Gde je zapelo? Umesto ujednačene, prepoznatljive i koordinisane liste (npr. „Studentska lista – Ruke su vam krvave“?) u deset opština u kojima su raspisani lokalni izbori u Srbiji, na delu je specifični galimatijas. Imamo zbunjujuću skupinu studentskih i/ili opozicionih grupacija pomalo generičkih naziva (Glas mladih za opštinu Kula, Mladi za Palanku – Sami protiv svih, Kladovo ima nas – Vreme je za promene, Studenti za Aranđelovac – Mladost pobeđuje, Ujedinjeni za Bajinu Baštu, Zvuk Pravde – Zajedno za studente, Bor – Naša odgovornost, itd.).

Odnos odozdo organizovanih grupa studenata i građana prema (već kilavo) etabliranoj opoziciji varira od nevoljne saradnje do otvorenog neprijateljstva. A režim je na sve to zdušno odgovorio dodatnom zbrkom na tri nivoa: lažnim studentskim listama, lažnim opozicionim listama, i lažnim manjinskim listama. Uzgred, poreklo reči „galimatijas“ najverovatnije dolazi upravo sa – univerziteta, ili od studenata. Ona potiče od latinskog izraza „Matijini petlovi“ (galli Matthias) jer su studenti na srednjovekovnim univerzitetima ovako podrugljivo nazivali nerazumljive ili zamršene argumente nekog profesora ili kolega. I kao što petlovi kukuriču svi odjednom, ovakvi govori zvuče kao zbrkana i neartikulisana kakofonija reči, odnosno poruka.

Pa ipak, ništa od toga ne sme da iznenađuje. U okolnostima prilične decentralizacije studentskog pokreta (izgrađen odozdo, bez lidera), nasuprot kojem stoji golema i vojno ustrojena mašinerija vlasti, u pitanju je jedini mogući ishod. Jer, pretvaranje masovnog pokreta u političku organizaciju je vraški teško. Svako malo, negde u svetu, neki masovni pokret uzdrma neku vlast do samih temelja. Studenti ispune ulice i trgove i, kao 15. marta 2025. – stari poredak zadrhti.

Ponekad istera i supersonično oružje protivu građana. Zatim dolazi teže pitanje: šta dalje? Istorija i politička praksa pokazuju da je pretvaranje sirove energije nehijerarhijskog ustanka u trajnu političku organizaciju sposobnu da učestvuje na opštim izborima jedan od najrizičnijih prelaza u politici. To pokazuje i slučaj studentsko-građanskog ustanka u Srbiji, ali npr. i uspešna revolucija u Bangladešu iz jula i avgusta 2024. godine, kada je srušena vlada Šeike Hasine i koja je pobegla iz zemlje. U oba slučaja, protestni pokreti bez vođstva postigli su naizgled nemoguće – dobrano uzdrmali ukorenjene režime – da bi se potom suočili sa institucionalnom prazninom. U pitanju su bili samo još jedni slučajevi pokreta koji su posrnuli u trenutku ulaska u formalnu politiku. Jednostavno rečeno, put od ulice do glasačke kutije je naročito dug, krivudav i neizvestan. Zašto?

Same osobine koje nehijerarhijske pokrete čine delotvornim kao remetilačke sile su u suprotnosti sa onim što zahteva izborna politika. Uzdrmavanje režima počiva na spontanosti, kreativnosti, brojnosti i svesnom odbijanju liderstva, dok učešće na izborima neretko zahteva nešto potpuno suprotno: jasne autoritete, programsku koherentnost, i sposobnost donošenja obavezujućih odluka. Još je Robert Mihels identifikovao ovaj problem u svom „gvozdenom zakonu oligarhije“ (1911) – svaka organizacija koja teži vlasti neminovno teži ka unutrašnjoj hijerarhiji. A za omladinske pokrete koji počivaju na izričitom odbacivanju hijerarhije ili na direktnoj demokratiji, ovo predstavlja egzistencijalnu – krizu identiteta. Uostalom, prisetimo se „Otpora“? Bio je to veoma popularni studentsko-građanski pokret sa ključnom ulogom u rušenju režima Slobodana Miloševića. Međutim, kada se transformisao u političku stranku, osvojio je samo 62.500 (1,66%) glasova na parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine.

Paralele sa aktuelnim studentskim pokretom se nameću same. Od kraja 2024, naši studenti stvaraju jedan od najmasovnijih i najimpresivnijih protestnih pokreta u Srbiji i Evropi. Protesti zbog korupcije ubrzo se pretvaraju u odbacivanje čitavog sistema vladavine Aleksandra Vučića, univerziteti blokiraju svoj rad, a stotine hiljada ljudi marširaju ulicama i putevima. Pokret, izričito bez formalnog vođstva, vešto je odoleo i svim pokušajima kooptacije od strane postojećih opozicionih partija. Rascepkana i diskreditovana srpska opozicija pokušala je da apsorbuje protestnu energiju uoči najavljenih izbora, ali su to studenti uglavnom odbili. Zaneseni, oprezni – možda i pomalo arogantni – tvrde da bi takvo preuzimanje potčinilo njihovu agendu partijskim kalkulacijama.

Međutim, sada se postavlja sledeće pitanje: da li je odbijanje da se studentski pokret dodatno formalizuje postalo strateška slabost ili ne? Odbijanjem da odredi jasne portparole, obaveže se na jedinstveni program (gde su nestali studentski zahtevi?), ili centralno koordiniše lokalne liste – pokret je možda sačuvao moralnu jasnoću. Ipak, rezultat je politički zastoj. Pokret jeste preoblikovao javni diskurs, ali se na tome zaustavio. A da li je u stanju da taj mentalni pomak kapitalizuje na izborima?

Slučaj iz Bangladeša onespokojava. Centralni akter u uspešnom rušenju režima bili su studenti okupljeni u pokret „Studenti protiv diskriminacije“ sa jasnih pet zahteva. Nakon blokada univerziteta i saobraćajnica, brutalnog režimskog nasilja, julske revolucije (2024) i prelazne vlade, pitanje je bilo i ostalo isto: kako energiju ulice pretvoriti u institucionalnu politiku? I, studenti Bangladeša su u februaru 2025. uradili sledeće – napravili novu političku partiju, Nacionalnu građansku partiju (NGP). Bila je upadljivo centristička (jer i nacionalno i građansko), zahtevajući reformu političkog sistema i pisanje novog ustava („druge republike“ Bangladeš). Šta se dogodilo zatim? Tranzicija od studentskog pokreta u studentsku partiju u Bangladešu bila je i burna i bolna. Unutrašnji sukobi oko ideologije, rukovodstva i izbora kandidata za listu su gotovo odmah paralisali novonastalu organizaciju. Ključni studentski lideri (jer gvozdeni zakon oligarhije) optuženi su za autoritarizam od strane svojih kolega – upravo za ono što je pokrenulo studentsku revoluciju. Dakle, studentska partija se odmah suočila sa problemima poput nedostatka političkog iskustva, unutrašnjih ideoloških podela, sporova oko koalicija sa starim partijama (zvuči poznato?) i, najzad, pada popularnosti nakon početnog revolucionarnog entuzijazma. Na nedavnim parlamentarnim izborima u Bangladešu (13. februara 2026), studentska ili Nacionalna građanska partija osvojila je – samo 6 od čak 350 mesta u Skupštini. Dakle, iako je NGP nastala iz masovnog studentskog pokreta koji je srušio prethodnu vladu (Studenti protiv diskriminacije), studentska stranka nije uspela da tu energiju pretvori u izborni uspeh.

Pa ipak, ne treba očajavati. Na primer, grčka Siriza je vremenom uspela da se transformiše iz marginalne koalicije levih pokreta – u vladajuću partiju. Doduše, troškovi su bili visoki: marginalizacija njenih radikalnih krila, koncentracija moći u malom krugu lidera (opet taj gvozdeni zakon), i na kraju kapitulacija pred zahtevima EU za štednjom (što je razočaralo prvobitnu bazu). Ali, partija je preživela tako što je prestala da bude pokret. Slična putanja odlikovala je i španski Podemos. Pouka je da tranzicija izvorno uličnog pokreta u partiju za izbore nije nemoguća, ali i da je pakleno zahtevna, skupa ili bolna. Kao i da su frakcije, podele, razočarenja i kooptacije pravilo. Otprilike kao kada naš omiljeni „andergraund“ pank bend postane „mejnstrim“ – pa u najnoviji radijski hit ubaci klavijature i još učestvuje na „Evroviziji“. Da li ćemo glasati za njega? I zato, organizacioni izazovi sa kojima se suočava novi Studentski pokret nisu slučajni ni prolazni, već strukturni i istorijski poznati. Njihovo prevazilaženje zahteva od aktera pokreta da razviju hladnokrvno razumevanje onoga šta izborna politika zapravo traži. To nije izdaja svojih ideala (plenuma ili direktne demokratije) već plaćanje cene za pretvaranje tih ideala u trajnu institucionalnu promenu. Ulice mogu da uzdrmaju sistem, ali samo dobra i čvrsta organizacija može da ga promeni.

(Danas)