Mit je nekada bio instrument mobilizacije za ratove, a danas je instrument upravljanja percepcijom kako ratovi nikada ne bi izašli iz naših glava i kako bi se stanje ekstremne društvene polarizacije održalo, rekao je za Insajder istoričar Milivoj Bešlin. On je govorio o vidovdanskim, nacionalnim i kosovskim simbolima, a kada je reč o ideološkoj orijentaciji društva, rekao je da ona nije predodređena unapred, već da se proizvodi kroz institucije, medije i politiku. Bešlin je analizirao i aktuelni društveno-politički trenutak, ali i predvideo kako bi neki budući istoričari mogli da gledaju na današnje stanje u Srbiji.

Milivoj Bešlin ističe da je svaka instrumentlizacija Vidovdana pouzdan znak da je politika u Srbiji iskoračila iz racionalnog u iracionalno, iz realnog u mitsko i mitomansko i da razum više se stanuje u našem javnom diskursu.

“Nažalost, to je dokaz da destruktivni nacionalistički kontinuitet nadmašuje stvarnu želju društva za demokratskim i progresivnim promenama. Još od kasnog 19. veka, a naročito od 90-ih godina 20. veka, tzv. kosovski mit i Vidovdan funkcionišu kao ključni simbolički resurs političke legitimacije. Zloglasni Miloševićev govor na Gazimestanu 1989. bio je paradigmatičan primer razorne političke mobilizacije kroz mit. Tada je taj diskurs imao jasnu funkciju pripreme društva za rat, nasilno rušenje jugoslovenskog ustavnog poretka i granica federalnih država (republika) unutar federacije. Danas, naravno, nemamo istu vrstu političke mobilizacije, ali osnovna matrica je ostala: Vidovdan se aktivira kao trenutak nacionalističke homogenizacije društva, naročito u periodima političkih tenzija ili gubitka legitimiteta autoritarne vlasti”, navodi Bešlin.

Kako dodaje, ono što se promenilo jeste forma – umesto eksplicitnog ideološkog poziva na rat, danas imamo sofisticiraniju, ali jednako ekstremnu i polarizujuću medijski posredovanu simboliku.

“Režim proizvodi kontrolisane slike žrtava, stradanja, raspaljivanja istorijskih resantimana kroz događaje, ceremonije i spektakle, koji služe kao ritualne manifestacije u pokušaju da izgrade jedini dopustiv i prihvatljiv srpski identitet. Drugim rečima, nekada je mit bio instrument mobilizacije za ratove, a danas je instrument upravljanja percepcijom kako ratovi nikada ne bi izašli iz naših glava i kako bi se stanje ekstremne društvene polarizacije i stalne nacionalšovinističke tenzije trajno održale kao faktor zaokruženja nacionalnog identiteta i očuvanja jedne kriminalne i represivne strukture na vlasti”, smatra istoričar Bešlin.

„Kosovska vertikala kao oblik sekundarne religije“

Upitan da li je je tzv. Kosovska vertikala postala neka vrsta obavezne „državne religije“ od koje politički akteri ne odstupaju dok, s druge strane na Kosovu ima sve manje institucija Srbije, on je rekao da je to u simboličkom i političkom smislu nesumnjivo tako.

“Tzv. kosovska vertikala funkcioniše kao oblik sekularne religije. Ona ima svoje kanonizovane narative, svoje mitove, izmišljene skaske, potpunu odsečenost od realnosti kroz mitomanske rituale, datume, simbole i pseudoistorijske figure koje imaju gotovo sakralni status. U takvom okviru, javno odstupanje od navedenog obrasca podrazumeva dozu društvene i političke hrabrosti, jer nepridržavanje tog ideološkog modela nosi ozbiljnu političku cenu u društvu bez stvarnih političkih sloboda i demokratskih tekovina”, rekao je.

Smatra da snažne antipluralne tendencije i homogenizujući autoritarni mehanizmi upravo na primeru odnosa prema Kosovu, a sve više i prema Crnoj Gori, dolaze do izražaja. Međutim, kako ističe, posebno je važan paradoks: “što je manje realnog (paralelnog) institucionalnog prisustva Srbije na Kosovu, to je veća simbolička eksploatacija Kosova u srpskom političkom diskursu”.

“U pitanju je banalni kompenzacioni mehanizam – politička realnost se nadoknađuje simboličkim radnjama i retoričkom histerijom. Sve to nam svedoči da se ne radi o realnoj politici, već o mitologizujućoj, jeftinoj propagandi koja i nema više želju, srećom ni mogućnosti, da poseže za teritorijama, već samo pokušava da osnažuje besmislenu i destruktivnu nacionalističku dreku kako bi na frustrirajućem resantimanu gradila jednu dugoročno konfliktnu i ratobornu politiku identiteta u Srbiji”, rekao je Bešlin.

Da li je politički prostor toliko sužen da mora da se deluje unutar zadatih koordinata?

Posledjih godina i novi studentski pokret i deo opozicije sve češće koristi nacionalne, kosovske i vidovdanske simbole. Upitan o tome kako gleda na taj fenomen i da li je to možda pokušaj da se vlast pobedi na njenom sopstvenom terenu, Bešlin veruje da nije naročito mudro odabrati, kako je rekao, “nacionalizam i nacišovinizam na kome su nastali i rasli Šešeljevi radikali da ih na tome pobedite”. Ipak, poručuje da je to složen fenomen koji se ne može svesti na jednu dimenziju.

“S jedne strane, generacije koje danas ulaze u politički prostor formirane su u ambijentu dugotrajne dominacije ekstremnog nacionalističkog narativa. U tom smislu, deo tih simboličkih obrazaca jeste internalizovan i predstavlja autentičan element njihovog političkog izraza. Porazno, ali je to realnost. S druge strane, reč je i o vrlo jasnoj strategiji – pokušaju da se vlast delegitimiše koristeći njenu sopstvenu simboliku. Ako je političko polje strukturirano tako da je nacionalizam hegemonijski jezik legitimnosti, onda akteri koji žele da budu politički relevantni pokušavaju da govore tim jezikom”, objasnio je.

Kako dodaje, to međutim nameće potrebu otvaranja jednog od ključnih problema: da li je naš politički prostor zaista toliko sužen da i svaka opozicija nužno mora da deluje unutar zadatih simboličkih koordinata, odnosno, unutar referencijalnog sistema za koji kaže da su ga definisali aktuelni režim i njegove službe.

“Nisam ubeđen u uspeh ove političke strategije. Ipak, možda upravo takav pristup studentskog pokreta kao i heterogenost koju možemo posmatrati i kao ideološku pluralnost i divergentne poruke koje šalju, doprinosi političkoj popularnosti i relativnoj uspešnosti u delegitimisanju režima”, ukazao je.

Da li je Srbija trajno konzervativno društvo?

Prisutnost vidovdanskog mita često se uzima kao dokaz da je Srbija trajno konzervativno društvo, ali Bešlin napominje da je srpsko društvo u prošlosti pokazivalo različite tendencije, ali i širok ideološki raspon u kome su najčešće prevladavale desno-konzervativne snage, ali su uvek bile prisutne i levičarske i liberalne.

“I naše društvo je u prošlosti, kao i druga evropska, pokazivalo karakteristike idejno-političke pluralnosti, verovatno i više nego što se danas ljudima čini kada razmišljaju o istoriji. Međutim, ono što danas vidimo kao desničarsku i ultranacionalističku orijentaciju, najviše je rezultat dugotrajne radikalske političke i medijske hegemonije u poslednjih deceniju i po nego nekakve ‘suštine’ društva”, rekao je.

Ističe da ideološki horizont društva nije dat unapred, već da se proizvodi kroz institucije, obrazovanje, medije i političku praksu. Kako napominje, ne postoji ontološka desna i nacionalistička orijentacija društva, već postoji samo namerno i svesno politički proizveden okvir u kojem određene ideje dominiraju.

“Vučićev režim i njegovi radikalski ekstremisti su važnost te formule i metode rada u toksikaciji društva dobro savladali. Ostaje pitanje zbog čega ona druga strana to ne razume ili nije razumela kada je bila u prilici da formira dominirajuće vrednosti”, naveo je.

Bešlin kaže da Vučićev režim jeste uspeo da integriše ili neutralizuje gotovo čitav desni spektar – od radikalnog i ekstremnog do umerenog, uz napomenu da je to postignuto kombinacijom kooptacije, marginalizacije i delegitimizacije, odnosno, demonizacije.

“I nelegalni metodi političkog nasilja i korupcije su neprekidno bili u igri. Desno orijentisani birači često glasaju za vlast ne zbog toga što ne postoji alternativa, već zato što vlast uspeva da se predstavi kao jedina politički efikasna i stabilna opcija. Uz to – stari radikali koji čine okosnicu ovog režima su nosioci desničarske legitimacije i perjanice nacionalističke ideologije već više od tri decenije. Uz to, Vučić je svojom propagandom dao okvire i model kako desnica u Srbiji treba da izgleda tako što je formatirao njen identitarni model. Time je konstituisao ideološki i simbolički monopol nad tim sprektrom i njegovim herojima, temama, vrednostima”, rekao je.

Kako navodi, tome je vrlo teško suprotstaviti se, i u takvom ambijentu je modernoj, proevropskoj desnici koja ne bi bila destruktivna, ekstremna i antisistemska izuzetno teško da se artikuliše.

„Diskurs o obojenoj revoluciji ima jasnu političku funkciju“

SNS je promovisao slogan “Srbija pobeđuje”, nakon što su studenti u blokadi istakli svoj “Studenti pobeđuju. Prema rečima Bešlina, režim je donedavno bio u defanzivi i nije smislio ništa kreativno i originalno kao odgovor na najširu građansku neposlušnost i društvenu pobunu nakon pada novosadske nadstrešnice i smrti 16 osoba. Kaže da su oni selektivno preuzimali i koopitrali ideje koje je strana u protestu formulisala i primenjivala. U tom smislu i slogan vlasti vidi kao odgovor na studentsku parolu.

“U ovom slučaju, parola vlasti služi kao sredstvo održavanja permanentne mobilizacije i političke legitimacije. Paradoksalno, takvi narativi često koegzistiraju sa diskursom stalne ugroženosti; režim istovremeno predstavlja sebe kao pobednički, ali i neprekidno ugrožen i izložen pretnjama. To stvara stanje simboličke napetosti koje pogoduje njihovoj konsolidaciji. Najzad, ovaj slogan treba da šalje poruku da je Vučić jednako Srbija i da jedna kriminalna vlast sebe identifikuje sa celom državom što je opet tenedencija svakog populističkog autoritarca, sve dok se na izborima ili u javnom prostoru ne pokaže koliko je to daleko od istine”, rekao je Bešlin.

Kaže i da diskurs o tzv. obojenoj revoluciji ima jasnu političku funkciju da svaki oblik društvenog protesta predstavi kao spolja inspirisan i samim tim nelegitiman.

“U tom okviru, vlast gradi narativ u kojem je ona jedini autentični čuvar nacionalnih i državnih interesa – poistovećujući se sa njima”, rekao je i dodao da to jeste pokušaj uspostavljanja monopola nad patriotizmom.

U takvom diskursu, kako navodi, opozicija se automatski delegitimiše kao potencijalno „nepatriotska“ ili „strana“.

“Ništa od toga ovaj režim nije izmislio niti patentirao. Kod njih je sve čista kopija tuđih modela. Sve ove metode i narative koristili su korumpirani autoritarci širom sveta, u prvom redu, Orban i Putin. Čak je i sam termin ‘obojena revolucija’, preuzet iz ruske propagandne aparature, bio smišljen za prodemokratske i emancipatorske protestne pokrete u postsovjetskom regionu (Gruzija, Ukrajina, Kirgistan), a kod nas taj naziv nema apsolutno nikakvog smisla, osim kao stupidno ponavljanje tuđih narativa”, kaže Bešlin.

Na pitanje šta misli kako će neki budući istoričari gledati na današnji trenutak u Srbiji, Bešlin kaže da veruje da će ovaj period naše istorije biti posmatran kao dramatičan period naše istorije koji je obeležen represijom, nasiljem, autokratskim tendencijama, razaranjem institucija i formiranjem hibridnog političkog sistema u čijoj osnovi se nalazi, kako kaže, snažna kriminalna osnova.

“Istoričari će verovatno isticati i ekstremnu polarizaciju društva, preteću difamaciju svih kritičkih glasova, simboličku produkciju ekstremnih nacionalističkih narativa, istovremenu eroziju institucija i pravnog poretka, ukidanje instituta slobodnih i fer izbora i dubok raskorak između političkog diskursa i stvarnosti. Biće to i primer kako se mitovi ne koriste za razumevanje prošlosti, već za iracionalno upravljanje sadašnjošću. Ukratko, ne mogu da vidim da će ovaj režim biti interpetiran bilo kako osim naglašeno negativnim karakteristikama u delima nekih budućih istoričara. A to će naposletku zavisiti i od načina na koji će doći do smene vlasti”, rekao je Bešlin.

Međutim, ističe da bi trebalo imati u vidu da pouzdanost sa kojom istupa kada govori o prošlosti nikako ne bi smela da se transponuje na budućnost jer metodi koje, kao istoričar, ima u istraživanju prošlosti, ne funkcionišu kada je reč o anticipaciji budućnosti.

(Insajder/foto: Autonomija)