Koliko Aleksandar Vučić košta Srbiju? Bilo je raznih računica, jednu je nedavno izneo ekonomista, akademik Pavle Petrović. U narednih 10 godina građani Srbije izgubiće oko 10 milijardi evra. Tačnije, za toliko će biti manji bruto domaći proizvod koji će Srbija ostvariti.

To je podatak koji, predstavljajući nedavno takozvanu strategiju razvoja Srbije do 2030. godine, Aleksandar Vučić nije saopštio. Da l’ nije hteo il’ nije smeo – vrag bi ga znao. A važniji je od svega o čemu je – dosadno i dugo – govorio.

Navedeni podatak proizlazi, naime, iz Petrovićevog rada „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, pripremljenog za zbornik Naučnog društva ekonomista povodom 25 godina tranzicije u našoj zemlji.

U srpskom narodu postoji izreka: „Um caruje, snaga klade valja.“ Vučićeva vlast – koja tvrdi da radi u interesu naroda – ponaša se, međutim, tačno suprotno od ove narodne mudrosti. Razvoj Srbije proteklih desetak godina bio je zasnovan pre svega na investicijama u građevinarstvo i rudarstvo, dakle na kvantitetu, tj. na „kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti“. Drugim rečima, bio je zasnovan na sirovoj snazi („brute force“) a ne na kvalitetu, tj. novim znanjima i tehnologijama, odnosno tehničkom progresu. Drugim rečima, nije bio pametan rast („smart growth“).

Po tome, Srbija danas jako zaostaje za zemljama ispred kojih je nekada bila daleko. Jer, u Srbiji je samo jedna petina rasta rezultat tehničkog progresa, a čak četiri petine posledica kvantitativnog uvećanja kapitala i rada. Pazite sad, u zemljama centralno-istočne Evrope doprinos tehničkog progresa rastu iznosi gotovo 50 odsto.

Zašto je to (bilo) tako? Tim pre, postavlja se pitanje, što Srbi za sebe – opravdano ili ne, druga je stvar – misle da su kreativan i inventivan narod. Što i pokažu – kada odu u inostranstvo. Iz čega se može zaključiti da je problem u Srbiji. Jer, ako je srpski narod isti tamo i ovde, to znači da nije problem u narodu nego u onima koji njime, tj. društvom, upravljaju.

Ovu, u velikoj meri zdravorazumsku logiku potvrđuju naučna istraživanja. Ako pametan rast zahteva aktiviranje ljudskih potencijala, to znači da ljude treba pustiti da rade. Drugim rečima da investiraju, da budu preduzetni, da iskažu svoje mogućnosti.

U Srbiji, međutim, ubedljivo najveći investitor je država. Moglo bi se čak reći – sledeći njegovu retoriku – baš Aleksandar Vučić. Javna ulaganja, naime, čine čak 42 odsto ukupnih ulaganja u Srbiji. Kada se tome doda 22 odsto koliko iznose (državnim subvencijama snažno potpomognute) strane investicije, dolazi se do zaključka da je privredni rast u Srbiji vođen državom. Tek nešto više od jedne trećine (36 odsto) čine privatne investicije pri čemu su investicije domaćinstava (17 odsto) gotovo izjednačene sa investicijama preduzeća (19 odsto ukupnih investicija). To je, blago rečeno, katastrofa. Jer, u normalnim, tj. prosperitetnim zemljama, privreda investira znatno više od države.

Kao šlag na tortu dolazi podatak da ovaj „model razvoja“ više nije održiv, tj. da je već dostigao svoje granice. To se i vidi: i državne i strane investicije (ove druge zbog toga što radna snaga u Srbiji više uopšte nije jeftina, a i nema je) počele su da padaju.

Rast domaćih privatnih investicija, odnosno pametan rast, onaj zasnovan na tehničkom progresu, postaje imperativ. Tu se, međutim, javljaju nove prepreke. Privatne investicije zahtevaju dobar ekonomski ambijent, preciznije – dobre ekonomske institucije. Drugim rečima potrebna su jasna i pouzdana pravila igre. To jest, zakoni. U Srbiji, međutim, za činjenicu da nešto piše u zakonu važi isto što i za ono „piše na tarabi“. Zakoni su – to je u Srbiji, zapravo, glavno pravilo – mrtvo slovo na papiru. Tako da pravila igre praktično i ne postoje.

Zašto nema pravila igre? Zato što to ne odgovara aktuelnim vlastima, glasi kratak odgovor. Kada je „politička moć šire raspoređena“, tj. kada u zemlji postoji demokratija i poštuju se građanska prava i slobode, tada se „uspostavljaju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost“. Nasuprot tome, velika koncentracija političke moći smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost, što će reći i ukupan „kolač“ za raspodelu.

„Kvaka“ je, međutim, u tome, piše Petrović, što bi „uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, tj. fer pravila igre, privilegovane firme i sa njima povezana elita trpeli ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva bi doveo do snažnog rasta dohotka zemlje (’ukupnog kolača’) ali i do velikog porasta ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet (veći ukupni ’kolač’), i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći ’komad kolača’ za sebe.“

Koliko je Vučićev režim destruktivan vidi se po tome što je uspeo da pridavi čak i inače žilavi, self-mejd IT sektor tako da se njegov rast gotovo prepolovio: sa 14 na 8,5 odsto u 2024. i 2025. godini.

Živimo, dakle, u sistemu u kome je ekonomsko bogaćenje manjine (Vučićevih biznismena, advokata, profesora, novinara, pisaca, glumaca…) glavni cilj, dok je ekonomski i kulturni boljitak čitavog društva potisnut u drugi ili neki još dalji plan.

Da bi održao takvo stanje Vučić sve više guši demokratiju, ljudske slobode i prava. To pokazuju mnogobrojna merenja. Ukupne slobode naglo padaju (pad je u najveći u Evropi) od 2015. tako da se Srbija iz slobodne sunovratila u delimično slobodnu zemlju, to jest u tzv. hibridni režim. Komplementarne sa tim analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) pokazuju pak da se Srbija ne može okarakterisati kao demokratska država nego da spada u izborne autokratije. Kao jedina na zapadnom Balkanu, tu je u društvu sa Rusijom, Belorusijom, Turskom.

Konačno, po stepenu vladavine prava, kao najopštijem pokazatelju pravne ali i svake druge sigurnosti građana, Srbija stoji sve gore: sa 54. mesta u svetu 2014. pala je na 96. mesto 2025. godine.

Sve u svemu, Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, zaključuje Pavle Petrović.

Da rezimiramo: u Srbiji nema potrebnog – i mogućeg – rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka.

Kao što je to davno zaključio naš narod: riba od glave smrdi.

(Peščanik, foto: Pixabay)