Reče nam jedan čoek iz FAZ-a da nije sreo pametnijeg političara od Aleksandra Vučića. Javno je pohvalio njegovu sposobnost veštog balansiranja između svetskih sila. Sve u svemu, kada prosečni građanin Srbije čuje ovakvu pohvalu, može mirne duše da uzme preostali buđav lebac i pogrebe ostatke džema sa dna tegle, pa da uz šerbet večera i zadovoljan ode na spavanje. Ako knjiški ljudi kažu da je ova politika vrhunska, šta da kaže običan čovek koji radi u javnom komunalnom preduzeću i provodi dane strepeći od ucena i nekog ponovnog vucaranja po partijskim mitinzima. A sada se približio baš jedan takav miting, možda zaista najvažniji, ali ne u istoriji države, niti Srpske napredne stranke, već u političkoj biografiji samog Vučića, koji je za poslednjih 14 godina doživeo najpre beatifikaciju, masovnu podršku negrađanske i građanske Srbije, a potom sunovrat kakav se ne pamti. Usled toga, svaki Vučićev dan o(p)stanka na vlasti sada se basnoslovno plaća. Naime, nije lako biti proglašen najpametnijim političarem, a biti okružen svetinom, talibanima i blokaderima. Šta u tom slučaju radi najpametniji među političarima?

Naravno, organizuje mitinge po ugledu na Miloševića, koji je svojevremeno za EU bio jedan od najpametnijih političara iz bivše Jugoslavije, kao i famozni garant mira. Ali ovaj današnji miting SNS-a u Beogradu, koji se održava nakon Međunarodnog dana sreće, predstavlja izraz istinske nesreće nenadležnog predsednika. Ipak, faktor njegove nesreće ne proizlazi iz onih nekvantifikovanih parametara, kao što je odnos sa ljudima u timu, ili iz hobija koji voli ili iz nasumičnih gestova dobrote, koje čini svakog dana, recimo prema novinarima nezavisnih medija. Naprotiv, njegova nesreća je realna i proističe iz parametara koje dobija na dnevnom nivou, a tiču se posledica njegove loše politike. Marketinške agencije, iako dizajnirane da ga usreće, isporučuju mu rezultate istraživanja koji ga zapravo uznemiravaju. Njegov rejting je ozbiljno ugrožen i on neprestano traga za izlaznom strategijom. Budući da je do grla u koruptivnom glibu, on svakog dana povlači poteze koji ga sve više približavaju ogoljenoj diktaturi. Kultura, obrazovanje, spomenici, zelene površine, voda i vazduh, saobraćajna infrastruktura, sloboda govora, nezavisno sudstvo, profesionalna policija – sve to nestaje pred našim očima. Ali šta je onda ostalo?

Ostalo je ono što će nenadležni predsednik, trenutno zaokupljen tranzicijom ka projektovanom premijerskom mestu, pročitati na današnjem mitingu u beogradskoj Areni. U svemu tome, jedina novina je što ovoga puta nenadležni daje oprost onima sa juga zemlje, koje planira za miting u Vranju. Uostalom, pred nekima se mora mitingovati. On ne sme dozvoliti da njegove radikalske gluposti poteku pred praznom salom, ili da u njoj sede samo Vučević, Brnabić, Bokan, Macut i njima slični. Time bi poslao veoma lošu sliku potencijalnim glasačima. Ipak, ako neće terati motkama ljude na miting, onda nenadležni mora da im ponudi nešto. A to nešto je radikalski program Srbija 2035 – šuplja priča o tome kako će se stabilizovati velika havarija samog Aleksandra Vučića u narednom periodu.

Iako se ovaj miting organizuje u okviru SNS kampanje za lokalne izbore, koji će se održati 29. marta u 10 opština i gradova, on je zapravo deo budućih parlamentarnih izbora, jer se lokalnih izbora ne tiče, već „gleda u budućnost“ u kojoj nenadležni želi da nastavi sa nesmetanom proizvodnjom i distribucijom droge, sa koruptivnim poslovanjem, isporučivanjem nacionalnih resursa multinacionalnim kompanijama, sa investitorskom devastacijom gradova, zatiranjem poljoprivrede, ali i sa bofl gradnjom što je pored porasta siromaštva i bolesti potencijalno najveća opasnost po živote građana i građanki Srbije.

Možda je u ponečemu onaj komentator iz FAZ-a imao pravo. Ono što odlikuje Vučića kao političara, a što je on prepoznao kao enormnu pamet, za ceo svet (ali ne i za Srbiju), zapravo predstavlja jednu nestabilnu konstrukciju koja je kreirana u periodu od 2008. do 2012. Tada je delovanjem evropskih eksperata za politiku i marketing, oblikovan model pametnog srpskog političara, koji ima radikalski nuklearni reaktor, obložen demokratskom fasadom, zaduženom za hlađenje i obezbeđivanje nesmetanog rada modela Aleksandar Vučić kao uspešni proevropski lider. Ovaj model je, međutim, vrlo brzo počeo da se kvari, da bi tokom poslednjih godinu i po dana, usled neočekivanog cunamija društvene pobune, pre svega Studentskog protesta, doživeo ozbiljnu havariju na radikalskom nuklearnom reaktoru. Demokratska fasada, zajedno sa pumpama za hlađenje, odranije oštećena, sada je potpuno otkazala i izlivanje toksične radikalske gluposti počelo je da uništava neposrednu okolinu. Najpre oko Predsedništva, koje je kompletno zasrano i zapišano, da bi se u talasima ova pošast širila na čitavu državu i region.

Danas ni predsednici susednih zemalja ne znaju šta da rade sa političkim toksinom koji se emituje sa Andrićevog venca. Marta Kos se i dalje premišlja da li treba da prihvati realnu sliku havarije ove radikalske nuklearke u Srbiji ili pak da nastavi sa finansiranjem nepostojećih demokratskih mehanizama za konsolidovanje situacije. Venecijanska komisija odugovlači sa donošenjem odluke o Mrdićevim radikalskim zakonima, evropski mediji se prave ludi kada je u pitanju neviđeno nasilje koje nenadležni predsednik koristi za disciplinovanje pobunjenog društva.

Ono što se dogodilo Aleksandru Vučiću, čija je radikalska pamet zadivila svet, zapravo je najsličnije velikoj havariji u nuklearnoj elektrani Fukušima marta 2011. koja je na Međunarodnoj skali za nuklearne incidente dobila najvišu ocenu posle Černobila. Kada bi postojala neka slična skala za procenu političkih incidenata, od anomalije preko visokog rizika do katastrofe, Vučić bi svakako mogao biti ocenjen najvišom ocenom. I kao što je u situaciji sa Fukušimom bilo neophodno ugasiti oštećene nuklearne reaktore, tako nešto bi se moralo uraditi sa radikalskim nuklearnim reaktorom na kome leži Srbija. Neophodno je, dakle, zauvek smeniti radikalsku politiku, koju su međunarodni politički faktori, udruženi sa domaćom političkom elitom, pokušali da plasiraju kao budućnost demokratije u Srbiji i regionu. Ispostavilo se da je ovaj međunarodni projekat doživeo potpuni neuspeh na svim nivoima evrointegracija – od borbe sa korupcijom, preko vladavine prava, medijskih sloboda, normalizacije odnosa sa Kosovom, do suočavanja sa prošlošću. No za razliku od Japana, sami kreatori iz Brisela i Berlina još uvek nisu sigurni da li imaju vatrogasce koji bi se žrtvovali da bi ugasili požar u crvenoj zoni ove političke katastrofe. Pobunjeni deo društva u Srbiji moraće sam da sanira ovu štetu, tako što će se najpre izboriti sa akutnim razornim posledicama radikalske havarije, da bi potom, u narednom periodu, pokušao da izgradi novi sistem, jer je stari doživeo potpuni raspad. Nažalost, u nekim delovima Srbije, gde je devastacija zakoračila u sistemsko ekološko razaranje, oporavak možda neće biti moguć ni u narednih nekoliko generacija.

(Peščanik, karikatura: STUPS)