Mađarski premijer Viktor Orbán, predsednik vlade s najdužim stažom u Evropskoj uniji, preduzeo je u poslednjih 16 godina sve što je bilo u njegovoj moći da ostane na vlasti. Uprkos tome, Fidesz je izgubio na izborima. Postavlja se pitanje, šta dalje?

Očigledan prvi korak bila bi reforma mađarskog političkog i pravnog sistema. Manje je jasno kako bi to trebalo učiniti. Nema presedana za strukturne izazove u procesu koji se obično naziva tranzicija 2.0, pa lekcije iz prošlih demokratskih tranzicija nisu od velike koristi.

Sedamdesetih i osamdesetih godina još je bilo moguće destilovati relativno jasne imperative iz trećeg talasa demokratizacije. Zemlje su prolazile kroz proces dogovorne tranzicije u kojoj su manje-više sve strane pregovarale i pristajale na nova rešenja kojima se uspostavlja vladavina prava, obično uz donošenje novog ustava.

Ali stare elite su sačuvale dovoljno privilegija da se snađu u novom sistemu: vojska je dobijala plate, a vlasnički odnosi su ostali skoro netaknuti. To je ambicioznim autokratima, poput Orbána i Jarosława Kaczyńskog, dugogodišnjeg lidera poljske krajnje desničarske stranke Pravo i pravda (PiS), omogućilo da kasnije tvrde da je tranzicija bila lažna i to iskoriste kao argument za učvršćivanje lične vlasti.

U prvim tranzicijama stari režim je bio zvanično i trajno odbacivan. Čak i kada je distanciranje od njega bilo licemerno, taj stav nije dopuštao trajnu mobilizaciju protiv novog ustrojstva stvari. Ali populisti danas gube izbore sa malom razlikom i koriste svaku priliku da ospore ishod glasanja: u visoko polarizovanim društvima oni sebe vide kao predstavnike polovine glasačkog tela, i to one koja po njima predstavlja pravi narod. Oni nastavljaju da produbljuju podele u društvu i mobilišu svoje pristalice, jer je sejanje razdora glavni izvor njihove moći. To delimično objašnjava zašto oni svoje političke protivnike rutinski prikazuju kao korumpirane elite u dosluhu sa spoljnim akterima.

Tu nema pregovora za okruglim stolom. Nove prodemokratske vlade troše dragoceno vreme na otkrivanje zamki koje su im postavili desničarski prethodnici i na sukobe sa unutrašnjim akterima koji prete pravom veta. Ulozi su visoki i velika je verovatnoća da populisti iskoriste nezadovoljstvo birača na sledećim izborima. Populisti koji se vrate na vlast imaju nove ideje o tome kako da se osvete svojim protivnicima. Eksplicitno obećanje odmazde američkog predsednika Donalda Trumpa samo je najekstremniji primer.

Strukturni izazovi nove tranzicije najuočljiviji su na primeru Poljske. Posle ubedljive pobede nad strankom Pravo i pravda u oktobru 2023, koalicija poljskog premijera Donalda Tuska suočila se sa pravosudnim sistemom koji su Kaczyński i njegovi saveznici vandalizovali i popunili lojalistima, kao i predsednikom države bliskim poraženoj stranci, spremnim da koristi pravo veta da bi zaustavio reforme. Nova vlada se našla pred problemom kako da povrati nezavisnost sudstva bez upotrebe metoda koji se kose sa evropskim standardima vladavine prava.

Politikolozi Stanley Bill i Ben Stanley tvrde da je problem poljskih reformatora trostruk. Situacija zahteva da postupaju zakonito, efikasno i brzo. Za sada se čini da su zadovoljili prva dva kriterijuma. Ali dnevna politika nastavlja da se odvija i tokom procesa rekonstrukcije, što znači da nezadovoljni i nestrpljivi građani u znak protesta uvek mogu ponovo glasati za populiste. Na predsedničkim izborima prošle godine pobedio je Karol Nawrocki, kandidat blizak stranci Pravo i pravda, što je dovelo do daljeg blokiranja Tuskovih inicijativa.

Poljsko iskustvo sadrži tri lekcije koje će biti korisne Mađarskoj. Prva se tiče spoljnih aktera. Posle pobede Tuskove koalicije, EU je odmah oslobodila fondove koji su bili zamrznuti zbog kršenja načela vladavine prava. To je ostavilo utisak da Evropa nagrađuje političare koji su joj po volji: Tusk je bivši predsednik Evropskog saveta. Time je potrošen glavni adut za pružanje podsticaja promenama u društvu. Bolje bi bilo da su protivnici reformi razotkriveni kao krivci za odlaganje priliva očajnički potrebnih sredstava. To bi verovatno izazvalo snažan unutrašnji pritisak na populiste.

Druga lekcija je to da nedovršene kuće nisu pogodne za stanovanje. Odmerenost možda izgleda kao najbolji način da se spreče optužbe za licemerje koje demokratima upućuje populistička opozicija. Ali oni bi za to verovatno optužili bilo koju prodemokratsku vladu, čak i onu koja se posebno trudi da krajnje desničarskim populističkim strankama (i njihovim biračima) ponudi ruku pomirenja. To naročito važi ako desničarski akteri još uvek kontrolišu veći deo medijskog ekosistema, kao što je slučaj u Mađarskoj.

Sve to znači da će nekim institucijama biti potrebno radikalno preoblikovanje i da će parlament možda morati da ustav proglasi nelegitimnim. Naravno, spoljni posmatrači kao što su EU i Venecijanska komisija, stručno telo Saveta Evrope za vladavinu prava, ne treba da se ustežu od kritike prodemokratskih vlada, ali pre svega moraju biti dosledni. Kao što je Kim Lane Scheppele, sociološkinja s Prinstona, nedavno primetila, Venecijanska komisija je legalistički kritikovala Tuskovu vladu zbog smene nekoliko nezakonito imenovanih sudija, iako je mehanizme njihovog imenovanja prethodno ocenila kao protivzakonite.

Poslednja lekcija zvuči gotovo banalno, ali je suštinski važna: elitni akteri moraju preuzeti odgovornost i učiniti pravu stvar. Razmotrimo neuspelu tranziciju posle prve Trumpove administracije. Mnogi lideri, uključujući i one iz Republikanske stranke, znali su da Trump nikako ne bi smeo da se vrati na mesto predsednika. Ali motivisani kratkoročnim ličnim i političkim kalkulacijama odlučili su da odgovornost za to prepuste drugima. Da ne bude zabune, niko ne očekuje da političari budu anđeli i nesebični borci za demokratiju. Ali uklanjanje populista s vlasti pruža mogućnost nekima od političkih preduzetnika da uvide korist od napuštanja populističke koalicije i prelaska na drugu stranu.

Ako izbori u Mađarskoj otvore put demokratskoj tranziciji, nova vlada će se naći pred mnoštvom strukturnih problema, kao i pod pritiskom moćnih Orbanovih pristalica u Rusiji i Sjedinjenim Državama. Ali uz odgovarajuću podršku spoljnih aktera i malo hrabrosti, posle vladavine krajnje desnice moguća je bolja budućnost.

Project Syndicate, 10.04.2026.

Preveo Đorđe Tomić

(Peščanik.net, foto: Beta-AP)