Nekada davno hrišćani su verovali u Strašni, odnosno Poslednji sud. Nakon smrti i vaskrsenja svako će stati pred Boga i svakom će biti suđeno po delima njegovim. Pravedni Sudija će pravednicima dati Carstvo nebesko, a grešnici će biti poslati u pakao. U takvu eshatologiju verovali su i patrijarsi, episkopi, igumani, monasi, sveštenici, svekoliki kler.

Doduše, nije tu reč o suđenju u zemaljskom značenju te reči, nije to juridička operacija, pre se radi o konačnom svođenju računa, o definitivnoj istini o nečijem životu koja izlazi na videlo, o tome ko se kojem carstvu privoleo za života. Zagrobni život se objavljuje kao nastavak ovozemaljske egzistencije, nema nagrade i kazne, već svako nastavlja da živi posledice svog slobodnog izbora – za vrlinu ili za greh.

Zemaljski i nebeski sud

U ta drevna vremena, recimo u XVIII veku, episkopi i svetitelji su ovako pisali, poredeći nesavršeno ovozemaljsko pravosuđe sa onostranim Sudom: “Na sudu ljudskom potrebni su svjedoci radi istraživanja istine, koji često i krivoga opravdaju. Na onom Sudu nije tako, onaj Sudija ne treba svjedoke, nego Sam sve zna. Na sudu ljudskom često pomogne srebro i zlato, kako to biva na nezakonim sudovima, na onom Sudu nije tako: jer onaj Sudija poklone ne traži i ne prima. Na sudu ljudskom krivca često zaštićuju visoke i moćne osobe i drugi pomagači; na onom Sudu oni ništa ne mogu; oni će se tada i sami skriti i biće kao bijednici. (…) Na sudu ljudskom lukavstvo često opravdava krivca; na onom Sudu ono će ućutati i onijemiti, tamo mu mjesta neće biti, jer je Sudija sveznajući. (…) Na sudu ljudskom izriče se tjelesna smrt ili kakva druga prolazna kazna; na onom Sudu osuđeni grešnik predaje se vječnoj smrti”. Tako je pisao sveti Tihon Zadonski u delu “Duhovno blago prikupljeno iz sveta”.

Drevni teolozi su isticali prednosti Strašnog suda u odnosu na zemaljske pravosudne institucije. Nebeski sud je nepotkupljiv i nepogrešiv, dok su ovdašnji sudovi skloni kvarenju, korupciji, greškama, zanemarivanju pravde, žmurenju na jedno ili na oba oka, saradnji sa moćnicima i sličnim posledicama grehopada.

Sveštenik kao žrtva zlostavljanja

Prošli su vekovi od doba takve vere, danas više niko ne veruje u Strašni sud, pa ni crkveni velikodostojnici, oni ponajmanje. Pošto Poslednjeg suda nema na vidiku, crkvena lica sklona kršenju zakona strahuju samo od ovozemaljskih sudova. Doduše, tamo gde je Srpska pravoslavna crkva u čvrstoj sprezi sa vlastima, tamo gde uživa pokroviteljsku potporu političkih moćnika, nema razloga za bojazan, jer tu sudovi rade kako im politički gospodari narede. Zato nije nikakvo čudo što crkvene vođe ne bivaju osuđene ni za kakve prestupe, jer je sasvim normalno da ih niko ne goni, ili da slučajevi naprosto zastare, jer sudovi razvlače procese preko svake mere.

Međutim, tamo gde SPC nema političku moć, sudovi rade po slovu zakona, a ne po naređenjima predsednika, premijera, patrijarha i episkopa. Za razliku od Srbije ili Crne Gore, u Sloveniji SPC nije iznad zakona, pa se tako dogodilo da Radni i socijalni sud u Ljubljani presudi da je sveštenik SPC-a Željko Lubarda bio žrtva zlostavljanja na radu. Presuda nalaže da crkvena opština isplati Lubardi 13.000 evra odštete, uz zakonske kamate.

Državno tužilaštvo u Ljubljani podiglo je 12. januara ove godine optužni predlog protiv patrijarha Porfirija zbog optužbi za zlostavljanje na radu u slučaju sveštenika Željka Lubarde. Na tu vest reagovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić očekivanom, odavno izanđalom tvrdnjom da je to napad na SPC. To je stara radikalska taktika, kad god neko ukaže na nepočinstva kakvog predstavnika vlasti – to je napad na Srbiju, a kad nadležni organi povedu istragu protiv crkvenih velikodostojnika za koje se sumnja da su se ogrešili o zakon – to je napad na celu crkvu.

Pismo episkopima

Providna taktika, ali napredni radikali i njihovi dvorjani bolju nemaju. Kad smo već kod toga, mnogo je logičnije pomisliti da je onaj ko zlostavlja sveštenika napao crkvu. Kao što je mnogo logičnije misliti da je državni funkcioner koji krši zakon, krade, otima, zloupotrebljava svoju dužnost – napao državu. Zato ih državni organi i gone, tamo gde države ima, kao u slučaju Slovenije. Mi tih problema nemamo, jer Srbija odavno nije država, već nekakva besudna teritorija pod čizmom razbojničke bande.

Željko Lubarda je uputio pismo episkopima SPC u kojem navodi da se oseća ugroženo zbog izjave predsednika Vučića. „Obaveštavam javnost da sam iznenađen i duboko povređen izjavom predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića od 14.3.2026. o ‘napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu’. Imajući u vidu ustavne i zakonske ingerencije, nadležnosti državnih organa i povod za izjavu, reči predsednika da se ‘naša država neće baviti tim’ doživljavam kao pritužbu i već sam zatražio pomoć i zaštitu od predsednice Slovenije Nataše Pirc Musar, ministara za spoljne, unutrašnje i pravosudne poslove, te više nadležnih organa Republike Slovenije, kao i nadležnih organa Evropske unije, budući da sam državljanin Evropske unije, a ne Srbije“, naveo je Lubarda u svom pismu.

Progon nepodobnog

Čitava stvar se dogodila zbog toga što je Lubarda podneo prijavu protiv sveštenika Perana Boškovića i što je svedočio pred sudom. Proces je odavno okončan, Bošković je osuđen za proneveru novca, ali muke Željka Lubarde traju sve vreme. Pošto je odbio da zataška čitav slučaj, Lubarda je izložen višegodišnjem zlostavljanju, za šta optužuje i sadašnjeg patrijarha koji je u ono vreme obavljao dužnost mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, dakle – bio je nadležni arhijerej Lubardi.

Lubardu su premeštali iz jedne u drugu parohiju, plata mu je kasnila, imao je nejednak tretman u odnosu na druge sveštenike, stavljen je u finansijski lošiju situaciju, uskraćena mu je pomoć koja mu pripada, mitropolit Porfirije mu je otežavao pristup i komunikaciju, optužen je da je podnošenjem krivične prijave osramotio SPC, bilo mu je zabranjeno učešće na javnom bogosluženju u Zagrebu, mitropolit mu je naložio da ne sme da svedoči pred sudom bez njegovog blagoslova itd. Lubarda tvrdi da je bio izložen ovakvom dugotrajnom progonu jer je odbio da lažno svedoči kako bi prikrio finansijske malverzacije u crkvenoj blagajni.

Psihijatrijski veštak je utvrdio da je Lubarda pretrpeo psihičke tegobe usled mobinga, uključujući anksioznost, napetost, sram, osećaj bezvrednosti i nemoći, poremećaje spavanja i fizičke simptome.

Pravda kao natprirodna pojava

Videti da je crkva izgubila spor, da je podnet optužni predlog protiv patrijarha, da crkveni poglavar mora da daje izjave, da sud nema nimalo razumevanja za simfoniju trona i oltara – nesvakidašnji je prizor. Neobičnost tog prizora koji bi trebalo da bude uobičajen, regularan, svakidašnji – samo govori koliko smo duboko ogrezli u klerikalizam. Postalo je nezamislivo da članovi crkvene hijerarhije odgovoraju pred sudom, da ne budu iznad zakona. Ljubljanski slučaj nas vraća u realnost, eto tako bi moglo da bude i u našim državama, da društvo ima snage da se izbori za elementarnu vladavinu prava i jednakost svih pred zakonom.

Željko Lubarda je prošao kroz pakao, ali je na kraju ipak dobio nekakvu satisfakciju, pravda je konačno postala dostižna, samo zahvaljujući činjenici da je Lubarda građanin Evropske unije. Da je građanin Srbije ili Crne Gore ništa mu ne bi pomoglo, bio bi još jedna nevidljiva žrtva neljudskog sistema za zlostavljanje. Ko zna koliko ima sveštenika koji trpe obest i samovolju nadležnih episkopa, a da to javnost ne zna. A i da sazna – ništa se ne bi dogodilo. Sudovi su pokorni vlastodršcima, a pastva klericima, sveopšta ropska poslušnost vlada dušama.

Tako to biva u zajednicama koje nikad nisu verovale u Strašni sud. Verovanje u zagrobni život, Poslednji sud i druge eshatološke drangulije deluje na prvi pogled kao nešto arhaično, zastarelo, srednjovekovno, ali kad se pogleda iz perspektive sveopšteg bezakonja i nihilizma u kojima tavorimo – takvo verovanje može da bude i progresivno.

Čvrsta vera u ništa

Ne čudi nas zlostavljanje u crkvi, kao ni zataškavanje pronevera, pajtašenje sa vlastima, pohlepa za novcem i moći, na sve to smo navikli i oguglali. Ono što ipak izaziva izvesnu dozu čuđenja je to što crkveni velikodostojnici ama baš nimalo ne veruju u zagrobnu egzistenciju, Strašni sud, večni život i Boga koji će doći da sudi živima i mrtvima. Njima je očevidno da se ovde sve završava, pa zato grabe sve što mogu dok su tu, na zemlji.

Kako mogu da budu tako sigurni da je smrt poslednja instanca? Čak ni ateisti i agnostici nisu baš sto posto uvereni da nema ničega posle, a ovlašćeni predstavnici Boga na zemlji čvrsto se drže ubeđenja da Boga nema, kao da za to imaju neki matematički dokaz. A pritom su baštinici ogromnog teološkog nasleđa koje naprosto vrvi od eshatoloških tekstova.

“Kako ćeš moći da izdržiš onaj stid pri otkrivanju naših dela pred anđelima i arhanđelima, pred svim ljudima i pred pravednim Sudijom?”, pitaju prepodobni oci Varsanufije i Jovan. “Gospod se približava nama, kao uostalom i Njegov Strašni sud, na koji će svi izaći nagi i otkriveni da bi dali odgovor o proživljenom te da bi ili dobili Carstvo nebesko, ili večnu muku. Ko će se predati nemaru ukoliko pomišlja o rečenome? Zar se neće svako silnije od ognja rasplamsati revnošću da čini volju Gospoda svoga kako se ne bi pokazao kao sluga koji je bio svezan za ruke i noge i izbačen iz svadbene odaje (Mt. 22, 13)”, piše Evagrije Pontski.

Pesničko bunilo

“Protiv neosetljivosti duše, brate, spoji često čitanje Božanstvenog Pisma sa čitanjem umilnih reči bogonosnih otaca. Tome dodaj sećanje na Strašni sud Božiji, na izlazak duše iz tela, i na strašne sile zajedno sa kojima je duša činila zlo u ovom kratkovremenom i okajanom životu”, upozorava ava Dorotej.

Uzaludne su sve opomene, upozorenja, preporuke i pouke svetotočakog predanja, naši crkveni velikodostojnici na to ne daju ni pet para iz svoje prenapučene riznice. Duh palanke i vera ne idu zajedno, ne može se parohijalna svest spojiti sa univerzalizmom religije, pogotovo ne sa verom u nedokazivo i onostrano. Ovdašnji svet veruje samo u korisno, upotrebljivo, opipljivo, sve drugo su za njega himere, izmišljotine, pesničko bunilo, a pogotovo taj, kako se ono beše zove, Bog, i taj njegov izmaštani Strašni sud.

Što bi rekli naši ljudi: Je l’ se to maže na hleb? Ako se ne maže na hleb i samim tim ne može da posluži kao doručak, onda i ne postoji. Zato nema svrhe patrijarha & družinu plašiti Strašnim sudom. Njima je dovoljno strašan i najobičniji zemaljski sud u Ljubljani.

(Antena M)