Prvi međunarodni Harmless Film Festival održan je prošlog vikenda u Novom Sadu, a tokom tri dana, festival je okupio brojnu publiku na filmskim projekcijama, razgovorima sa autorima, panel diskusijama i masterklas programima.

Festival je posvećen temama ratova, konflikata, ljudskih prava, kulture sećanja i društvenih promena, a na ovom premijernom izdanju publika je mogla da vidi 24 filma iz više od 20 zemalja.

U trenutku kada je kultura u Srbiji pod sve većim pritiscima, a javni prostor obeležen demonstracijom sile nad građanima i građankama, HARMLESS Film Festival nastaje kao prostor za otpor, razmenu i kritičko promišljanje. Istovremeno, dok širom sveta ponovo gledamo razaranja čitavih društava i normalizaciju nasilja, potreba za ovakvim prostorima postaje još jasnija, navodi se u najavi festivala.

O očekivanjima i impresijama, o mogućnosti da umetnost poput filma može zaista da promeni društvo, kao i tome jesu li ratne i slične teme uopšte aktuelne u današnjem društvu u Srbiji, razgovarali smo sa direktorom festivala Željkom Stanetićem.

Kaže da se u timu koji stoji iza festivala osećalo da postoji veliki interes za njega, sudeći po reakcijama na društvenim mrežama i interesovanju za karte, ali je istovremeno postojala bojazan da se radi o njihovom „balonu“ koji ih hrabri da naprave to prvo izdanje, a da se čak ni ljudi koji su preuzeli karte na kraju neće pojaviti. Stanetić ističe da je reakcija publike jasno pokazala da je ovakav festival nedostajao Novom Sadu.

„Tokom drugog dana festivala, otpočinjanjem onih sporednih programa – masterklasova i slično – na svakom od njih smo imali više ljudi nego što se prijavilo. Mislim da smo tada svi shvatili kakav smo dobar festival napravili. Na kraju, kad se festival završio i kad smo mogli da sumiramo utiske, zaista je u tih 40 stepeni, na svakoj filmskoj projekciji, što kratkih filmova, što specijalnih selekcija, bilo više ljudi nego što smo očekivali. Imali smo lica koja smo prepoznavali od prvog do poslednjeg dana. Otkrili smo da su neki ljudi došli iz drugih gradova i uzeli smeštaj u Novom Sadu da bi bili na festivalu, što je baš jako lepa stvar. Tako da, mislimo da smo uspeli.

Možete li povući paralelu između momenta kada ste prvi put pomislili da se upustite u organizaciju festivala i dana nakon što je spuštena zavesa na njega – čemu ste se nadali, a kako ste prošli?

Stanetić: Pojma nismo imali u šta se upuštamo. Znali smo da će biti naporno jer je tim bio mali. Nekako smo na početku pristali da, uslovno rečeno, „poginemo“ za dobar cilj i radimo više nego što smo očekivali.

Festival je zapravo trebalo da se dogodi početkom septembra prošle godine. Međutim, zbog onih dešavanja i klime u društvu (nasilja prema građanima od strane SNS-a u avgustu i policije početkom septembra, prim. aut.), činilo nam se da trenutak nije pogodan. Čvrsto smo planirali septembar ove godine, ali razgovarajući sa ljudima i kroz nekoliko fokus grupa, stalno se provlačio taj kraj proleća i početak leta kao zanimljiv momenat, jer se tada u gradu ništa ne dešava, a ljudima je nešto potrebno. Zato smo odlučili da to bude kraj juna.

To nas je i dovelo do nekih problema o kojima sam govorio – recimo, činjenica da neki autori koji su hteli da dođu nisu mogli zbog procesa dobijanja viza (iz Palestine, Kanade i sl.). Ali uprkos svemu, uspeli smo da pokažemo da možemo uspešno da iznesemo organizaciju.

Šta je HARMLESS Film Festival

HARMLESS Film Festival posvećen je filmovima koji se bave sećanjem i konfliktima, ratovima, revolucijama i drugim društveno transformativnim događajima – kao i uzrocima koji su do njih doveli i posledicama koje su za sobom ostavili.

Iza festivala stoji Vojvođanski građanski centar. Osnovan 2008. godine u Novom Sadu, Vojvođanski građanski centar (VCC) posvećen je beleženju, očuvanju i učenju iz ličnih iskustava povezanih sa ratovima u kojima se raspala Jugoslavija.

Kroz istraživački rad, programe usmene istorije i kulturnu produkciju, VCC radi na izgradnji participativne kulture sećanja.

Kakve su reakcije? Samim tim što je postojala velika potražnja za kartama, publika je verovatno znala šta je čeka. Ali, da li je bilo onih koji to nisu znali, kakve su bile reakcije nakon projekcija?

Stanetić: Imali smo dosta suza na festivalu, na to smo se i pripremili budući da nam je bila poznata selekcija i zaista mnogi od prikazanih filmova vas nateraju u tom pravcu. Kada smo objavili takmičarski program, mislim da smo malo iznenadili ljude, pre svega zbog pređašnjeg rada Vojvođanskog građanskog centra (VGC) i činjenice da smo najvezaniji za ovaj region.

Zvanična selekcija brojala je 16 filmova, od kojih su samo dva bila iz regiona (jedan makedonski i jedan film srpskog autora koji živi u Švajcarskoj). Ostalih 14 filmova bili su iz drugih delova sveta: Brazila, Meksika, Perua, Irana – geografski jako široko. Kada sam video finalnu selekciju, i ja sam se iznenadio i razmišljao kako će to rezonovati sa našom publikom. Međutim, skoro svaki problem našeg, regionalnog i srpskog društva, može se sagledati kroz tih 14-15 stranih filmova.

Plašili smo se kako će publika reagovati, ali smatrali smo da je regionalni film već dosta reprezentovan, pa smo išli sa ovim programom. Svaki put smo na projekcijama kratkog filma imali ogroman interes. Te projekcije su pokretale veoma zanimljive diskusije – što na masterklasovima (koje su držali Ivan Ramljak i Lidija Zelović), što na neformalnim druženjima. Ljudi su upoređivali probleme srpskog društva sa problemima koje su obrađivali ti filmovi. To mi je bilo posebno drago, jer smo uspeli u onome što smo hteli – da pogledamo malo šire.

Naš moto festivala, „How harmless is your reality?“, nije postavljen samo banalno (u smislu fizičke bezbednosti na ulici), već propituje šta je uopšte bezbednost u skladu sa širim društvenim delovanjem.

Nagrade

Specijalno priznanje žirija pripalo je filmu “Dreams for a Better Past” reditelja Alberta Kuhna, intimnom promišljanju odnosa prema prošlosti i sećanju.

Nagradu za najbolji film, odlukom stručnog žirija koji su činili filmski autori Lidija Želović, Ognjen Glavonić i Željko Stanetić, osvojio je Nikola Ilić za “Exit Through the Cuckoo’s Nest”, film koji kroz ličnu priču otvara pitanja odgovornosti, nasleđa i otpora nasilju devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Publika je za najbolji film izabrala “The Orchards” francuskog reditelja Antoinea Chapona, potresno svedočanstvo o uništavanju jednog naselja u Damasku i borbi protiv kolektivnog zaborava. Opširnije o nagradama pročitajte ovde.

Aktuelna selekcija

Novi Sad je ovde već punih 20 meseci, od kada je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici, u svojevrsnom vanrednom stanju. Rekli ste da niste hteli da idete na tu „prvu loptu“, ali mislite li da je uspeh prvog izdanja festivala podstaknut upravo tom aktuelnom, teškom atmosferom u društvu?

Stanetić: Siguran sam da je doprinela, o tome najbolje govore glasovi publike. Pored nagrade žirija, dodeljena je i nagrada publike. Film koji je osvojio najviše glasova je „The Orchards“ (Voćnjaci), koji po utisku mnogih veoma podseća na priču Beograda na vodi. Taj film govori o jednom predgrađu Damaska u kom su nekada živeli ljudi i gde su bila cvetna polja, a stanovnici su se zamerili sirijskim vlastima, koje su onda odlučile da baš tu izgrade supermoderan grad sa širokim avenijama. Film zapravo govori o sećanju ljudi, odlično je rezonovao sa našom publikom i osvojio nagradu.

Slično je bilo sa veoma zapaženim filmom francuskog autorskog dvojca, „67 milisekundi“, koji govori o policijskoj brutalnosti. Bio je pri vrhu glasova publike jer je nesumnjivo izazvao asocijacije na ono što mi doživljavamo u Valjevu, Novom Sadu i širom Srbije. Emocija je jasno pokazala da ti filmovi, iako deluju da dolaze iz daleka, itekako imaju veze sa našim životima.

Publika je imala i podsećanje na nedavne konflikte u regionu kroz dokumentarac „Mirotvorac“ o Josipu Reihl-Kiru, načelniku policije u Osijeku, koji je uoči početka rata pokušavao da spreči nasilje dijalogom i pregovorima, zbog čega je i ubijen. Imamo i ovih dana raspravu u javnosti: studentski pokret se bavi nekim pitanjima (poput Kosova), a retko ko otvara teme poput Srebrenice i suočavanja s prošlošću. Koliko su ljudima te teme i danas bliske?

Stanetić: Mislim da se mi sa temom našeg rata, o kojoj smo imali i debatu na festivalu, nismo dovoljno suočili. Nama je te teme „dosta“, ali nismo ni svesni koliko nam je potrebno zatvaranje te priče na jedan zdrav način. Važno je da o tome razgovaramo, to nam je i misao vodilja u Vojvođanskom građanskom centru, pa i na ovom festivalu. Pored filma „Mirotvorac“ i „Home Game“, zanimljivo je da je pobednički film srpskog autora zapravo priča o njegovom ličnom iskustvu tokom rata 1999. na Kosovu. Taj film predstavlja potrebu za objašnjavanjem ličnog postupka iz ’99, kakav god on bio.

Sve dok ne budemo u kapacitetu da o tim temama normalno i oslobođeno razgovaramo – pogotovo nove generacije za koje se misli da im to „nije bitno“ jer su rođene kasnije – mi nećemo imati mirno stanje. Svi se uvek iznenadimo kada se pomenu Srebrenica, Kosovo ili Oluja u javnom prostoru i vidimo koliko nas to sve opterećuje.

Film „Mirotvorac“ o Josipu Rajhl-Kiru je sjajan umetnički esej, priča o čoveku koji je iz pozicije moći pokušao da spreči rat. O tom čoveku skoro niko ne zna ni u Srbiji, a nažalost ni u Hrvatskoj. Verujem da bi on na granici te dve zemlje trebalo da ima veliki spomenik, jer je ono što je radio bilo neuporedivo časnije od postupaka poznatih lica sa optužnica.

Ako starije generacije, koje su živele u to vreme, izbegavaju da znaju za te događaje, ne možemo osuđivati ni mlađe. Mislim da se od mladih i studentskog pokreta danas previše očekuje; mi očekujemo da će oni uraditi ono što mi nismo umeli 30 godina – da nas suoče sa prošlošću i da nas „isprave“. To je preveliki teret za njih, s obzirom na to da smo mi kreirali društvo u kom su odrasli. Taj proces suočavanja tiče se svih generacija i on se mora obavljati zajednički.

Bez institucionalne podrške

Prvo izdanje festivala održano je u vremenu kada se sredstva za kulturne manifestacije mahom uskraćuju zbog ideoloških razloga – i od Grada, i od Pokrajine, i od Republike. Pretpostavljam da ste unapred računali da finansiranje zatvorite potpuno samostalno, bez oslanjanja na te institucije?

Stanetić: Mi u Vojvođanskom građanskom centru bili smo skrajnuti i pre nego što je situacija postala ovakva. Pokušavali smo ranije da dobijemo novac za kulturu, pre nekih 15 godina smo dobili neku minimalnu svotu od Pokrajine. Znali smo da će biti jako teško da to uradimo sada. U timu smo se dogovorili da prvo izdanje mora Novom Sadu da pokaže da mi nismo samo neka mala, improvizovana filmska smotra gde se program čita s papira i gde se prave kompromisi oko projekcije i zvuka. Enorman posao je iznesen bukvalno na mišiće naših volontera i aktivista.

Regionalni deo festivala finansirali su delom naši dugogodišnji donatori, National Endowment for Democracy i francuski CCFD, a u finišu i od Pro Peace organizacije iz Beograda. Ostatak smo „pokrpili“ sredstvima zaostalim nakon produkcije filma „Milena“.
To je podrazumevalo duple radne smene za sve nas i dovitljivost. Svi su se oduševili tim zastavama na ulazu! Naravno, pošto nismo imali novca, dve su naručene preko Aliexpressa na adresu prijatelja u Milanu (jer u Italiju paket stiže brže), a dve kod prijatelja u Španiju, koji su ih doneli sa sobom. Bez držača koje smo kupili u kineskoj prodavnici, koštale su sve skupa 19 evra! Budžet nam je bio toliko ograničen, ali smo pristali na to dovijanje, i izgleda da je to stvarno urodilo plodom jer smo upravo za te detalje dobijali sjajne komentare.

Šta mislite da će značiti ako za neko od narednih izdanja, kod nekih budućih institucija i vlasti, ipak konkurišete i dobijete ozbiljna sredstva, pa ne budete morali da naručujete rekvizite preko AliExpress-a? Hoće li to biti pokazatelj da društvo ide pravim putem, ili samo da imamo proračunatiju vlast koja koketira sa ovakvim temama?

Stanetić: Pošto smo 20 godina pre ove vlasti imali strukture koje se takođe nisu proslavile suočavanjem sa prošlošću, ja se duboko nadam da će to značiti stvarnu i ozbiljnu promenu. Ono što zasigurno znam je da naš festival nikada neće odustati od svoje glavne vodilje i nezavisnosti, jer nam nije ideja da pravimo festival koji će im ati crveniji ili duži tepih. Ideja nam je da pravimo platformu za evropski i globalni razgovor o konfliktima kroz film, kako bismo ozbiljno promišljali stanje našeg i evropskog društva. Ukoliko neka vlast na bilo kom nivou poželi to iskreno da podrži, mislim da će to biti dobar signal za čitavo društvo.

HARMLESS na turneji

Željko Stanetić za Autonomiju otkriva da će do sledećeg izdanja HARMLESS Film Festivala filmove iz ovogodišnje selekcije moći da vidi i publika širom Vojvodine.

“Organizovaćemo projekcije filmova sa festivala u manjim sredinama kroz format koji nazivamo ‘HARMLESS na turneji’. Imamo i početne ideje za prikazivanje regionalnih filmova u inostranstvu”, dodao je Stanetić.

Kaže i da će se raditi na tome da se datum sledećeg festivala objavi ranije, kako bi svi zainteresovani mogli unapred da planiraju svoje vreme.

A ako uspete da opstanete i mimo njih – da li će to onda potvrditi da društvo ide u dobrom pravcu uprkos činjenici da ga vlast ne reprezentuje adekvatno?

Stanetić: Publika koja se okupila definitivno pokazuje da društvo ide u dobrom pravcu. Ljudi žive u nenormalnom ritmu, svakodnevno slušaju jako teške vesti, pa su opet došli na festival da gledaju film o majci iz Perua, urbanističkom haosu u Damasku ili policijskoj brutalnosti u Francuskoj. To mi pokazuje da u Novom Sadu žive misleći ljudi, željni analize, koji su u kapacitetu da svoj fokus preusmere dalje od isključivo sopstvenog preživljavanja. Planiramo sledeću godinu – izvesna je. Mislimo da ćemo pametnije raditi taj proces fandrejzinga sada kada donatorima možemo pokazati stvarne rezultate sa prvog izdanja festivala.

Festival smo inače zatvorili rečenicom: „Kada je dan vedar, sa ovog mesta se može videti Afrika“. To je mali nagoveštaj koji smo ostavili publici, da znaju šta mogu da očekuju u fokusu festivala naredne godine.

Nema odustajanja

Vi se u svojim filmovima bavite ovakvim „teškim temama“, zato je i potpuno logično da se pojavite kao osnivač jednog ovakvog festivala. Ipak, s obzirom na sve poteškoće, koliko puta ste pomislili da odustanete i kažete: „Ovo nema smisla, baviću se nečim drugim“?

Stanetić: Nikad ozbiljno. Više puta impulsivno – da, naročito u onim najkritičnijim trenucima, recimo noć pred početak nečega. Ali sve to pretežno dolazi iz pukog umora i osećaja ogromne odgovornosti. Uplašimo se, a onda se odmaknemo korak unazad, shvatimo da i dalje imamo snage i da ovo što radimo apsolutno ima smisla. Nikad nisam istinski pomislio da odustanem. Da jesam, danas ne bih razgovarao o izuzetno uspešna tri festivalska dana. Već uveliko razmišljam o svom drugom kratkom filmu, koji se nadam da ću snimati pre idućeg izdanja festivala. Odustajanja nema!

Dalibor Stupar (Autonomija/ foto: Darko Sretić/ HARMLESS)