Tamo gde ni crna propaganda više ne daje očekivane rezultate, počinje novi ciklus manipulacije masovnim sentimentima. Ovakvoj vrsti pokušaja okretanja javnog menjenja najčešće pribegavaju autokratski lideri u fazi poljuljane moći. I to često čine izjavama o ljubavi prema sopstvenoj zemlji i „narodu“, drugim zemljama i njihovim građanima, ugroženim i marginalizovanim grupama. Autokratski režimi koji implodiraju pokušavaju nemoguće – da dugogodišnju proizvodnju neprijatelja neutrališu zbunjujućim pasivno agresivnim stavom i porukama. Paradoksalno, ovakvi manevri proizvode efekat suprotan od očekivanog. Jer i u državama, kao i u ličnim egzistencijama dođe onaj trenutak koji kaže – ako me voliš, zbog čega me mučiš… Uostalom, ova tačka spoja disfunkcionalne propagande i nagle ljubavi prema mirotvorstvu, nakon što su države Zapadnog Balkana pretvorene u krvavi košmar pretvorila je i vladavinu Slobodana Miloševića u bolna sećanja o traumatičnoj prošlosti.

Ipak, dugi hod mržnje koju proizvodi autokratska propaganda u večitoj gladi za proizvodnjom neprijatelja i dugo godina nakon kraha njihovih režima ostavlja razorne posledice. Te su posledice vidljive u svakom segmentu devastiranih društava – u prihvatanju manihejske podele na nas i njih, na ljude i neljude, u iracionalnim konfliktima sa manjim ili većim brojem žrtvava. Ovih je dana u Beogradu, tokom šesnaestominutnog pomena ispred Pravnog fakulteta, kolima udaren starac. Zbog preloma butne kosti morao je da, u devedesetoj godini, podnese operativni zahvat. Zove se Veroljub, a studenti koji su ga redovno sretali na beogradskim ulicama tokom protestnih okupljanja, kažu da je sada dobro i da je srećom preživeo.

Režimski ljudi su drugačije videli ono što je nadležni tužilac kvalifikovao kao sumnju na “teško ubistvo u pokušaju”. Njihovi tabloidi i nalozi na društvenim mrežama bili su histerično uporni u dokazivanju krivice žrtve. Argumentacija se ponešto razlikovala u ličnim stilovima branitelja vozača i uglavnom se svodila na poruku – da nije blokirao, bio bi bezbedan… Bivši premijer i trenutno predsednik vladajuće stranke se oglasio nakon incidenta ispred Pravnog fakulteta i poručio kako “mora da prestane nasilje i teror nad ljudima koji drugačije misle”. Dodao je i da “blokaderi opet pokušavaju da naprave haos na ulicama”, te da “nećemo da dozvolimo da nam šačica nasilnih zgubidana maltretira građane i zaustavlja normalan život”.

Aktuelni šef poslaničke grupe vladajuće stranke je, na optužbe u skupštinskoj raspravi da je vlast kriva za ovaj kao i ranije incidente, “pojasnio”: “Na ulici niko nije bezbedan zbog onih koji se ponašaju kao drumski razbojnici. Pojave se iznebuha, drže skup bez prijave, to je problem. Srećom niko nije stradao, lakše povrede su u pitanju. Ovo je još jedan pokušaj nekrofilske politike koju smo videli million puta. Naravno da će se zameniti uzrok i posledice. Da niko nije blokirao ulicu, niko ne bi mogao na ulici da ga udari. Da su prijavili skup, policija bi ga obezbedila i niko ne bi mogao da priđe. Da ja izađem ispred Skupštine i trčim preko duplih traka sigurno bi me neko udario u nekom momentu”.

Ove, čak i posle četrnaest godina trovanja mržnjom, zapanjujuće posuvraćene etičke inverzije, zvuče poznato. Ukratko – krive su žrtve, jer su se našle u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Dehumanizacija studenata i ljudi koji ih podržavaju se, očigledno, i dalje sprovodi punom snagom. Stepen stigmatizacije je takav da ne čudi što povremeno neko oseti “poziv patriotske dužnosti”, da reaguje “u ime države” i – recimo, “pokupi” svojim automobilom nekog od ljudi koji protestuju.

Problem je, međutim, što se, uz studente i građane koji u znak protesta protiv autoritarnog režima blokiraju ulice i trgove, dehumanizuju i svi počinioci nasilja nad njima. Dakle, svi oni koji uzimaju “stvar u svoje ruke” i sprovode akciju “zaštite države” od studenata i građana označenih od propagandnih centara kao “ustaše”, “teroristi”, “bagra” i sl. Oni su dehumanizovani upravo od sopstvenih inicijatora, budući da su instrumentalizovani i pretvoreni u izvršioce, de facto, krivičnih dela za koje će pre ili kasnije krivično odgovarati. U ovim slučajevima, propagandni inspiratori s treperavih ekrana su odsutni-u-događaju, ali su izvršioci i te kako prisutni. Ovi realizatori, meterijalizatori propagande se, “na kraju dana”, ovako ili onako, neizbežno suočavaju sa sopstvenom izmanipulisanošću. I to je ono što bi svako od njih trebalo da zna. Da i propaganda ima dva kraja i da – jede svoju decu.

(Antena M/foto: Autonomija)