Prošao je cirkus u prošlu subotu, a glavnu atrakciju predstavljaše – roboti. Bili su to humanoidni „Milutin“, „Dragutin“ i ostali, koji su u narodnoj nošnji pod šajkačama zaigrali kolo „moravac“, na opštu radost svih prisutnih.

Predsednik naše Republike se već oduševljavao robotima-folklorašima u Kini, uz komentar da dotični „Ne traže pauzu, ne žale se na radno vreme, i ne pitaju za slobodan vikend“. I u tome je ceo kunst. Naime, samu reč „robot“ skovao je češki dramaturg Karel Čapek pre gotovo stotinu godina, u ranoj naučno-fantastičnoj drami „R.U.R.“ („Rosumovi univerzalni roboti“) iz 1920. godine. Čapek je ovu reč pozajmio iz češke (tj. slovenske) reči za – prisilni, prinudni ili kmetovski rad, odnosno vaskoliku tegobu, patnju ili kulučenje. „Robota“ u češkom jeziku bila je vrsta obaveznog rada koju su seljaci dugovali svojim gospodarima u feudalnom sistemu. A koren reči seže do slovenske reči za roba ili siroče, nekoga bez porodice i bez prava, obavezanog da služi.

U Čapekovoj drami, roboti nisu metalne mašine kakve zamišljamo danas, već veštački stvorena biološka bića namenjena radu za ljude. Ona obavljaju teške i rutinske poslove umesto čoveka, i na kraju se pobune protiv svojih tvoraca. Dakle, nije bila reč o radu (srpskohrvatski: „raboti“) kao takvom, već o raspravi o industrijskom kapitalizmu i dehumanizaciji ljudskog rada. „Roboti“ nisu bili prosto radnici, nego bića stvorena specifično za stanje ropske poslušnosti, za rad bez volje i prave nagrade. I zato – precizniji simbol za miting Srpske napredne stranke nije mogao biti odabran. Jedan pojam ili koncept neslobodnog, prisiljenog i obespravljenog bića koje postoji da radi bez volje. I, na kraju cele drame se pobuni protivu ugnjetača i pokvarenog sistema. Otprilike kao i ucenjeni tapšači na komandu ili dovezena publika na mitingu – a ne roboti na bini. Srpsko kolo kineske mašine zapravo progovara više o politici, nego o tehnologiji.

Istovremeno, valja reći i sledeće. Svaka narajcana oduševljenost humanoidnim robotima zapravo je – krajnje plitka i naivna. O tome je nadahnuto pisao kognitivni naučnik Stiven Pinker sa MIT i Harvarda još pre trideset godina („Kako radi um“, 1997). Da, roboti jesu zaokupljali imaginaciju i Zapada i (Dalekog) Istoka gotovo stoleće, ali je njihov uticaj na ljudski život i blagostanje ostao krajnje i neobično ograničen. A prisetimo se „Ja, robota“ Isaka Asimova ili spremačice Rouzi iz „Džetsonsa“? Komandanta Date iz „Zvezdanih staza“, C3PO i R2D2 iz „Ratova zvezda“, replikanata iz „Blejd Ranera“, te Terminatora i Robokapa? Gde su svi oni nestali, odnosno zašto nikada nisu ni stigli? Zbog čega ima toliko mnogo robota u književnosti i popkulturi, a tako malo robota u stvarnom životu? Platili bismo masno za robota koji bi mogao da opere sudove ili da raširi prokleti veš na sušilicu, zar ne?

Ali takvih robota jednostavno nema, i verovatno ih dugo neće ni biti. Posebno robota koji, na primer, predaju matematiku u školi ili presvlače i neguju stare i nemoćne. Naravno, danas postoje roboti koji zavaruju ili farbaju automobile na pokretnim trakama, koji u japanskom kafiću donose „mača late“ na tacni ili koji, evo, umeju da odigraju „moravac“ na režimskoj bini. I to je otprilike to, tri koraka unapred i jedan korak unazad, uz karakteristično poskakivanje na ravnoj površini. Još davne 2008. ili pre čak 18 godina, ovaj sociolog i kolumnista je boravio u Japanu, pa i u fabrici Tojote pored Nagoje.

I, poput predsednika 2026, prisustvovao je muzičkoj numeri koju su mu tamo priredili roboti. Bio je to džez koncert na kojem su roboti svirali prave trube i trombone, i poklonili se posle. Diksilend umesto moravca, ali je suština ostala ista: zgodni spektakl ili šou za evropske goste, i ništa više od toga. Uostalom, internet se danas ugiba od „smešnih“ video-klipova robota koji ne umeju da naprave ni prosti korak na stepenicama, pa se stropoštavaju na iste. Zašto je to tako? Hvala na moravcu ili džezu, ali gde se dede „pravi“ robot – mašina koja hoda, govori, vidi i misli, često bolje od svojih ljudskih gospodara?

Stvar je u tzv. Moravecovom paradoksu (svaka sličnost sa „moravcem“ je slučajna!). Naime, veli robotičar Hans Moravec, hijerarhija „težine“ u ljudskoj i robotskoj spoznaji je gotovo savršeno obrnuta. Ono što smatramo „visokom“ inteligencijom (šah, aritmetika, programiranje) zapravo je računski plitko i relativno lako za inženjersko rešavanje. A ono što smatramo trivijalnim i „niskim“ (hodanje kroz prostoriju, hvatanje lopte, čitanje izraza lica, i što sa lakoćom rade i dvogodišnje ljudske životinje) pokazuje se kao nemoguće za oponašanje ili replikaciju. Drugim rečima, robot koji može da pobedi velemajstora u šahu i dalje će da posrne na neravnom tlu. Jaz između robota u našoj imaginaciji i robota u stvarnosti ukazuje na neverovatnu složenost mašinerije ljudskog uma, koju uzimamo zdravo za gotovo.

Uzgred, isto je kada se prepaljeno oduševljavamo „veštačkom inteligencijom“ (tj. „velikim jezičkim modelima“ poput ChatGPT). „Inženjerski“ problemi koje mi ljudi mentalno rešavamo samo dok gledamo, hodamo, procenjujemo, planiramo i naprosto živimo svoj svakodnevni život zapravo su daleko složeniji od igranja šaha, spuštanja čoveka na Mesec ili sekvenciranja ljudskog genoma. Priroda ili evolucija putem prirodne selekcije je pronašla genijalna rešenja koja ljudski inženjeri još uvek nisu u stanju da oponašaju. Kada Hamlet kaže „Kakvo je remek-delo čovek!“ ne treba da se divimo Šekspiru, Mocartu, Ajnštajnu ili Novaku Đokoviću, već našoj četvorogodišnjoj ćerki koja sa lakoćom vraća igračku na policu.

I zato, kada je predsednik bio vidno ganut i dirnut kineskim robotima, valja ga podsetiti na reči još jednog Kineza, Konfučija: „Prost čovek se divi neobičnim stvarima; mudar čovek se divi onome što je svakodnevno“. Jer naše, obične, ljudske, svakodnevne senzomotorne sposobnosti uopšte nisu jednostavne, već proizvod stotina miliona godina evolucionog usavršavanja. Nervni mehanizmi koji detetu omogućuju da se popne na penjalicu na igralištu, ili igračici da oseti tačan trenutak promene oslonca, poseduju dubinu i kompleksnost koju tek počinjemo da mapiramo. A kada robot „pleše“, on izvršava unapred programiran niz motoričkih komandi na ravnom, predvidivom terenu. Kada čovek igra kolo, on izvodi nešto neuporedivo bogatije – integriše propriocepciju (osećaj položaja tela u prostoru), ravnotežu, ritam, pa i kulturne vrednosti, emocionalno pamćenje i improvizaciju u realnom vremenu. Robot je naučio korake, ali nije naučio ples, jednostavno rečeno.

Zatim, ljudska ili prirodna inteligencija je naučila i da se uspešno nosi sa promenljivim okvirima. Jer, svet nije kontrolisano okruženje – stvari se, zamislimo to, menjaju, lome i iznenađuju. A to ljudsko intuitivno mišljenje i prilagođavanje i dalje ne znamo kako da programiramo. I zato robot koji savršeno igra moravac može biti potpuno dezorijentisan neočekivanim gostom, mokrim podom ili stepenicom. Najzad, kolo za ljudskog igrača je ispunjeno simbolima i značenjem. Ono u sebi nosi i tugu i slavlje, i žetvu i rat, i babu, i zajednicu, i kulturnu baštinu čovečanstva UNESCO. Pokreti robota mogu biti formalno slični, ali su semantički prazni – tradicija bez pamćenja i utemeljenja. I zato robot koji igra kolo nije trijumf veštačke inteligencije, već skupoceni prikaz onoga što inteligencija nije. A drangulije koje najviše liče na inteligenciju, zdravorazumsko i kritičko mišljenje, su one stvari kojima su mašine najudaljenije. Zato je mašinsko kolo na partijskoj paradi ili vašaru jedan prosti politički rekvizit prerušen u čudo.

Kontrolisano okruženje robova, pardon robota, koji izvršavaju unapred programirane zadatke („robotu“ ili kulučenje) kao distopijska budućnost u koju verujemo. Robot ne može da misli, improvizuje, da postavlja pitanja i kritikuje, već samo da radi ono što mu je rečeno, na mestu gde je doveden, pred publikom koja je organizovana. Samo u tome, možda, nije toliko različit od drugih izvođača u ovoj priči.

(Danas/foto: Autonomija)