Univerzitet je rođen slobodan, a ta sloboda je pod opsadom u Srbiji. Međutim, i najstariji univerziteti na svetu, od svojih prvih dana, bili su institucije u sukobu sa vlašću. Univerzitet u Bolonji, osnovan još 1088. godine, bio je udruženje studenata koji su zajednički angažovali svoje profesore i određivali sopstvena pravila. Pariz, Oksford, Kembridž, kao i Prag ili Krakov, svaki od njih nije nastao kao instrument države, već kao zajednica učenih ljudi koja je glasno insistirala na samostalnom upravljanju. Latinska reč „universitas“ se prvobitno nije odnosila na mesto univerzalnog znanja (naziv za univerzitet bio je „Studium generale“) već je, jednostavno, označavala gildu, esnaf ili korporaciju – tj. samoorganizovano telo ljudi sa autonomnim pravnim statusom. Dakle, autonomija nije bila privilegija koja je univerzitetima dodeljena, već sam uslov njihovog postojanja. Ova istorija je i danas važna, pošto je u Srbiji taj temeljni uslov pod trajnim i svesnim napadom.

Pritisak na univerzitete Srbije se nije pojavio preko noći, i samo je kulminirao jezivom izjavom jednog ministra („Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, vratiće vam ih u kovčegu.“), te bezočnim gašenjem tri departmana Filozofskog fakulteta u Nišu kao probnim balonom. To jest, receptom za budućnost u kojem autonomni univerziteti i fakulteti više ne postoje. Taj pritisak se nakupljao postepeno – univerzitetskim profesorima bile su ukinute plate, mnogi su zbog čisto političkih pritisaka ostali bez posla, pozivi na hapšenje rektora i dekana su svakodnevni, uz otvoreni stav prosvetnog ministra da „Ministarstvo mora da preuzme štafetnu palicu u upravljanju fakultetima od dekana“. Dobrodošli u 1998. godinu i Šešelja 2.0, ne morate se izuvati. Autoritarno zadiranje u autonomiju odvija se i kroz naučne projekte koje dobijaju podobni profesori, kroz budžetske zavisnosti koje rektore čine politički opreznim, kroz imenovanja lojalista (pa i iz tzv. studentskih parlamenata) u upravna tela i slično. To što je nekada bila autonomija preti da postane ispražnjena iznutra. Umesto zatvaranja pendrekom („štafetnom palicom“), iako i toga ima, verovatnije je strukturno zapuštanje, odnosno ostavljanje institucionalne ljušture netaknutom – ali lišenom sadržaja.

Da bi se razumelo zašto je ovo važno i izvan zidova akademije, potrebno je vratiti se srednjovekovnim korenima univerziteta. Kada je papa Grgur IX još 1231. godine izdao bulu „Parens Scientiarum“, a Sveti Sava imao 56 godina života, bila je to praktično prva povelja univerzitetske autonomije. Međutim, papa to nije učinio zbog naročite naklonosti prema učenima, već je reagovao na krizu izazvanu time što se francuski kralj umešao u unutrašnje poslove Univerziteta u Parizu. Profesori su još 1229. godine stupili u štrajk i napustili grad, a studenti stupili u – blokade, i koje su trajale naredne dve godine. Poruka pape je bila nedvosmislena: univerzitet će radije prestati da postoji nego da se potčini političkoj kontroli. Shvatajući da je ova institucija previše vredna da bi se izgubila, on je garantovao njenu nezavisnost, i vlast se bila povukla. Štrajk pariskih studenata i profesora, tačno 160 godina pre Kosovske bitke, dokazuje da je mladalačka pobuna protivu vlasti jedna drevna akademska tradicija. I da je ostavila nasleđe koje i danas oblikuje univerzitetski život, pa i u našoj Republici.

I nije to bio izolovan slučaj. Tokom čitavog srednjeg veka, univerziteti širom Evrope ulazili su u napete pregovore (nekada uspešno, nekada ne) sa kraljevima, biskupima i gradskim vlastima koje su želele da tu instituciju prilagode sopstvenim ciljevima. Iz vekova takvih nadmetanja proistekao je teško izboreni konsenzus koji glasi: univerzitet predstavlja posebnu kategoriju institucije, i ona najbolje služi društvu upravo time što ostaje na distanci od onih koji društvom upravljaju. Vrednost univerziteta ne leži u poslušnosti državi i/ili crkvi, već u njegovoj nezavisnosti. A ukoliko mu se ta nezavisnost oduzme, ne dobijamo univerzitet koji je korisniji, efikasniji i napredniji, već intelektualno i moralno nepošteniji. I zato, nemoguće je preceniti značaj činjenice da su još srednjovekovni univerziteti ostvarivali razne privilegije, od kojih se mnoge priznaju i danas. Vremenom univerziteti, kao esnafska ili obrazovna udruženja, stiču toliko moći i uticaja da se pape i vladari međusobno sukobljavaju (ili utrkuju) oko dodeljivanja ovih privilegija, boreći se za naklonost „universitas“.

I tako, još od srednjeg veka, univerziteti ostvaruju zasebnu jurisdikciju u građanskim (pa i u krivičnim) parnicama, a najvažnija zaštita univerzitetske autonomije obuhvatala je pravo na štrajk ili napuštanje grada u slučaju bilo kakve povrede slobode univerziteta. Članovi „universitas“ kao udruženja bili su tretirani kao sveštenici, čak i ukoliko nisu bili zaređeni, dok su u ranoj modernosti imali privilegovani status plemića ili vitezova. Takođe, jedna od najvažnijih privilegija bila je u tome da nadležnost nad studentskim telom počiva na univerzitetima, odnosno da se u slučaju hapšenja studenta, njegov slučaj predaje – vlastima univerziteta. Ta je ključna privilegija za posledicu imala i masovno privlačenje studenata u evropske gradove, te stvaranje jednog zasebnog akademskog sveta za studente i njihove profesore.

Ono što su srednjovekovni učenjaci razumeli, a vlasti u Srbiji ne kapiraju, jeste da univerzitet proizvodi nešto što ne može opstati pod diktatom. Nazovimo to znanjem/moći, kritičkim mišljenjem, ili sposobnošću društva da samo sebe sagledava iskreno, svejedno – to nešto se gasi onog trenutka kada univerzitet postane produžena ruka države. Univerzitet koji ne može samostalno da zapošljava i razrešava svoje nastavnike bez političkog mešanja nije univerzitet. A rektor koji mora da računa na preferencije vlasti nije rektor, već upravnik intelektualne poslušnosti i grobar naučnog istraživanja. Studenti i profesori koji su više od godinu dana protestovali u univerzitetskim gradovima Srbije to razumeju instinktivno, čak i ako ne poznaju srednjovekovnu pravnu istoriju. Pod čizmom autokratije, oni osećaju gušenje (jedinog preostalog?) prostora koji naprosto mora biti slobodan – rukovođen dokazima, kritikama i zaslugama, a ne lojalnošću i strahom. Tokom naših studentskih blokada, čitava generacija mladih ljudi je u realnom vremenu posmatrala kako institucija koja obećava intelektualnu (i vaskoliku) slobodu preti da postane još jedna arena partijskog upravljanja. I to je onaj odistinski „obrazovni genocid“, a ne smanjeni broj svršenih diplomaca iz blokadne 2025. To jest, ona neprocenjiva i dugotrajna šteta po odnos čitavog društva prema znanju i istini, a ne po pojedinačne karijere.

Dežurne režimlije će neuko tvrditi da univerziteti, kao javne („državne“) institucije moraju biti odgovorne društvu („državi“). Okej, ali odgovornost nije isto što i potčinjenost. Sudovi su odgovorni zakonu i pravdi, a ne vladi, baš kao što su i bolnice odgovorne pacijentima i zdravlju, a ne ministru zdravlja. E pa, univerzitet je neobična drangulija odgovorna – istini. I to naučnoj istini o sebi, te prirodi i društvu oko sebe, a ta je istina u Srbiji ružna. Upravo zato se vlast toliko upinje da je sakrije, pa roditeljima preti da će im deca, ako studiraju fakultete, zlo i naopako, postati „blokaderska pešadija“ „uvučena u blokadersku sektu“. Univerzitet nije luksuz demokratskih društava, već drevna autonomna institucija starija od svake srpske države. A njegovo podrivanje nije izraz snage, već priznanje straha od preispitivanja, stručnosti, i građana koji misle svojom glavom. Srednjovekovni učenjaci koji su izgradili prve univerzitete nisu bili sanjari, već pragmatični ljudi koji su dobro razumeli da je znanju potreban zaštićen prostor da bi se razvijalo. Kada se taj prostor zatvori, slede jedino propadanje i poniženje društva koje je svoju budućnost zamenilo za trenutnu lojalnost državi i crkvi. Još jednom, Univerzitet je rođen kao autonoman i slobodan, i takav mora i da ostane. 

(Danas, foto: Autonomija)