Dana 25. maja 1993. godine, usvajanjem Rezolucije 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, započelo je jedno od najvažnijih poglavlja savremene međunarodne pravde. Tom rezolucijom osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), poznatiji kao Haški tribunal – prvi “civilni” međunarodni sud za ratne zločine i prvi takav sud koji su osnovale same Ujedinjene nacije. Sudovi u Nirnbergu i Tokiju nakon Drugog svetskog rata bili su međunarodni vojni tribunali.

U trenutku osnivanja Haškog tribunala ratovi u bivšoj Jugoslaviji još su trajali. Opsada Sarajeva bila je u punom jeku, etnička čišćenja već su odnela hiljade života, a svet je svakodnevno gledao slike logora, granatiranja gradova i masovnih zločina. Međunarodna zajednica dugo je reagovala sporo i neodlučno, ali je osnivanje Tribunala predstavljalo pokušaj da se pošalje poruka da ratni zločini neće ostati nekažnjeni.

Rezolucija 827 sadržala je i Statut MKSJ, kojim su definisani nadležnost Suda, njegova organizaciona struktura i osnovna pravila krivičnog postupka. Tribunal je dobio mandat da procesuira teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine: genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i teška kršenja Ženevskih konvencija.

Prelomni trenutak u međunarodnom pravu

Osnivanje Tribunala označilo je prelomni trenutak u međunarodnom pravu. Do tada je dominirala praksa političkog zaborava nakon sukoba, uz retke izuzetke poput pomenutih procesa nacističkim i japanskim liderima posle Drugog svetskog rata. Haški tribunal je, međutim, uspostavio princip individualne krivične odgovornosti za ratne zločine i otvorio prostor za razvoj moderne međunarodne krivične pravde, uključujući kasnije osnivanje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu (2002).

Kada je osnovan, Tribunal je praktično postojao samo „na papiru“. Nije imao stalnu zgradu, istražitelje, sudnice, sistem zaštite svedoka, pa čak ni jasno definisan pritvor. Prvi zaposleni radili su u improvizovanim kancelarijama u Hagu. Mnogi su ga tada podrugljivo nazivali „Potemkinovim sudom“ ili „pravnim eksperimentom bez šanse“.

Rezolucija je bila jednoglasno usvojena na 3217. sednici Saveta bezbednosti. Na papiru, Sud je bio stvoren. U stvarnosti, trebalo je sve izgraditi od nule. Prvog tužioca, Venecuelanca Ramona Eskobara Saloma, Savet bezbednosti je imenovao ali on nikada nije preuzeo dužnost. Pravi rad Tužilaštva počeo je tek u avgustu 1994, kada je dužnost preuzeo Ričard Goldston (1994-1996) iz Južne Afrike.

Slobodan Milošević – prvi aktivni predsednik države optužen za ratne zločine

Posle Goldstona, glavna tužiteljka postala je Kanađanka Luiz Arbur (1996-1999). Kada je Slobodan Milošević u njenom mandatu optužen 1999. godine, tokom NATO bombardovanja SRJ, bio je aktuelni predsednik države. To je bio istorijski presedan: nijedan međunarodni tribunal do tada nije optužio aktivnog šefa države za ratne zločine. Mnogi su tada tvrdili da je to „nemoguće sprovesti“, ali je Milošević ipak završio u Hagu dve godine kasnije, gde je i umro 2006. godine, ne dočekavši zasluženu robiju.

Nakon toga su glavni tužioci bli Karla del Ponte (1999-2007) iz Švajcarske i Serž Bramerc (2008-2017) iz Belgije, koji je vodio tužilaštvo do zatvaranja Tribunala a potom nastavio u Međunarodnom rezidualnom mehanizmu. 

Prva osoba protiv koje je Tribunal podigao optužnicu 4. novembra 1994. godine nije bio veliki politički lider, već Dragan Nikolić, komandant srpskog logora Sušica 1992. u Vlasenici. Nikolić je bio lokalni komandant koji je lično ubio devetoro ljudi, mučio i silovao zarobljenike u logoru u koji je 1992. bilo pretvoreno vojno skladište. Kasnije je osuđen na 20 godina zatvora.

Prvo suđenje počelo je 7. maja 1996. godine, a optuženi je bio Duško Tadić, uhapšen u Nemačkoj, nekadašnji lokalni funkcioner i čuvar koncentracionog logora Omarska kod Prijedora. Njegovo hapšenje 1994. godine bilo je test za čitav međunarodni sistem, a suđenje Tadiću postalo je presedan za mnoga pravna pitanja međunarodnog krivičnog prava koja se i danas koriste. Osuđen je na 20 godina zatvora. Tribunal je za zločine u Prijedoru osudio 15 osoba na ukupno 230 godina zatvora.

Već 16. novembra 1995. godine Tribunal je podigao optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za genocid u Srebrenici. Prva presuda pred MKSJ izrečena je 29. novembra 1996. godine, protiv pripadnika Vojske Republike Srpske Dražena Erdemovića. Priznao je da je 16. jula 1995. na farmi Branjevo učestvovao u streljanju više od hiljadu Bošnjaka. Tokom suđenja je izrazio duboko žaljenje, rekavši da mu je žao svih žrtava i da je bio primoran da bira između svog života i života streljanih. Tvrdio je da je odbio da puca, ali da mu je rečeno: „Ako nećeš, stani i ti u red sa njima“. Žalbeno veće je donelo istorijsku odluku da prinuda nije odbrana za ratni zločin. To znači da vojnik ne može biti oslobođen krivice jer je „morao“ da puca pod pretnjom smrću, ali se to uzima kao olakšavajuća okolnost pri odmeravanju kazne. Osuđen je na pet godina zatvora, a njegovo svedočenje je bilo ključno za kasnije procese protiv Karadžića (doživotna robija) i generala Krstića (35 godina zatvora) i Mladića (doživotna robija).

Prva presuda za opsadu Sarajeva izrečena je 2006: general Vojske Republike Srpske Stanislav Galić osuđen je na doživotnu robiju. Prva presuda za genocid u Srebrenici bila je ona protiv Radislava Krstića, bivšeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske. Osuđen je da je pomagao i podržavao genocid u Srebrenici. Za taj genocid izrečeno je ukupno pet doživotnih zatvorskih kazni.

Jedina žena kojoj je suđeno pred MKSJ bila je nekadašnja predsednica entiteta Republika Srpska Biljana Plavšić. Nakon priznanja krivice osuđena je na 11 godina zatvora. Pošto je puštena iz zatvora, u svojim javnim nastupima potvrdila je da je odglumila priznanje krivice.

Ratno silovanje prvi put tretirano kao ratni zločin, prepoznat i koncept UZP-a  

Jedna od najvažnijih, a često potcenjenih ostavština Tribunala jeste to što je ratno silovanje, kao sistematsko seksualno nasilje, prvi put ozbiljno tretirano kao ratni zločin i zločin protiv čovečnosti. Silovanja u Foči postala su jedan od ključnih slučajeva u međunarodnom pravu, u predmetu Kunarac i drugi (2001). Tribunal je utvrdio da su žene i devojke u Foči bile zatočene, sistematski silovane i prodavane, i da je to bio deo organizovane politike, a ne spontano nasilje. Presude Tribunala postavile su u toj oblasti standarde koji su kasnije korišćeni i u drugim međunarodnim sudovima.

Koncept udruženog zločinačkog poduhvata (UZP) upravo je kroz praksu MKSJ postao jedan od najvažnijih instrumenata međunarodnog krivičnog prava. Presude za UZP koje su najviše potresle regionalnu javnost bile su one iz predmeta Prlić i drugi (tzv. hercegbosanska šestorka) kojima je suđenje trajalo sedam godina. Osuđeni su na ukupno 111 godina zatvora. Tribunal je zaključio da je postojao UZP za stvaranje etnički čistog hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini, a pored “šestorke”, eksplicitno je pomenuo i predsednika Hrvatske Franju Tuđmana, kao i ministra odbrane Gojka Šuška i načelnika štaba hrvatske vojske Janka Bobetka kao učesnike UZP-a. Međutim, sve trojica su već bili umrli i nisu mogli biti optuženi. To je politički bila ogromna trauma za Zagreb, jer je zvanično podrivalo tezu o isključivo odbrambenom karakteru hrvatske politike devedesetih.

Presuda za UZP doneta je i u slučaju Jovice Stanišića, nekadašnjeg šefa srpske Službe državne bezbednosti (SDB) i Franka Simatovića “Frenkija”, komandanta specijalnih jedinica SDB-a. Presuda je pravosnažno utvrdila da su finansirali, obučavali i komandovali paravojnim jedinicama, uključujući Arkanove Tigre i Crvene beretke, koji su počinili zločine u BiH i Hrvatskoj. Bila je to i prva pravosnažna osuda visokih funkcionera srpske državne bezbednosti.

Rat u BiH nije bio samo građanski, već međunarodni oružani sukob

Tribunal je u više presuda zaključio da rat u BiH nije bio samo građanski rat, nego i međunarodni oružani sukob zbog direktnog učešća Srbije i Hrvatske. Iako Haški tribunal formalno nije sudio državama, njegove presude su kroz koncept udruženog zločinačkog poduhvata i detaljne činjenične nalaze pokazale duboku umešanost političkih i bezbednosnih struktura Srbije i Hrvatske u rat u Bosni i Hercegovini.

Rasim Delić, general Armije BiH, osuđen je na tri godine zatvora zbog zločina koje su počinili mudžahedini, strani borci pod kontrolom te armije, odgovorni za ubistva desetina Hrvata i Srba 1995. godine. Četvorica pripadnika Armije BiH osuđena su na ukupno 45 godina zatvora zbog zločina počinjenih nad Srbima. Još dvojica pripadnika iste armije dobili su ukupno pet i po godina zatvora za zločine nad Hrvatima u srednjoj Bosni.

Za zločine na Kosovu osuđena su šestorica visokorangiranih državnih zvaničnika, kao i visokih oficira  vojske i policije Srbije: bivši potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije Nikola Šainović, bivši načelnici Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković i Dragoljub Ojdanić, general Vladimir Lazarević, general srpske policije Sreten Lukić i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Vlastimir Đorđević. Optužbe je oslobođen nekadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović.

Generali Hrvatske vojske Ante Gotovina, Mladen Markač i Ivan Čermak oslobođeni su optužbi za zločine nad Srbima u operaciji “Oluja”. Za zločine u Hrvatskoj osuđena su šestorica Srba na ukupno 92 i po godine zatvora. Najveću kaznu, 35 godina, dobio je Milan Martić, nekadašnji predsednik samoproglašene Republike Srpske Krajine.

Haradin Bala, bivši pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), osuđen je na 13 godina za zločine počinjene u logoru Lapušnik. Bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj te pripadnici OVK Idriz Baljaj i Lahi Brahimaj oslobođeni su optužbi za zločine nad Srbima.

Jedini makedonski državljanin koji je osuđen pred Tribunalom je Johan Tarčulovski. Osuđen je na 12 godina za zločine počinjene tokom oružanog sukoba 2001. godine u Makedoniji. 

Istovremeno, neki od najtraženijih begunaca godinama su živeli gotovo javno i normalno. Po tome se naročito isticala Srbija. Na primer, Radovan Karadžić se u Beogradu skrivao pod identitetom alternativnog terapeuta „Dragana Dabića“, sa dugom bradom i predavanjima o duhovnosti i zdravoj ishrani. Ta priča postala je globalna medijska vest kada je uhapšen 2008. godine. Nakon 16 godina bežanja, ruka pravde stigla je i Ratka Mladića, koji je uhapšen 26. maja 2011. godine u selu Lazarevo, u Banatu. Iste godine, 20. jula, u Novom Sadu je uhapšen Goran Hadžić, poslednji optuženi koji je bio u bekstvu, bivši predsednik samoproglašene srpske republike u Hrvatskoj.

Uprkos milionima stranica dokaza, istorijski revizionizam dominira regionom

Iako je Tribunal proizveo ogromnu količinu dokaza i presuda, političke elite u državama regiona ih relativizuju ili ignorišu. Tako su isti ljudi u jednoj zemlji proglašavani ratnim zločincima, a u drugoj herojima. Mnogi osuđenici dočekivani su po povratku iz Haga uz muziku, zastave i političke govore.

Valja reći da bez rada istraživačkih novinara, ratnih reportera i organizacija za ljudska prava mnogi ratni zločini nikada ne bi bili dokazani. Snimci logora iz Prijedora koje su objavili britanski novinari 1992. godine šokirali su svet i značajno doprineli međunarodnom pritisku za osnivanje Tribunala. Novinarstvo je, dakle, doprinelo unapređenju međunarodne pravde. A novinari su bili i svedoci pred MKSJ (Ed Vulliamy, Martin Bell, Aernout van Lynden, Jeremy Bowen, Dejan Anastasijević, Jovan Dulović, Florence Hartmann…).  

Haški tribunal je formalno zatvoren krajem 2017. godine, ali su njegove funkcije nasledili međunarodni rezidualni mehanizmi. Presude i pravni standardi MKSJ danas se citiraju širom sveta – od Ruande do Ukrajine.

Tokom više od dve decenije rada, Tribunal je podigao optužnice protiv 161 osobe – od vojnih izvršilaca do političkih lidera i šefova država. Tribunal je tako prvi put u savremenoj istoriji doveo pred lice pravde najviše političke i vojne lidere jedne države tokom ili neposredno nakon sukoba.

Istovremeno, MKSJ je od samog početka bio meta snažnih političkih osporavanja. Nacionalističke elite širom regiona često su ga predstavljale kao „antisrpski“, „antihrvatski“ ili „antibošnjački“ sud, zavisno od političkog trenutka i presuda koje su izricane. U državama nastalim raspadom Jugoslavije Tribunal nikada nije postao mesto zajedničkog suočavanja s prošlošću, već su ga nacionalisti uglavnom zloupotrebljavali kao produžetak ratova drugim sredstvima – kroz medije, politiku i selektivna tumačenja pravde. Jedna od osnovnih ideja Tribunala bila je da se krivica individualizuje kako čitavi narodi ne bi nosili kolektivni teret zločina. Paradoksalno, upravo su nacionalističke politike u regionu često insistirale na kolektivizaciji presuda.

“Nijedna priča ne može vratiti naše najmilije, ali pričanjem priče možemo spriječiti novi genocid”

Ipak, uprkos svim kritikama i ograničenjima, istorijski značaj Tribunala ostaje ogroman. On je dokumentovao hiljade činjenica o ratovima devedesetih, prikupio milione stranica dokaza i ostavio arhivu koja predstavlja verovatno najobimniju bazu podataka o ratnim zločinima u modernoj istoriji Evrope. Presude Tribunala utvrdile su, između ostalog, da je u Srebrenici počinjen genocid, da su postojali sistematski progoni civila i organizovane kampanje etničkog čišćenja.

Za žrtve i porodice ubijenih Tribunal je često bio spor, dalek i nedovoljan. Pravda je stizala kasno, a mnogi počinioci nikada nisu odgovarali. Ali bez MKSJ mnogi zločini verovatno nikada ne bi bili ni istraženi, a kamoli sudski dokumentovani. Međutim – i to je najvažnije – Tribunal je dao glas žrtvama. Više hiljada svedoka govorilo je pred Sudom: preživele žrtve, silovane žene, bivši logoraši, porodice ubijenih… To je bio prvi put da su mnoge žrtve javno ispričale šta im se dogodilo pred međunarodnim sudom. To je veoma važan ljudski aspekt.

Više od tri decenije nakon usvajanja Rezolucije 827 jasno je da Haški tribunal nije doneo pomirenje regionu, kako su neki možda očekivali. Sudovi sami po sebi ne mogu promeniti društva koja odbijaju da prihvate činjenice. Ali MKSJ jeste označio početak kraja potpune nekažnjivosti za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije i postavio standard da politička i vojna moć ne mogu zauvek biti zaštita od odgovornosti.

Zato, u vremenu kada se istorijski revizionizam i glorifikacija ratnih zločinaca ponovo šire regionom, podsećanje na 25. maj 1993. godine nije samo pitanje istorije međunarodnog prava.

Rečima pokojne Hatidže Mehmedović, jedne od Majki Srebrenice: „Nijedna priča ne može vratiti naše najmilije, ali pričanjem priče možemo spriječiti novi genocid, nove zločine i buduće ratove“.

Dinko Gruhonjić (Autonomija/naslovna fotografija: icty.org)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”