Nije lako Aleksandru Vučiću ovih dana. Crna Gora proslavlja dve decenije nezavisnosti, sve je bliža ulasku u Evropsku uniju, odavno je deo NATO pakta, izgleda da će se konačno izvući ispod šape velikosrpskih nasilnika. Toliko je novca i resursa uložio u pretvaranje Crne Gore u Srpsku Spartu, u deo Srpskog sveta, a od tog posla na kraju neće biti ništa.

Vučiću, kao i svakom drugom neuspešnom agresoru i nasilniku, ostalo je samo da kukumavče u klasičnom pasivno-agresivnom maniru. Iz tog poremećenog duševnog registra stižu i njegova poslednja obraćanja Crnoj Gori, i u usmenoj i u pisanoj formi. Ima na engleskom lep izraz, crybully, teško ga je prevesti, cmizdravac-siledžija, kukumavka-nasilnik, jednom sam ga preveo kao katil-plačko, možda to nije daleko od originala.

Crybully ili katil-plačko je osoba koja se prema drugima nasilnički ponaša, maltretira ih, uznemirava, ali sve vreme tvrdi da je žrtva, pogotovo kada se suoči sa otporom. Katil-plačko koristi lažnu ranjivost kao oružje kako bi manipulisao drugima, pridobio simpatije i izbegao odgovornost za svoje postupke.

Žrtva ima pravo da kolje

Prvo kukumavči kako su mu povređena osećanja, kako mu je naneta nepravda, kako mu drugi rade o glavi, kako uvek strada, a onda poteže kamu. Prvo sebe proglasi žrtvom, a onda krene u opravdanu osvetu. Isti model su onomad primenili i srpski nacionalisti, među kojima je bio i Vučić: prvo su na sva zvona udarili kako su žrtve, kako ih drugi iskorišćavaju, kako su ugroženi, kako su ih vazda ubijali, a onda su krenuli u klanje, razaranje, etnička čišćenja i genocid. Žrtva je nevina, nije odgovorna ni za šta, pa zato ima pravo da kolje – tako glasi uvrnuta logika resantimanskog nacionalizma.

Na tom fonu nastaje i najnovija Vučićeva žalopojka glede Crne Gore, samo što je sad totalno potonuo, pa zvuči kao neki narodnjak ili Bora Čorba. Dati tekstu naslov “Izvinite što smo vas voleli više nego vi nas“ – za to je neophodno biti zaista u specifičnom duševnom stanju. Kako ono beše: “Da l’ si ikada mene voljela kao tebe ja?” Tukao sam te i zlostavljao, maltretirao te, vređao i ponižavao, i sad sedim sam za našim stolom i pitam se šta ti bi da odeš kad sam te toliko voleo.

Kad bi se to Vučićevo “istorijsko obraćanje” transponovalo u neki književni tekst ili filmsku scenu, imali bismo antijunaka koji sedi za kafanskim stolom sa isflekanim stolnjakom, naliva se brljom, gleda u prazno kroz neoprano prozorsko staklo i pijanim glasom zapomaže duševno poremećene hitove, tako omiljene u našem patrijarhalnom svetu u agoniji. Na primer, pesmu poete resantimana: “Sedeo sam tako sam za našim stolom / sve što iole vredi palo je u vodu / opet su me Crnogorci napravili volom / igrao sam samo epizodu, samo epizodu”.

Ostaću đubre do kraja

A može i da se nalakti na šank, pa da peva tugovanku istog autora: “Dok stojim za šankom delimično pijan / mrzeći pomalo i sebe i druge / pljuckam lagano na Crnu Goru / izdajnike gadne, verne NATO sluge / Ja sam od onih koji cvile / više te nemam i šta tu mogu / Za sve su krive velike sile / O, šta li sam skrivio Bogu / Znam, večeras ću baš mirno da zaspim / Savest me ne grize čak ni preko noći / Ko me posluša sad truli u grobu / Tu mu ni vaskrs ne može pomoći / Nisam valjda blesav da se stidim / Što su mi klanje i pljačka bili do jaja / Neću se posuti pepelom po glavi / Ostaću đubre do kraja”.

Kad drmne još koju šljivu s nogu, može da nastavi u istom duhu: “Ti uživaš dok ja plačem / Plačem i tugujem / Aj, plačem i tugujem / Crna Goro, prokleta bila / Šta učini od mene? / Da bolujem i tugujem / Duša da mi vene”. Potom se ponovo vrati za sto, teturajući se, pa zavapi iz dubine napaćene duše: “Možda sam te nehotice ranio /možda te je rana bolela / ako sam ti boli naneo / to je zato što sam te voleo / izvini, izvini, izvini što sam te voleo”.

A onda dohvati prazne i pune čaše, razbije ih o sto, pa šakama lupi po srči, ne bi li se isekao i tako napakostio celom svetu i svemiru, jer su ga svi napustili, Normalno, uz pesmu “Čaše lomim, ruke mi krvave, oči mi suze, molim te, vrati se”. Kad se malo povrati, ponovo počne da se junači: “Izdali me prijatelji / izdao me brat / izgubio sve sam bitke / al’ još vodim rat”. Dok ne shvati da novog rata nema na vidiku, dovoljna su bila i ona četiri što je vodio i izgubio, a to saznanje ga vodi direktno u duboku depresiju u koju tone kao kamen u vodi.

Duh opljačkanosti

Miksovanje nečega što bi trebalo da bude visoka politika i obrazaca jednog trivijalnog, kičastog muzičkog žanra moglo bi da deluje banalno i jeftino, samo da ideologija nacionalističkog resantimana i ovi hinjeno očajni leleci koji se lažno predstavljaju kao pesme ne potiču iz istog stanja duha. To stanje Radomir Konstantinović u “Filosofiji palanke” naziva duhom opljačkanosti. On piše da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu.

U resantimanu, ogorčenosti, pizmi, kivnosti, ozlojeđenosti i zlopamćenju žive i junaci navedenih i parafraziranih pesama, ali i najveći deo srpske političke i ideološke nomenklature. Kud god pogledaš oko sebe, vidiš neprekidnu autoviktimizaciju. Uvek tog našeg navodno nesrećnog subjekta neko mrzi, uvek su mu drugi naneli nepravdu, uvek je ugrožen od celog sveta ili najbliže okoline, uvek je ojađen i čemeran, a za njegov neprebol vazda je kriv neko drugi.

Nikad taj subjekat nije odgovoran ni za šta, ni za sopstveni život, a ni za patnju koju nanosi drugima. Jer iza maske žrtve, iza laži o sopstvenoj nesreći – krije se iskeženo lice krvnika, nasilništvo, mržnja, žudnja za krvlju, žudnja za osvetom. Pasivna i otvorena agresija – to je ceo duševni raspon subjekta resantimana.

Koga volim, tog i mučim

Sedi tako taj lirski subjekat ili subjektica u kafani, očajava zbog svoje ostavljenosti, vidno se naslađujući sopstvenim očajanjem, i kune, proklinje, optužuje, preti. Kiti svirce i razbija čaše, i proklinje devojku iz grada. Crna ženo, prokleta bila, šta učini od mene, bolujem, tugujem, duša mi vene, propadoh načisto, sve zbog tebe. Ne preispituje sebe, ne razmišlja šta se dogodilo, daleko bilo da prihvati da su druga bića slobodna i da ih ne može kontrolisati.

A ako se i seti nečeg, ako slučajno bljesne svest o sopstvenom nasilništvu, za to se odmah nađe opravdanje: “Ako sam ti bol i nanela, to je zato što sam te volela”. Koga volim, toga i mučim, logično. I onda sledi još logičniji zaključak: “Izvini što sam te volela”. A to Vučić bukvalno citira u pismu Crnoj Gori, samo što ne priznaje da je bilo kakvo zlo učinio susedima, pa mu nije jasno zašto je Crna Gora napustila državnu zajednicu, baš kao što ni onim silnim narodnjačkim pojcima nije jasno što ih je napustila partnerka. Stvarno ne zna šta joj bi, tukao ju je samo kad zasluži, dočim ju je psihički zlostavljao za njeno dobro. I tako da mu vrati?! Stvarno nema pravde na svetu.

Nije slučajno to što u dotičnim pesmama nema detalja, nema konkretnih okolnosti, nikad ne saznajemo šta se to dogodilo, kakav je bio ljubavni odnos, šta je razlog za rastanak, sve se gubi u apstrakcijama, Zato te nazovi pesme imaju vokabular od stotinak reči, više nije ni potrebno da se izrazi emotivno i intelektualno ništavilo, i to im je mnogo. Kad bi nam tekstopisci dali konkretna zbivanja i okolnosti, odmah bi postalo jasno da je dotični lirski subjekt nasilnik, nesposoban za bilo kakav emotivni odnos sa drugim ljudskim bićem, da žudi samo za kontrolom, da se radi o patološkoj vezi, zato sve i mora da ostane maglovito i nejasno.

Pakao između četiri zida

Naravno, mnogi su pevali drugačije, zrelije, ozbiljnije na iste teme. Na primer, Arsen Dedić ima svest o prolaznosti, o minulom, o pomirenju sa onim što je prošlo: “Ne kucaj na ista vrata / Ugašena tu je vatra / Pođi dalje gdje topline ima / Ne vraćaj se starim ljubavima (…) Stara ljubav kao zamka / Nikad joj se ne vraćaj / Da se skloniš, da se tješiš / Kad se boljih dana sjetiš / Kad samoća raste kao plima / Ne vraćaj se starim ljubavima”.

Postoji i pesma gotovo istog naslova, “Ne vraćam se starim ljubavima”, ali sa dijametralno suprotnim sadržajem – ljubavnik joj stalno preti odlaskom i rastankom, jer je načuo da ga je prevarila, pa mu ona poručuje: “Probaj, ostavi me / ako druga nešto lepše ima / ne zaboravi, ja sam samo jedna / ne vraćam se starim ljubavima / Smiri se smiri ne luduj / pričama raznim ne veruj / otkad tebe moje srce ljubi / nikad nije postojao drugi / Nikad se nisam vraćala / neverstva nisam praštala / ne znam šta mi tvoje srce sprema / ako odeš pomirenja nema”.

Pretnja na pretnju, ucena na ucenu, nasilje na nasilje, ukratko – pakao između četiri zida. Nema rastanka, ali bi bolje bilo za oboje da se raziđu umesto što se međusobno muče, mada verovatno u tome uživaju, pa nema smisla rasturati tu sreću u nesreći. Svašta ljudi podrazumevaju pod rečju “ljubav”, uglavnom razne oblike nasilja.

A nagovor na ostanak može da zvuči i sasvim drugačije, kad je ozbiljan. Na primer, u pesmi Ibrice Jusića koja je nastala kao prepev čuvenog hita Žaka Brela: “Nemoj poći sad. / Ja, ja naći ću za te / bisere kiše, / makar i u kraju / gdje kiše nema. / Otvorit ću zemlju / sve do njenog dna / i posut ću te zlatom, / zlatom kojeg nema”. Ili u verziji Arsena Dedića: “Nemoj poći sad / Neću plakati, ni govoriti / Tu ću stati nijem da te gledam tek / Da ti čujem glas, da ti slušam smijeh / Pusti me bar da budem tvoja sjena / Tvoje sjene sjena, tvoje ruke sjena / Sjena tvoga psa”.

Otimam, a ništa ne dajem

Možda je sve propalo, ali subjekt će pokušati nemoguće, davaće potpuno nadrealna obećanja, jer mu je stalo, bar će nešto pokušati. Resantimanski subjekt neće pokušati ništa (osim, eventualno, pretnje i ucene, ili nekog drugog oblika nasilništva, za drugo i ne zna), njemu nije ni stalo, tu nema ljubavi, već samo žudnje za očajanjem i nesrećom, samo u očaju i nesreći, samo u osećanju opljačkanosti i ostavljenosti on može da doživi svoje crno ispunjenje.

Što Bora Čorba i priznaje u jednoj pesmi: “Mogu da ti valjam samo dva-tri dana / U osećanjima užasno sam štedljiv (…) Ja ne umem udvoje da trajem / Ja sam ti ljubavna sirotinja / Otimam, a ništa ne dajem”. I posle je ona kriva što ga je ostavila, ovako divnog čoveka, a on ne daje ništa, ponaša se kao vampir, isisava život iz druge osobe, ubija je u pojam, nesposoban za davanje i ljubav. Šta drugo takav čovek da radi nego da postane nacionalista? Tako bar dobija nekakvo prividno ideološko pokriće za sopstveni samoskrivljeni jad i bedu.

Subjekt resantimana je vazda bolan neprebolan, čemeran, sve je propalo, sve se srušilo, očajanje je jedino što mu je preostalo, sve je crno bez imalo belog, biće nesrećan doveka – i sve to zbog nje ili njega. On je baš divan, ali uzalud, đubre ne zna to da ceni. Ume taj subjekt i da prikolje, pogotovo tog drugog koji mu je oteo nevernu ljubu, zapravo jedva čeka da ga prevare, pa da konačno ima razlog za ubistvo za kojim toliko žudi. O čemu, recimo, zbore vrlo popularne pesme kao što su “Usne vrele višnje” ili “Zenica blues”.

Reč protiv lične nesreće

Nema tu ni govora o tome da je sam subjekt možda za nešto odgovoran. A može i drugačije, recimo u pesmi “Srce” EKV-a: “Neće doći na jesen kada opada lišće / neće doći u zimu kad je sneg / nije imala razlog / nije imala kada / da ostane, da ostane kraj mene / da li da verujem u to / Nisam rekao ništa što bi moglo da znači / nisam našao onu pravu reč / koja može da veže, koja može da boli / kojoj verujem, verujem”.

Nije našao prave reči, nije rekao ništa što bi bilo značajno, ipak je malo i do njega. A i kad pati, nije sve baš potpuno crno: “Ti si sav moj bol”, ali – “U prolazu me dotakne miris noći i kaže: ‘Probudi se, pokreni se, probudi se, pokreni se’”. Subjekt resantimana je uvek sam, tobože nesrećan zbog te samoće, apsolutne i neopozive, ali sve je to preterancija i lagarija. Može i ovako, kod Haustora: “Uvijek sam, a nikad do kraja / Večer u gradu ti donese neki lijek / U nekom kutu gdje samoća se zbraja”.

Da kafanske pesme nisu bezazlene, a da nisu nevine ni agresivne lumperajke i prateće tuče, da se iza toga krije nešto mnogo gadnije i dublje – shvatili su odavno razni ljudi, recimo Milovan Danojlić. U eseju “Reč protiv lične nesreće”, u knjizi “Lirske rasprave” objavljenoj 1967. godine, Danojlić piše o osećanju večnog čemera, jada, čamotinje, očaja, beznađa, nemoćne mržnje, muke postojanja, o celom tom unutarnjem, resantimanskom bagažu koji dolazi do vrhunca u kafanskim lumperajkama i tučama. I dobro vidi kuda bi to moglo da odvede: “I znaš: jednog bi dana, ponovo, ovu nesreću neko mogao naoružati i na osvetu je uputiti, i tako usmeriti njenu žeđ za prolivanjem krvi. U rasprskavanju čaša i flaša nazireš ponor budućih krvoprolića, u ludovanju očajnika slutiš snagu koja bi, dobrom zastavom natkriljena, mogla ponovo da se razbesni na ovom prostoru punom neraščišćenih zabluda i mržnji”.

Kolektivno ludovanje očajnika

Danojlićev predosećaj je nakon četvrt veka postao stvarnost, onaj kafanski katil-plačko najzad je dobio lidera, ideologiju i politički establišment po svojoj meri koji su usmerili katil-plačkovu žeđ za nanošenjem zla i prolivanjem krvi, pa je svojski prionuo na otvaranje ponora novih krvoprolića. U kolektivnom ludovanju očajnika nestala je čitava jedna zemlja, desetine hiljada života, milioni su istinski unesrećeni jer dotični katil-plačko nije umeo da se izbori sa osećanjima frustracije, nezadovoljstva, ozlojeđenosti, ogorčenosti, uskraćenosti, opljačkanosti, pizme, kivnosti, osvetoljubivosti i pasjaluka.

A ni dan-danas ne odustaje od svoje tobožnje nesreće, od tog žuđenog očajanja, od načelnog beznađa, od mržnje i agresije prema svemu što ga okružuje, a i prema samom sebi. Dominantni pogled na svet još uvek je katil-plačizam koji navlači razne ideološke maske. Predsednik Srbije, vrhovni katil-plačko, i dalje nagvažda iste gvaždaljke i naklapa iste klapnje kao onomad kad je bio posilni Vojislava Šešelja. Kad već ne može da šalje vojne i paravojne formacije u komšiluk, može bar da vrši pritiske mirnim sredstvima, da organizuje i finansira litije, da širi medijsku propagandu, da kupuje i podmićuje, da preti, glumi žrtvu i izliva svoju nepodnošljivu pasivnu agresiju.

Na kraju mu ništa neće poći za rukom, uprkos silnim nastojanjima da satre Crnu Goru. Ostaće mu samo da sedi sam za onim stolom ili za šankom, mrzeći pomalo i sebe i druge, da pljucka lagano na one koji su pobegli od njegovog zla i naopakog, da utapa svoj nesojluk u čaši i da plače nad svojom zlehudom sudbinom. U pauzi prebijanja, zlostavljanja, hapšenja i terorisanja građana Srbije koji nisu pobegli na vreme.

(Antena M)