceni niko ne može opstati ako se odrekne tih nacionalnih svetinja govori dovoljno sama za sebe, a najveći broj ljudi i ne zna koje su to vrednosti i šta to one predstavljaju. Ako pitate nekoga na ulici, on će reći da ne da Kosovo, ali ni u jednom trenutku se neće zamisliti ko njega uopšte pita o tome i koga to uopšte zanima. Šta ne daš, o čemu uopšte govoriš?

Na koncu, kako vidite ulogu pozorišta u ovom trenutku, šta je ono što vas potiče dalje da radite?

Mislim da je glupo očekivati od teatra nešto što nije njegov zadatak niti je u njegovoj moći. Ako teatar jednom predstavom ne pokrene globalnu revoluciju, znači li to da ne valja? Pozorište se u krajnjem slučaju obraća individui, ono pokreće nešto unutar čoveka, kao i svaki dobar roman ili drugo umetničko delo. Tretman umetnosti i kulture ovde je očajan, pa samim tim i umetnika i radnika u kulturi. Ali umetnost je umetnost, bitna je za čoveka, i uticaj umetnosti je nebitan u kontekstu vrednovanja njene svrhe.

Đorđe Krajišnik (Portal Novosti, foto: Branko Lučić)