Današnja omladina više ne želi da radi? Malo koja optužba se u raspravama o generaciji Z ponavlja tako često.

Četvorodnevna radna nedelja, ravnoteža između poslovnog i privatnog života (takozvani work-life balance) ili duže odsustvo s posla nekima služe kao dokaz da su mladi manje spremni na rad.

Ali da li takva slika odgovara stvarnosti i šta kažu podaci povodom Međunarodnog dana mladih, 12. avgusta?

„Zaista postoji stereotip o generaciji Z kao nespremnoj za rad. Međutim, prema svim čvrstim pokazateljima kojima raspolažemo, to nije tačno“, kaže Enco Veber (Enzo Weber) iz Instituta za istraživanje tržišta rada i zanimanja (IAB).

Veberov zaključak zasniva se na nekoliko trendova. Učešće mladih na tržištu rada najviše je u poslednjih nekoliko decenija, radno vreme im je slično kao kod starijih, a posao ne menjaju češće nego ranije generacije.

„Slika mladih koji su ili na dugoj pauzi od karijere ili rade samo tri dana nedeljno nije tačan opis generacije Z“, kaže Veber.

Generacija Z, u zavisnosti od definicije, obuhvata približno osobe rođene od kraja devedesetih do početka 2010-ih godina.

Nije se, navodi Veber, toliko promenila spremnost za rad koliko očekivanja od dobrog radnog mesta. Kao moguće razloge izdvaja iskustva iz pandemije, veću zaposlenost oba partnera u porodici i želju za više samoodlučivanja.

Ta kretanja povećala su zahteve za fleksibilnošću, ali ne znače da mladi u načelu žele da rade manje.

Iste zaključke pokazuje i reprezentativna studija „Mladi u Nemačkoj 2026“, u kojoj je učestvovalo više od 2.000 osoba uzrasta od 14 do 29 godina.

Uprkos teškim okolnostima, studija opisuje visoku spremnost velike većine mladih da rade.

Istovremeno, rastu sumnje da li se trud u Nemačkoj još isplati. Za istraživača mladih Klausa Hurelmana (Hurrelmann), stručnog pratioca studije, cilj zato mora biti da se „mladoj generaciji da više poverenja i više odgovornosti“.

Da li je raširena slika generacije koja ne želi da radi tačna, može se proveriti podacima s tržišta rada. IAB je zato, na osnovu mikrocenzusa i ankete o radnoj snazi, nedavno analizirao učešće mladih u radnoj snazi.

Udeo je, prema tim podacima, između 2015. i 2025. porastao za više od sedam procentnih poena. Od 100 osoba između 20 i 24 godine 77 radi ili aktivno traži posao, što je najviše u poslednjim decenijama.

Reč je o udelu mladih odraslih koji su zaposleni ili aktivno traže posao. Iz toga se teško može izvesti zaključak da mladi neće da rade.

I među studentima je učešće na tržištu rada znatno poraslo. Između 2015. i 2023. stopa aktivnosti studenata od 20 do 24 godine, prema podacima IAB, povećala se za više od 19 procentnih poena, na 56 odsto.

To što starije generacije mlađima prebacuju nedostatak elana nije nova pojava. I ranije su naredne generacije smatrane zahtevnijim ili manje otpornim na opterećenja.

U međuvremenu su rad od kuće, fleksibilno radno vreme i manjak kvalifikovane radne snage promenili očekivanja od dobrog posla.

Prigovor da mlađi rade manje od starijih problematičan je i zbog još jednog razloga. Mnogi između 15 i 24 godine, naime, još nisu u potpunosti ušli u profesionalni život.

Podaci daju nijansiraniju sliku od raširenog stereotipa. Ne ukazuju na to da se mladi povlače s tržišta rada ili da u načelu žele manje da rade.

Promenila su se pre svega njihova očekivanja o uslovima pod kojima rad treba da se odvija, a ne osnovna spremnost da rade.

(tekst i foto: dpa)