General-potpukovnik Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije u penziji, doktor socioloških nauka i analitičar, Vinko Pandurević, promovisao je 21. aprila u Beogradu još jednu od svojih knjiga, izdatu uz podršku predstavništva Republike Srpske u Srbiji. Ovako će vest glasiti u većini medija, a u sličnom maniru Pandurevića su najavljivali i prilikom njegovih brojnih nastupa u provladinim medijima u Srbiji i Republici Srpskoj. Ono što upadljivo fali je deo biografije Vinka Pandurevića za koji bi neko pomislio da će zauvek obeležiti bar njegov status javne ličnosti. Naime, analitičar, pa ni general u penziji, nije prvo što bi čoveku palo na pamet kad čuje to ime. Vinko Pandurević bio je komandant Zvorničke brigade Vojske Republike Srpske u vreme izvršenja genocida nad Bošnjacima u Srebrenici. Osuđen je na 13 godina zatvora po komandnoj i individualnoj odgovornosti za ubistva, istrebljivanja i progone u srebreničkim događajima, tj. za krivična dela zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja.

Vrlo brzo nakon što je doneta odluka o uništenju Bošnjaka u srednjem Podrinju, prethodno sabijenih u zaštićenoj zoni Srebrenica, zona odgovornosti Zvorničke brigade pojavila se kao idealno područje za izvršenje takve namere. U Bratuncu je u noći između 13. i 14. jula, u prostorijama SDS-a, održan sastanak bezbednjaka iz Mladićevog štaba i civilnog rukovodstva Bratunca. Pijani sastanak, kako ga svedoci opisuju, upravo je služio da Bearini bezbednjaci, koji su imali naređenja Ratka Mladića i bratunačke civilne vlasti, čiju stranu je držao Karadžić, razjasne nesporazum oko toga gde će se izvršiti masovna ubistva zarobljenika. Na kraju je prevagnula Karadžićeva struja, pa su svi zarobljenici, osim onih već pobijenih u Kravici i na mestima skupljanja duž puteva, transportovani u zonu odgovornosti Zvorničke brigade. U presretnutom razgovoru, 13. jula oko 20 časova, Karadžić je poručivao šefu bratunačkog SDS-a, Deronjiću, nakon što ga ovaj obavesti o zarobljenicima u Bratuncu: „Sva roba mora biti smještena u magacine do 12 sutra“, dodavši: „Deronjiću, ne u magacine tu, nego negdje drugo.“ Time je Pandurevićeva zona odgovornosti definitivno postala stratište za hiljade zarobljenih muškaraca i dečaka iz Srebrenice.

Referent za bezbednost u Pandurevićevoj brigadi, Milorad Trbić, već 12. i 13. jula obilazio je školske zgrade po selima zvorničke opštine, kako bi pronašao odgovarajuća mesta za privremeni smeštaj zarobljenika, tj. mesta odakle će biti vođeni na streljanja. Linija obaveštavanja nadležnih komandanata išla je preko organa bezbednosti. Načelnik bezbednosti Bratunačke brigade obavestio je lično 13. jula svog komandanta o planu za streljanje, a zatim je produžio za Zvornik gde je preneo dalja uputstva kolegi bezbednjaku iz Zvorničke brigade. U to vreme Pandurević je bio van svoje zone, komandujući Taktičkom grupom 1 koja je učestvovala u napadu na zaštićenu zonu Srebrenica i zatim nastavila ka Žepi. Zamenik komandanta i načelnik štaba Zvorničke brigade, Dragan Obrenović, takođe je tog dana obavešten o planovima. Po njegovom naređenju, pripadnici Zvorničke brigade poslati su da pripreme teren, obezbede objekte i prihvate zarobljenike. Inženjerija Zvorničke brigade poslata je da iskopava masovne grobnice.

Već 14. jula izvedena su prva masovna streljanja na zvorničkom području, prvo u selu Orahovac, gde su odvedeni i streljani zarobljenici držani u školi u susednom selu Grbavci, a zatim i na brani Crveni mulj, gde su odvedeni i streljani zarobljenici iz škole u selu Petkovci. Deo njih ubijen je i u samom selu, oko lokalnog Doma kulture gde su takođe bili privremeno smešteni zarobljeni Srebreničani. Oba mesta obezbeđivali su pripadnici Zvorničke brigade, koji su i prevozili zarobljenike na mesta streljanja, a kasnije i utovarivali tela u masovne grobnice. Neki od vojnika učestvovali su i u streljanjima. Postoje svedočenja da je komandant 4. bataljona Zvorničke brigade pristao da njegovi vojnici učestvuju u streljanjima u Orahovcu, tek kada su mu obećane nove uniforme, koje su i stigle već 17. jula. Zarobljenici su sve vreme bili držani u nemogućim uslovima, bez hrane, vode i osnovnih higijenskih uslova. Maltretirani su verbalno i fizički, ponižavani i prebijani, a pojedini su i ubijeni pre nego što su došli do mesta streljanja.

Pandurević se vratio u svoju brigadu 15. jula, po naređenju komandanta Drinskog korpusa, kako bi likvidirao kolonu bošnjačkih izbeglica koja se iz Srebrenice probijala ka Tuzli. Po zaključcima oba veća Haškog tribunala, i pretresnog i žalbenog, to je momenat kada je izvan svake sumnje saznao za operaciju ubijanja na području njegove brigade. Ipak, ubistva su nesmetano nastavljena. U popodnevnim časovima, 15. jula, zarobljenici iz škole u selu Roćević, odvedeni su do mesta Kozluk, na obali Drine i tu su u talasima streljani. Iako je komandant 2. bataljona Zvorničke brigade, Srećko Aćimović, odbio da svoje ljude šalje da učestvuju u streljanjima zarobljenika, na kraju je pod direktnim pritiskom Vujadina Popovića, načelnika bezbednosti Drinskog korpusa, popustio i dozvolio da se nekoliko njegovih boraca javi dobrovoljno za taj posao. Obezbeđenje i prevoz zarobljenika, kao i pripremu masovnih grobnica i pokopavanje ubijenih, kao i svuda, radila je Zvornička brigada.

I poslednje veliko streljanje desilo se nakon što je Pandurević nesumnjivo bio upoznat sa ubijanjima. U zaseoku Kula, selo Pilica, zarobljenici su bili smešteni 15. jula, da bi tek 16. jula bili odvedeni na vojnu ekonomiju Branjevo i tamo streljani. Deo je ubijen i u Domu kulture u Pilici. Streljanja su vršili pripadnici 10. diverzantskog odreda i Bratunačke brigade, ali su zatvorenike obezbeđivali ljudi iz Pandurevićeve jedinice, uključujući i kompletnu logistiku u vezi sa masovnim grobnicama. Kada je Vujadin Popović došao 23. jula u zvorničku kasarnu i preuzeo 10 ranjenih Bošnjaka iz Srebrenice, kako bi i njih streljao, Pandurević prstom nije mrdnuo da ga u tome spreči, za šta je, između ostalog, osuđen pred Haškim tribunalom.

Vinko Pandurević u Hagu se branio da nije imao efektivnu kontrolu nad svojom brigadom sve do 15. jula. Za događaje nakon 15. jula opravdanje mu je bilo da nije mogao da spreči ubistva, jer su naređenja išla direktno od Glavnog štaba preko organa bezbednosti. Takođe je u svoju korist navodio da je otvorio obruč i omogućio da se deo kolone Srebreničana probije na teritoriju pod kontrolom Armije BiH i da je pokušao da sačuva bar neke od zarobljenika kako bi ih razmenio za zarobljene borce VRS. Koridor jeste otvorio, ali nakon žestokih borbi sa 2. korpusom Armije BiH i kada su se njegove jedinice našle između ove formacije i kolone koja je dolazila iz Srebrenice. Uostalom, ni vojna istraga koju je Mladić zbog ovoga inicirao nije rezultirala nikakvim sankcijama za Pandurevića, jer je otvaranje koridora očigledno bilo rezultat vojne potrebe.

Pandurević je tvrdio da je Ratko Mladić prekinuo lanac komandovanja i da je direktno naređivao streljanja preko organa bezbednosti u Glavnom štabu i Drinskom korpusu. Po Pandurevićevim rečima, jedini način da spreči ubistva koja su vršili 10. diverzantski odred i pripadnici Bratunačke brigade, bio je da oružano interveniše protiv njih. A to, žalio se Pandurević pred Haškim sudom, ne može razumno da se očekuje od bilo koga, pa ni od njega. Kolege sa iste optužnice, posebno Beara i Nikolić, tvrdili su da Pandurević laže i da je od početka znao za ubijanja. Suđenje pred sudom u Hagu dobrim delom je bilo upravo međusobno prebacivanje odgovornosti bivših komandanata VRS za genocid u Srebrenici.

Upravo je Pandurević dobar primer da se analiziraju različite vrste odgovornosti i odnosa društva prema prošlosti. I sama sudska veća u Hagu ocenila su da je Pandurević specifičan u odnosu na druge optužene visoke oficire VRS. Nije bio fizički prisutan kada su ubistva počela, nema dokaza da je pre 15. jula bio upućen u dešavanja, jednostrano je potpisao primirje sa Armijom BiH i otvorio koridor za prolazak dela kolone izbeglica iz Srebrenice i u izveštajima komandi je protestovao zbog smeštaja zatvorenika na području svoje brigade. Sve ovo zajedno mu je donelo relativno nisku zatvorsku kaznu, tek 13 godina, imajući u vidu da je komandovao područjem na kom se dogodio veći deo ubistava. Jedan od najboljih hroničara srebreničkog zločina, Ivica Đikić, nazvao ga je „netipični zločinac“.

Kada je u pitanju krivična odgovornost generala Pandurevića, ona je nesporna i utvrđena je pred nadležnim sudom. Dakle, u pitanju je čovek koji je osuđen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Već sama ova činjenica u iole pristojnom društvu morala bi da bude kočnica za nesmetano javno delovanje Pandurevića. Međutim, ne samo da osuda za ratne zločine nije prepreka javnom delovanju, već je neka vrsta ulaznice u krugove vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj. Kada se vratio iz Haga, Pandurević je postao politički i vojni analitičar. Tvrdnje iz sudnice da je pokolj organizovan iz Glavnog štaba VRS, zaboravio je kada je stigao u Srbiju. Iako, za razliku od nekih kolega, nije negirao da su ljudi streljani i da su ih streljali pripadnici VRS, pokušavao je na različite načine da relativizuje genocid. Osporavao je pravnu kvalifikaciju, tvrdio je da se ne zna ko je naredio i da ni tužilaštvo to nije moglo da dokaže, osporavao je broj ubijenih i slično. Postao je važan sagovornik u provladinim medijima u Srbiji i Republici Srpskoj. Redovan je učesnik u Dodikovim proslavama 9. januara. Načelnik generalštaba Vojske Srbije, Milan Mojsilović, uručio mu je 2021. vojnu spomenicu za borbu protiv NATO pakta.

Imajući u vidu politiku Vučićeve i Dodikove vlasti, ovakav odnos prema ratnom zločincu nije ništa neobično. Štaviše, na osnovu dosadašnjeg iskustva, bilo bi iznenađenje da je drugačije. I drugi zločinci uživaju ne samo podršku, već su dobili i prostor za promociju od strane vlasti u Beogradu i Banjaluci. Neki od njih, poput Veselina Šljivančanina ili Nikole Šainovića, članovi su i funkcioneri vladajućih stranaka. Ono što je posebno uočljivo kod Pandurevića je da se često prećutkuje i sama činjenica da je osuđivan. Kao da olakšavajuće okolnosti koje je sud u Hagu pronašao za Pandurevića brišu u potpunosti i potrebu da se o njegovoj odgovornosti razgovara. Međutim, pored pomenute krivične odgovornosti, koja bi sama po sebi trebalo da bude dovoljna za osudu javnost, postoje i druge vrste odgovornosti o kojima se takođe malo govori u srpskom društvu.

Vinko Pandurević komandovao je jedinicom čiji su pripadnici izvršili gotovo kompletnu logistiku za srebrenički genocid, od nabavke prostorija, autobusa i goriva preko sprovođenja, čuvanja i odvođenja na streljanje zarobljenika, pa do kopanja grobnica, zakopavanja i kasnijeg prekopavanja tela. Neki od pripadnika učestvovali su i u streljanjima, a na svakom mestu koje su obezbeđivali vojnici Zvorničke brigade zabeleženo je nečovečno postupanje, mučenje, izgladnjivanje, psihičko ponižavanje zarobljenika, kao i pojedinačna ubistva. Načelnik štaba brigrade Dragan Obrenović, načelnik bezbednosti Drago Nikolić, kao i komandant inženjerije brigade Dragan Jokić, osuđeni su pred Haškim tribunalom, bilo za zločine protiv čovečnosti ili, u Nikolićevom slučaju, za genocid. Referent u organu za bezbednost u Zvorničkoj brigadi, Milorad Trbić, osuđen je za genocid pred Sudom BiH, kao i komandant 6. voda brigade Ostoja Stanišić, koji je bio nadležan za mesto streljanja u Petkovcima, komandant 2. voda Srećko Aćimović, zadužen za streljanja u Kozluku i zamenik komandanta 1. voda Slavko Perić, odgovoran za pogubljenja u Pilici. Za ubistvo jednog dečaka iz Srebrenice na brani u Petkovcima, osuđen je za ratne zločine pripadnik 6. voda Zvorničke brigade Srećko Bošković.

Vinko Pandurević nije preduzeo apsolutno nijednu meru da spreči ova događanja, čak ni 15. i 16. jula kada je nesumnjivo znao da su ubistva u toku i to na području gde je sada i fizički preuzeo komandu. Pritom, treba imati u vidu da su sudovi po svojoj prirodi konzervativni i postavljaju visok prag dokazivanja da bi nekog oglasili krivim. Ovo u vezi sa ocenom da nema dokaza da je pre 15. jula Pandurević znao da mu je ogroman deo brigade uključen u pripremu i izvršenje najveće operacije ubijanja zarobljenika i civila u celom ratu u Bosni i Hercegovini. Ni nakon što se sve završilo, Pandurević nije pokrenuo nijedan postupak niti je ikoga prijavio za izvršene zločine. Ćutao je sve vreme, dok su majke molile da im se kaže gde su im sahranjena deca. Na navode iz pisma kojim traži privremeno puštanje na slobodu, da prihvata odgovornost jer nije učinio više „da bi sprečio stravične događaje“ i da se iskreno izvinjava žrtvama, zaboravio je onog momenta kada mu je molba uvažena.

Moralna odgovornost, iako je takođe individualna, mogla bi da postane i veći problem za društvo u Srbiji, nego tretman krivične odgovornosti. Neosetljivost na tuđu patnju, nepreuzimanje odgovornosti za postupke podređenih, pokušaji da se istina prećuti ili relativizuje – to su ponašanja koja govore nešto o pojedincu. Međutim, govore mnogo i o društvu koje takvo ponašanje ne samo toleriše, već i promoviše. Može da nas ne interesuje lična etika Vinka Pandurevića, ali nas sve itekako interesuju kolektivne vrednosti na kojima nam počiva društvo. Kada zločinac nastupa sa oreolom eksperta i podrškom vlasti, on prestaje da bude samo čovek odgovoran za svoje postupke. Postaje simbol i putokaz društvu u kom smeru ga vladajuće elite vode. Taj smer, kao i vlast koja ga forsira, moramo hitno da promenimo ako mislimo da uopšte imamo bilo kakvu budućnost.

(Peščanik/foto: Autonomija)