Konačno je i Pantelijina istoriozofija “srpskog stila” dočekala najavljeni tekst u kome ćemo koliko uzmognemo rasvetliti nedoumice oko misterije: kako je pisac “kapitalne” “Istorije srpskoga naroda” izgubio u naučnoistroijskom ratu, kako je pobedio u miru i kako je uspeo da uradi nešto što ni jedan istoričar nikada nije uradio – niti će ijedan ikada uraditi jer je to nemoguće uraditi – naime, da šarlatanski beskrupulozno falsifikuje prošlost, a da istovremeno (nehotično) napiše besprekorno preciznu istoriju budućnosti Srbije, koja će nastupiti otprilike 1985, stotinak godina posle izlaska iz štampe “Istorije srpskoga naroda”, u vreme u kome će Ćosić Pantelijinu istoriju produžiti najpre književnim, potom ratnim sredstvima.

Kako je sve to bilo moguće? Najagilniji nastavljač tradicije srećkovićevskog paraistorijskog konfabulacionizma, lako bi to objasnio jednim od najviših dometa pretenciozne gluposti, ovacijama propraćenom rečenicom – “mi (Srbi) možemo i ono što ne možemo”. Istoričar Sima Ćirković je o Srećkovićevim pisanijama ovako pisao: “Njegova se metodološka načela ne mogu odgonetnuti, osim možda jednog, a to je da u srpskom slučaju oruđa istorijske kritike ne treba primenjivati, jer se time ruše narodne svetinje i slabi nacija“. Moja, ipak, je neznatnost u jednoj fikcionalnoj prozi napisala da je – posmatran iz Avgustinove perspektive poimanja vremena – poraz u Kosovskom boju bio kazna unapred, zbog bulažnjenja Pantelije Srećkovića i njegovih sledbenika koji su i dan danas istoriografski maisntream.

Ali neka i Pantelja kaže ponešto o njegovom poimanju istorije.

U predgovoru prvom tomu obimne “Istorije srpskoga naroda”, koja počinje poglavljem “Županijska vremena”, koje obuhvata period od (obratite pažnju na hronologiju) godine šestote, a završava godinom 1159, Pantelija Slavkov Srećković, beleži sledeće:

“Preminulo je više od dvanaest vekova od kako su naši praoci zauzeli i naselili ove blagoslovene zemlje između Belog, Jonskog i Jadranskog mora pa se oni nisu poromanili kao Franci, Vizigoti, Vandali, Ostrogoti, Longobardi itd. Oni nisu poturili svoj jezik, nisu ga iskvarili kao sedam, Blgarima osvojenih slovenskih plemena. Čak nisu hteli primiti hrišćanski veru na tuđem nerazumljivom jeziku, nego su stvorili svoju pismenost u Solunskoj Srbiji i preveli na svoj jezik svete knjige, za koje su doznali i drugi slovenski narodi i tražili te svete knjige i učitelje slovenske.

Važna napomena: Pantinu knjigu je kao neku vrstu protomemoranduma – objavilo tadašnje “Srpsko učeno društvo”, nedugo potom “Srpska kraljevska akademija,” a sve što je Pantelija pisao 1884. predgovoru i danas, 2026. je, doduše stilski donekle (mada ne uvek) doterano, i dalje zvanična verzija, vladajuća (velikim delom i opoziciona) državna idelogija i dominatni kulturni obrazac.

Podvrgnemo li citirani odlomak Pantelijinog predgovora metodi close reading neće nam promaći da je Srećković Srbe temporalno proširio unazad, do šestote godine, dvesta dvadeset godina udaljene od godine 822, u kojoj se Srbi prvi put pominju u nekom istorijskom dokumentu. Ali Pantelija za dokumete i datume ne haje. Štaviše gnuša ih se. Ostalo je zabeleženo (i dokumentovano): – mada zvuči kao pakosna pijačarska izmišljotina – da je jednom zgodom Panta u razgovoru sa istomišljenicima rekao, “Kad ona rđa, Ruvarac, u bečkim arhivama pronađe neki dokument koji protivureči našoj istoriji, on ga objavi, umesto da ga prikrije ili uništi.”

Kao što smo u jednom od prethodnih tekstova pomenuli, temporalna ekspanzija je prethodnica teritorijalne ekspanzije. Sledeći tu strategiju Pantelija u samo nekoliko reči pomera granice Srbije do Soluna (možda i dalje, “Istoriju srpskoga naroda” prestao sam čitati na citiranoj polovini predgovora, a o ostatku knjige se obaveštavao iz tekstova kompetentnih istoričara, kakvih u Srbiji nikada nije manjkalo).

U tim tekstovima nailazimo na groteskne tvrdnje, plodove razobručenog “pokvarenog uma” (kome će biti posvećen jedan fenomenološki tekst): da su, recimo, “divlji Arnautaši“ (nastavljač tradicije Pantelijinih halucinacija, Ćosić, će ih nazivati “socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana u stvari – poturčeni Srbi; da su “Dubrovnik, Split, pa i Zagreb, stari srpski gradovi, kao uostalom i Skadar i današnja Sofija”; da su “Hrvati srpsko pleme, koje je izgubilo karakter slovenskog naroda pod uplivom sa Zapada, pa danas ‘besvesno’ slušaju misu; da je “Ljudevit Posavski (vođa ustanka na prostoru Hrvatske iz IX veka) veliki patriota srpskih posavskih plemena, koji je skupljao srpsku snagu rasturenu po sitnim plemenskim državicama“; da je “Hrvate prokleo jedan njihov kralj u trenutku kada je na njega izvršen atentat, rekavši – Srećković naučnosti radi citira kralja u kajkavskom originalu – “da bi veće nigdar neimali gospodina od svojega jezika, nego vazda tuđu jeziku podložni bili“; da se upravo zbog toga “Hrvati ne mogu izboriti za sopstvenu državu; da “vekovi koji su prethodili slomu hrvatske države na Gvozdu 1102. godine nisu ostavili ništa drugo u narodu, osim hrišćanstva na tuđem nerazumljivom jeziku, sa zabranom ratovati izvan Hrvatske, pa zato hrišćanstvo nije bilo kadro da razvije svest u narodu kao jednom organizmu“; da, konačno, „Blgari“ nemaju nikakvih istorijskih tradicija, a da sama reč Bugarin dolazi od latinske reči vulgus, što znači ‘svetina, podjarmljeni, izmećari, raja’ i tome slično i “da se u srpskim narodnim pesmama nalazi sušta istorijska istina.

Svakom je danu dosta zla njegovoga, u jednom danu za Panteliju je dosta (možda i previše) 5991 karaktera. Nastavak sledećeg ponedeljka.

(CDM, foto: Medija centar Beograd)