Na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu nedavno je formiran Legat srpske istoričarke Latinke Perović. Prema riječima naučnog saradnika na tom Institutu Petra Žarkovića, Legat čini biblioteka Latinke Perović, sa više od 4.000 knjiga, njene prepiske, dio ličnih dokumenata, diploma, publicistika, kao i jedna bista – rad Marka Nikezića iz 1977. godine.

Petar Žarković je doktorirao na Odjeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog istraživanja su politička i društvena istorija socijalističke Jugoslavije 1945–1991, Jugoslavija i Hladni rat, i intelektualna istorija. U okviru Instituta, član je Laboratorije za istraživanje socijalizma i (post)jugoslovenske studije. 

Knjigu „Marko Nikezić. Diplomata u središtu Hladnog rata“ objavio je 2024. godine.

Žarković kaže da je Latinka Perović bila istoričarka ideja, koja je pisala o srpskom socijalizmu 19. vijeka, o modernizacijskim procesima u srpskom društvu tokom 19. i 20. stoljeća, istovremeno pokušavajući da razumije epilog Jugoslavije i socijalizma. 

„Uostalom, to je obeležilo celu njenu generaciju“, kaže Petar Žarković za Pobjedu. 

POBJEDA: I, kako su ih razumjeli?

ŽARKOVIĆ: Kao veoma težak poraz. Značajan deo svoje karijere i svog naučnog rada, ali i kao bivša komunistkinja, Latinka Perović ugradila je u sistem koji je devedesetih godina srušen. Za njenu generaciju je to bio prelomni i životni i profesionalni trenutak. Raspad zemlje koju su gradili, ratovi i zločini… Previše za jednu generaciju!

Pitanje koje je Latinka Perović postavila bilo je logično: je li Jugoslavija, kako ju je video znatan broj intelektualaca, zaista bila teška zabluda, a njen sistem zločinački, zbog čega zalužuje radikalnu kritiku, ili je, pak, ona bila i emancipatorski projekat, ne incident, nego deo istorije koji se može objasniti. Suštinski, to je bila centralna tema; zato se Latinka Perović vezala za ličnosti za koje je mislila da su reprezentativne, a koje su stajale sa druge strane. Tako sam pročitao i njenu knjigu „Dominantna i neželjena elita“, koja nije imala toliko akademske ambicije, koliko je težila otvaranju dijaloga o odgovornosti intelektualnih elita.

POBJEDA: Kao istoričar, što Vi mislite o Jugoslaviji?

ŽARKOVIĆ: Za generacije koje su je gradile i koje su u nju verovale, Jugoslavija je bila beg od provincijalnosti, od primitivnog nacionalizma koji se ispoljavao naročito tokom Drugog svetskog rata.Kao što je prva Jugoslavija bila beg od imperijalnih ambicija Nemačke pre svega, ali i drugih velikih sila, tako je i druga Jugoslavija imala isti problem, s tim što je bila zamišljena kao zajednica ravnopravnih naroda, koji će, kroz teško iskustvo zločina i svega što je doneo Drugi svetski rat, iskoračiti ka razvoju, ka emancipaciji, ka modernizaciji u okvirima u kojima su njeni tvorci smatrali da je moguće – uz pomoć jedne partije i jedne centralne ideje. U tom smislu, Jugoslavija je imala svoju istorijsku i u svojim bitnim fazama veoma važnu progresivnu ulogu.
Ovo značajno nasleđe jugoslovenski narodi nisu uspeli da iskoriste na pravi način. Jer Jugoslavija je važan kapital, koji je sve naše narode na istorijsku scenu postavio kao subjekte istorije, ne kao objekte. Bili su akter i prvi put u svojoj istoriji svoju sudbinu držali u svojim rukama.

Iako kao država ne postoji, Jugoslavija je i dalje prisutna u kulturnoj sferi.

POBJEDA: Koliko je to važno post-jugoslovenskim društvima?

ŽARKOVIĆ: Post-jugoslovenska, post-socijalistička društva pokušavaju od toga da se distanciraju. Nove države nastajale su u ratovima, u sukobima koji su doveli u pitanje jugoslovensku zajednicu i osnovna načela na kojima je ona počivala – od socijalizma do bratstva i jedinstva. Ipak, nasleđe je ostalo; od njega ne možete pobeći koliko god se trudili. Dan pobede nad fašizmom ni jedna jugoslovenska država ne može nacionalizovati do mere da govori o zasebnim pokretima; i dalje je to jugoslovenska vojska, zajednička borba koja je dovela do zajedničke pobede nad fašizmom. Pored toga, ako pokušate da se povežete sa globalnim svetom, imate zgodnu referencu – krećete od Jugoslavije. Najzad, Josip Broz Tito i dalje je ličnost od koje se kreće; ličnost koja je u jednom momentu imala veoma važnu ulogu ne samo u jugoslovenskim, nego u evropskim i svetskim okvirima. Ni jedna se druga ličnost s njim u tom smislu ne može meriti.

POBJEDA: Osim Milovana Đilasa. Ali, kako su Tito i Jugoslavija došli do tog statusa? Koliko je u tom smislu bila važna jugoslovenska diplomatija?

ŽARKOVIĆ: Jugoslovenska diplomatija bila je ozbiljna; tim pre što je politika te zemlje imala veoma ambiciozne i jasno zacrtane ciljeve.

POBJEDA: Koje?

ŽARKOVIĆ: Kao evropska zemlja koja ne pripada ni jednom vojnom bloku, Jugoslavija je želela da bude medijator između sveta koji se budi, koji je u potpunosti nov i suprotstavljenih blokova koji su bili na ivici rata. Te su ambicije bile realne utoliko pre što su bile utemeljene na dva važna istorijska momenta: uloga koju su tokom Drugog svetskog rata imali Titovi partizani i jugoslovenski odgovor Staljinu i SSSR-u 1948. godine. Jugoslavija je na taj način sebe upisala u istoriju, pozicionirajući se kao ostvareni, relevantni međunarodni akter, poštovan na svim stranama, ali i dovoljno glasan, originalan i autentičan da bi bio prihvaćen na različitim meridijanima; primer hrabrosti, odvažnosti i samostalnosti, što je u polarizovanom svetu kakav je bio hladnoratovski, bilo gotovo nezamislivo.

POBJEDA: Jugoslovenska diplomatija je, kažete, bila ozbiljna. Ipak, kada su počinjali, veliki Titovi ambasadori gotovo da nijesu imali nikakvog diplomatskog iskustva.

ŽARKOVIĆ: Nisu imali iskustvo, ali su imali samopouzdanje. Reč je o ljudima koji su iz rata, ali i iz sukoba sa SSSR-om 1948. godine, izašli kao pobednici. Njihova zemlja se suprotstavila i Hitleru i Staljinu, zbog čega su je akteri na međunarodnoj sceni poštovali. Ne zaboravite da je Jugoslavija bila treća zemlja u Evropi po broju žrtava u odnosu na ukupan broj stanovnika. Tito je znao to da nosi. Pogledajte kako 1953. u Londonu samouvereno paradira pored britanskog princa, pored Vinstona Čerčila i Entonija Idna. Titu je to ležalo, imao je harizmu, lako šarmirao ljude, naučio pristojan engleski, govorio nemački i ruski. Englezi su znali da im u posetu ne dolazi čovek bez biografije i dela koga je tamo poslala Moskva, nego komandant vojske koji je iz teškog rata izašao kao pobednik. Iz stenograma koje Tito vodio sa svetskim državnicima, posebno sa onim velikim, ni jednog trenutka nećete videti da se povlači, a kamoli da pristane na hoklicu na koju je seo Aleksandar Vučić tokom sastanka sa Donaldom Trampom. Uostalom, setite se sike Tita u Beloj kući kako pali kubansku cigaru. Bio je svestan svog značaja, to se videlo. Jugoslovenska diplomatija je nesumnjivo imala velike ambasadore, ali znatan deo uspeha dugovala je Titovom autoritetu.

POBJEDA: Što se još može saznati iz stenograma koje pominjete? Kakav je Tito bio pregovarač?

ŽARKOVIĆ: Znao je da bude prek. Njegovi prvi razgovori sa Sovjetskim Savezom u vreme normalizacije bili su veoma oštri. Posle sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. godine, Tito je sovjetskom ambasadoru otvoreno rekao da laže, da to što govori nije istina.

POBJEDA: Zašto mu je rekao da laže?

ŽARKOVIĆ: Moskva se ljutila zbog toga što je Jugoslavija kritikovala i osuđivala sovjetsku okupaciju Čehoslovačke. Sovjetska interpretacija te osude bila je oštra i naslanjala se na raniju antijugoslovensku propagandu.
Odnosi sa SSSR-om bili su izuzetno važni za Jugoslaviju. Tim pre što je SSSR bio hegemon Istočne Evrope, a Jugoslavija okružena zemljama Varšavskog pakta i opterećena lošim iskustvom sa Sovjetima između 1948. i 1953. Od 1953. do Titove smrti 1980. godine, SSSR je konstantno pritiskao Jugoslaviju da se vrati u porodicu i postane deo Istočnog boka. Otvoreno su o tome govorili, smetalo im je kada god je Jugoslavija izlazila iz sovjetskog koncepta „socijalističkog jedinstva“.

POBJEDA: Je li često izlazila?

ŽARKOVIĆ: Jeste. Izašla je, na primer, i posle okupacije Mađarske 1956. godine, i 1968. zbog okupacije Čehoslovačke, i šezdesetih godina oko početaka detanta. Da ne govorim o 1948. Sovjetski ambasadori često su se žalili na pisanje jugoslovenske štampe, negodovali zbog, kako su govorili, izjednačavanja Sovjetskog Saveza i SAD. Često su pominjali „antisovjetizam“.
Kada je 1977. objavljena knjiga Veljka Mićunovića „Moskovske godine“, sovjetski ambasador u Beogradu je, protestujući, kazao da bi ta knjiga mogla poremetiti odnose svih država. Naravno, nazvao ju je – antisovjetskom.

POBJEDA: Gdje je mjesto Veljka Mićunovića u jugoslovenskoj diplomatiji?

ŽARKOVIĆ: Veljko Mićunović je fascinantna ličnost, njegove „Moskovske godine“ izuzetno su važno svedočanstvo. U prvom delu, koji obuhvata period 1956. do 1958. godine, Mićunović opisuje svoj prvi ambasadorski mandat u Moskvi. Tu se vidi njegova diplomatska sposobnost i veština. Uzgred, možete li danas zamisliti ambasadora u Moskvi ili Vašingtonu bilo koje od naših zemalja, koji ima status čoveka od poverenja najviših krugova države u kojoj služi i s kojim razgovaraju predsednici, sigurni u to da će na pravi način svojoj zemlji preneti važne informacije? Odavno nema takvih diplomata. Doduše, Mićunović je, ponavljam, predstavljao Jugoslaviju i iz SSSR-a se vratio kao ugledan diplomata. Koliko god da su bili poremećeni odnosi dve zemlje, kao ambasador, u Moskvi je obavio izuzetno važan posao.

Mićunović je dva puta bio ambasador u SSSR-u, jednom u SAD-u. Bio je blizak saradnik Koče Popovića, u jednom periodu i njegov zamenik. Govorio je što je mislio, i to mu je donelo dosta problema.

Zanimljivo, Marko Nikezić je 1968. kandidovan za predsednika CK SK Srbije; isto mesto u Crnoj Gori ponuđeno je Veljku Mićunoviću. Za razliku od Nikezića, Mićunović je odbio, govoreći da je vreme da važna mesta u državi zauzmu mlađi.

POBJEDA: Kakvu je štetu Veljku Mićunoviću nanijela svađa sa Titom na brodu Galeb 1961. godine?

ŽARKOVIĆ: Reč je o jednom od najoštrijih političkih sukoba tog vremena. Celo putovanje Tita i njegove brojne svite bilo je filmsko i trajalo je duže od dva meseca. Kasnije je Danilo Kiš o tome napisao pesmu.

POBJEDA: „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“.

ŽARKOVIĆ: Naravno, pesnik je Dobrica Ćosić. Kiš je dočarao atmosferu koja je vladala na tom pokretnom dvoru. Iz različitih izvora, zapisa, iz dnevničkih zabeleški, delimično i iz zapisa koje je ostavio i preradio sam Dobrica Ćosić, jasno je da je tokom tog dugog putovanja često dolazilo do konflikta. Uostalom, zatvoriti toliko ljudi na jednom mestu, i to bez mogućnosti da ga napuste kada hoće… Konflikt je bio neizbežan.

Do svađe Veljka Mićunovića i Tita došlo je nakon što je Mićunović Titu upao u reč. Tito je 20. aprila 1961. u Kairu razgovarao sa Naserom, pogrešno interpretirajući depešu koju je dobio iz Beograda. 

Mićunović je intervenisao, više puta prekidao Tita, korigovao ga i, kada je sastanak završen, kada su ostali sami, krenula je svađa. Pale su teške reči, čak i psovke, o čemu je Veljko Mićunović pisao u predgovoru druge knjige „Moskovskih godina“. Tito je vikao da mu se Mićunović meša u posao, da ne može tako da radi, psovao. Mićunović mu nije ostao dužan.

Mićunović je kasnije u svojim beleškama opisao nastavak tog mučnog putovanja. Očekivao je, naime, da će, čim se vrati u Jugoslaviju, na neki način biti kažnjen. 

POBJEDA: Objavili ste tu zabilješku Veljka Mićunovića. Osim da mu je Tito poklonio zlatnu tabakeru i da je Titova supruga ponavljala da oni nikad neće zaboraviti što se na Galebu dogodilo, što smo još saznali iz Mićunovićeve zabilješke? 

ŽARKOVIĆ: Veljko Mićunović je bio ponosni Crnogorac, očito veoma uvređen zbog toga što je Tito pomislio da će odnose popraviti tako što će mu, ubrzo nakon svađe, pokloniti zlatnu tabakeru. Dobar si, evo ti tabakera, stvar je završena, tako je Mićunović protumačio Titov gest. To ga je očito veoma naljutio, pa je tabakeru besno bacio u kofer čim se vratio u svoju kabinu.
Nezadovoljstvo se prepoznaje i u Mićunovićevoj kritici rituala i ceremonije dočeka Tita najpre u Herceg Novom, a onda i u Puli. Smetali su mu salutiranje vojske, počasni plotuni. Počelo je da se primećuje da se prelazi granica dobrog ukusa, da je previše glamura za predsednika jedne socijalističke zemlje. A Tito je u tom glamuru uživao.

Mislim da je iskustvo putovanja na brodu Galeb, ta epizoda koju svakako nije očekivao – tim pre što nikada ranije nisu proveli toliko vremena zajedno na istom mestu – na neki način promenilo sliku koju je Veljko Mićunović imao o Titu. Pre toga su se viđali, održavali brifinge, razgovarali. Sada je prvi put stvari posmatrao iz blizine.

Dve godine posle svađe, Tito je oštro kritikovao rad jugoslovenskog Državnog sekretarijata inostranih poslova (DSIP), tvrdeći da ono vodi „sipovsku politiku“.

POBJEDA: Što to znači?

ŽARKOVIĆ: Optužio ih je da vode zasebnu, svoju politiku. U tom kontekstu, Tito je na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj u aprilu 1963. godine, imenom pomenuo Veljka Mićunovića i Marka Nikezića, kritikujući ih zbog toga što na sednicama kolegijuma Državnog sekretarijata inostranih poslova navodno zastupaju pogrešnu politiku prema SAD. Informacije koje su do Tita stizale od strane Aleksandra Rankovića, odnosno od UDB-e, a koja je imala važno uporište u DSIP-u, ukazivale su na to da se Sekretarijat opire disciplinovanju Partije, naročito u trenucima krize. A upravo u to vreme, početkom šezdesetih, kreću prvi znaci krize u najvišem državnom rukovodstvu. 

POBJEDA: Kako to da Veljko Mićunović, ni dvije godine nakon svađe sa Titom, biva imenovan za ambasadora Jugoslavije u Vašingtonu?

ŽARKOVIĆ: Iako je Jovanka pretila da oni „to neće zaboraviti“, Mićunović očito nije snosio ozbiljnije posledice. On čak kaže da ga je od kazne verovatno zaštitio Aleksandar Ranković. 

Mićunović je 1962. postavljen za ambasadora u SAD-u, što možda znači da je Tito shvatio da je preterao i da je intervencija Mićunovića na Galebu ipak bila na mestu. Pored toga, Tito je znao da Mićunović imao veliki autoritet među svojima u DSIP-u, te da bi iza njega stao i deo kolega. Koča Popović mu verovatno nije zamerio incident na Galebu, a i sam je odbio Titovu kritiku o postojanju nekakave „sipovske koncepcije“.

U jeku ozbiljne krize u odnosima dve države, Veljko Mićunović se 1969. vratio u SSSR kaoambasador. Dosta mi ga je, kazao je Tito Mirku Tepavcu, pokazujući da nije zaboravio svađu na Galebu. Ipak, poslao ga je u Moskvu, svestan da je, u trenutku krize, on najbolje rešenje.

POBJEDA: Titu je bio važniji interes zemlje?

ŽARKOVIĆ: Tako je. Tito je bio reprezentant i autoritet, ali odluke nije donosio preko kolena; uvažavao je mišljenje drugih, čekao da mu se dostave informacije. U tom smislu, njegove odluke bile su samo tačka na rad složene strukture koja je stajala iza njega, pripremala mu i dostavljala gomilu materijala i dokumenata. Tito je od početka bio naučen da radi u sklopu određenih struktura. Svestan važnosti pouzdanih i dobrih informacija, naročito u tako kompleksnim međunarodnim odnosima, oko sebe je ima krug saradnika do čijeg je mišljenja držao. Iza svake posete, iza svake konferencije Nesvrstanih stajao je ogroman rad jugoslovenskih diplomata, ministarstva, partijskih tela. Nekoliko struktura jugoslovenske partije i spoljne politike učestvovalo je u procesu donošenja odluka, da bi na kraju, uzevši sve u obzir, Tito odlučio. Ali to je bio proces, ne odluka preko kolena.

POBJEDA: Latinka Perović mi je jednom ispričala da je, nakon smrti Milentija Popovića, razgovarala sa Titom. Ispašće, rekla mu je, da su srpski kadrovi dobri samo u nekrolozima. Titu se, dakle, moglo reći ako ste bili spremni na posljedice.

ŽARKOVIĆ: U svakom sistemu imate one poput Veljka Mićunovića, Milovana Đilasa, Latinke Perović, Koče Popovića, Marke Nikezića. Ipak, većina su oportunisti, uvek spremni da se sakriju i da deluju iz senke.

Komično Vučićevo pozivanje na Titovu politiku nesvrstanosti 

POBJEDA: Srbija je imala ideju da na svoj način nastavi Titovu politiku nesvrstanih. Kako je to izgledalo? 

ŽARKOVIĆ: Srbija je u aktuelnim međunarodnim odnosima nebitna, zato se hvata za prošlost. Komično je bilo obeležavanje godišnjice nesvrstanosti i priča o istorijskom nasleđu; tim pre što je istoriografija u Srbiji, još od devedesetih, naročito posle 2000. godine, dominantno izuzetno kritična prema periodu socijalističke Jugoslavije i onome što je reprezentovao Josip Broz Tito. Ne možete negirati taj period, a onda, kao u prodavnici, uzimati ono što mislite da vam je potrebno. Odbacivši ideološki značaj i smisao tog istorijskog razdoblja, Srbija je pokušala da napravi veštačku konstrukciju. Istovremeno, nudila se da preuzme ulogu medijatora između Istoka i Zapada, svesno zadržavši ekvidistancu – zvanično ide ka EU, ali pod svojim uslovima. Nije moglo.

POBJEDA: Zašto?

ŽARKOVIĆ: Prihvatanjem osnovnih načela jugoslovenske politike nesvrstanosti, Srbija bi faktički posekla sve važne stubove svoje spoljne politike, ustoličene još u vreme Borisa Tadića. Pored ostalog, to bi je sprečilo da se meša u unutrašnja pitanja svojih suseda, što je za ovakvu Srbiju nezamislivo. Kada govorim o mešanju, mislim na Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i na Kosovo. Svi glavni principi jugoslovenske nesvrstane spoljne politike u međunarodnim odnosima kose se, dakle, sa politikom koju Srbija vodi u regionu. Da ne govorim o srpskim diplomatama, koji u međunarodnom kontekstu ni približno nemaju političku težinu kakvu su imali Titovi ambasadori, kao ni kapacitet da reprezentuju bilo kakav ozbiljan spoljnopolitički cilj svoje zemlje.

Crnogorski antifašisti bili su ličnosti od formata

POBJEDA: Kada govorite o odnosima Jugoslavije i SSSR-a, zanimljiva je uloga tzv. crnogorskih kadrova. Milovan Đilas je, na primjer, 1948. napisao odgovor na Rezoluciju Informbiroa; Vladimir Popović je u to vrijeme bio jugoslovenski ambasador u Moskvi; Veljko Mićunović je u kritičnim trenucima odnosa dvije države takođe bio ambasador u SSSR-u. Slučajno? 

ŽARKOVIĆ: Poznat je odnos Crnogoraca prema SSSR-u, o čemu najbolje govori broj kažnjenika na Golom otoku nakon Rezolucije IB-a. Nostalgični proruski sentiment veoma je izražen i kod Crnogoraca i kod Srba.

Otac Marka Nikezića je Crnogorac iz Bara, pod čijim je uticajem on zavoleo ideju socijalizma, Oktobra, Sovjetski Savez. U vreme Oktobarske revolucije, Petar Nikezić je bio u Rusiji, upoznao Lava Trockog. Kao i njegov sin, bio je čovek velikog formata.
Rusija je u to vreme bila ključni orijentir za slovenske narode, posebno za Crnogorce i Srbe.

Posle 1948. godine, za brojne crnogorske kadrove, za crnogorske komuniste, bilo je veoma važno da pokažu da novi jugoslovenski put znači slamanje tradicije koju Moskva zloupotrebljava. Rusi su znali da je zloupotrebe, kao što to i danas čine insistirajući na nepromenjenim tradicionalnim odnosima i prikrivajući svoje prave namere.

U epizodama o kojima me pitate crnogorski komunisti iskazivali su pripadnost pokretu, partiji, državi, diplomatiji; štitili su interese Jugoslavije, trudeći se da njihova društva, naročito u periodu 1948–1949. godine, Sovjetski Savez i Staljina vide ne kao ideal, nego ono što zaista jesu.

POBJEDA: Što?

ŽARKOVIĆ: Glavni imperijalni ugnjetavači, koji su radili protiv nezavisnosti Jugoslavije. Mnogi su poklekli, mnogi nisu mogli s time da se suoče do kraja. Ipak, ogroman broj njih je bio svestan svoje uloge, žrtve i značaja. Zemlju im nije oslobađao Sovjetski Savez; sami su se izborili za svoju slobodu. To samopouzdanje je bilo ključno da, kao jugoslovenski i crnogorski komunisti, ostanu dosledni u odbrani svoje zemlje. 

(Pobjeda, foto: Autonomija)