Tamo, ispod šatora koji niču po Srbiji i čiji privremeni stanovnici kliču vođi, uz nesnosne tonove i frekvencije pseudorodoljubivih napeva i lakih žanrova, uz “domaćinsko” jelo i piće, dešava se neka druga realnost. Sami sebe zovu pravim i dostojnim narodom, baš kao što to čini i njihov vođa i njegovi glasnogovornici. I ove slike koje gledamo danima, u smolastim avgustovskim vrelinama, pretvaraju se u nešto poput deliričnog kaleidoskopa. Utisku ekstremne bizarnosti, osim ekstremnog toplotnog talasa, doprinosi i činjenica da su ove aktivnosti de facto deo predizbornog scenarija iako izbori još uvek nisu raspisani. A kada će – ne znamo…

Subotica, Bačko Gradište, Odžaci, Futog, Laćarak, Valjevo, Loznica, Trupale kod Niša, Prijevor kod Čačka, Drežnik kod Užica – samo su neka od mesta izabranih za ovaj tip političkog delovanja. Glavnu ulogu u aktuelnoj šatorskoj kampanji dobio je nominalni predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević, a pridružuju mu se i članovi Vlade – Bratislav Gašić, Siniša Mali, Zlatibor Lončar, Darko Glišić, Dragan Glamočić, Sara Pavkov, kao i predstavnici zakonodavne vlasti – predsednica Norodne skupštine Ana Brnabić i šef poslaničke grupe SNS-a Milenko Jovanov. U nekoliko navrata, “na terenu” se pojavljivao i sam Predsednik države.

Šta, zapravo, stoji u osnovi ove šatorske kampanje? Na prvi pogled, nije teško uvideti da se radi o svojevrsnom miksu pred-moderne političke kulture oličene u obrascu personalne lojalnosti i tradicionalnog, “narodnog” veselja. U razuzdanoj atmosferi preglasne muzike, pića, hrane, znoja i dima, predstavnici autokratskog režima izlaze iz odela i službenih automobila i ulaze u ulogu “domaćina slave”, poručujući “gostima” da su jedni od njih, da su njihovi ljudi. A u tim slavljeničkim trenucima nema mesta za priče o vodovodima, putevima, bolnicama, inflaciji, standard… Samo “čiste emocije”.

Na to ukazuje i vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu Neven Obradović, ocenjujujući za portal N1 da se Srpska napredna stranka na ovaj način obraća svom užem biračkom telu sa ciljem da se ono dodatno homogenizuje i učvrsti: „Čini mi se da ovakav način političkog komuniciranja i okupljanja pod šatorima, uz prepoznatljivu ikonografiju, izlazi iz teorijskog koncepta političke komunikacije i svodi se na populistički narativ – na neku vrstu zabave za široke mase. To je mešavina politike i zabave. Tu su estradne zvezde i političari koji igraju kolo, razdragani su i plešu u zanosu. Na taj način prilazi se biračkom telu za koje ne možemo reći da ima visok stepen političke kulture i pismenosti“, kaže Obradović.

Za profesora Fakulteta političkih nauk Bojana Vranića, reč je o svojevrsnom pokušaju da se eksperiment sa ćacilendom iz Pionirskog parka u Beogradu decentralizuje širom Srbije: „U ikonografiji SNS-a, šator je spasao Srbiju. Sad SNS doslovno te iste šatore decentralizuje po Srbiji i kaže – evo svako sad ima neki svoj šator gde može da spasi Srbiju i da se ujedini pod tim šatorom. Druga stvar, medijski to dobro izgleda, produkcijski. Ako vam u malom mestu na trg izađe 200 ljudi to je mnogo ali kad slikate kamerom to nije mnogo, ali kad 200 ljudi dođe u šator, to deluje kao da je pun šator, veselje“ (N1).

I sociolog Dario Hajrić smatra da se radi o dodatnom učvršćivanju najtvrđeg jezgra režimskih birača: „Više nema rezervoara glasova koje nisu iscrpeli, tako da ovim samo usporavaju osipanje. Međutim, njihov najveći problem je u tome što SNS više jednostavno ne ume ništa drugo, (…) Dok studenti obilaze sela i razgovaraju sa građanima od vrata do vrata, vlast pokušava da na isti prostor odgovori petparačkim spektaklom. Za razliku od drugih studentskih akcija, SNS zna da im je kampanja od vrata do vrata bezvredna za kopiranje, jer niti oni imaju šta novo da kažu ljudima koje obilaze niti ih zanima šta su njihovi problemi” (Portal Mašina).

U trenucima kada već nekoliko nezavisnih istraživanja javnog mnjenja pokazuje slične rezultate – da je studentska lista (uprkos tome što još uvek ne znamo ko će uopšte i biti na njoj) u stabilnoj prednosti u odnosu na režimsku listu – primena ovog političkog alata od strane režima zaista deluje kao očajnički pokušaj da se nekako vitalizuje okamenjeno biračko telo. Anti-građanski impuls tradicionalne kulture (vašar, šatori) pretvoren je, tako, u političko-marketinški program u kojem su materijalizovani normativni orijentiri utemeljeni u “stvarnom narodu”. Međutim, aktuelna kamuflaža aktera autokratskog režima će se najverovatnije pokazati kao neuspešna. Osnovni razlog leži u činjenici da je režim odavno odvojen od tog istog naroda. Tu realnost nije moguće vratiti u prošlost i početi iz početka. U tom smislu, šatori zaista deluju kao izmeštena, iskonstruisana “realnost”, koju “prepoznaje” tek mali krug ljudi.

Tako mali da može da stane – ispod šatora.

(Antena M)