"Orgija ubijanja je u punom jeku, svaki pogodak je razlog za slavlje"
Ko je prvi nazvao rat glupim? Ko je napisao da kada topovi grme, muze ne samo da ćute, već bi trebalo da se stide? Bilo je pitanje vremena, ali ono što se ove nedelje dešava u javnom diskursu u Izraelu probilo je svako dno.
Pobednički albumi i pesme o vojničkoj slavi iz 1967. sad deluju kao dobra stara vremena. „Naser čeka Rabina, aj, aj, aj“ zvuči suptilno u poređenju sa današnjim smećem. Ko bi pomislio da ćemo se sa nostalgijom sećati stihova „O Šarm el-Šeik, opet ti se vraćamo“. Danas je to: „Konačno da živimo slobodno, konačno da dišemo, Izrael je slobodan, Iran je slobodan, svi čuju lava koji riče, aleluja vazduhoplovstvu, aleluja vojsci… Vi ste naš veliki ponos“ (tekst: Pnina Rozenblum).
Ali nisu to samo pesme, već čitav javni i medijski diskurs. Da je ultra nacionalistički, na to smo već navikli; militarizovan, to je takođe normalno. Sve je postrojeno udesno, nema mesta za sumnju, za opoziciju, za pitanja niti za bilo šta drugo osim poštovanja i hvale za Izraelske odbrambene snage – ali i to je tipična odlika ratnih vremena. Tišina, puca se. Samo patriotizam po TV i radio studijima i na društvenim mrežama. Ono što je ovoga puta drugačije je nivo diskursa ili, bolje reći, njegov neshvatljivo nizak nivo – nikada nije bio tako isprazan, banalan i glup do besvesti.
Bivši fudbaler nastupa kao mudrac, pripadnik vojne policije kao moralna veličina. Svaki persijski Jevrejin je ekspert. Među marionetama koje nazivamo vojnim dopisnicima, i njihovim kolegama iz redakcija za međunarodnu politiku, koje su se takođe pridružile horu, pojavio se novi kadar analitičara, vrsta koja nikada ranije nije u toj meri osvajala etar i digitalne medije svojim ekskluzivama. Imamo baražno ispiranje mozga kakvo ovde ranije nije viđeno. Tako to biva posle dve i po godine bez pravog novinarstva, bez makar minimalnog izveštavanja o ratu u Gazi.
Nećete naći nijedan glas razuma, nekoga ko ima šta da kaže, ko zapravo nešto zna. Za praznik Purim koji se slavi maskenbalima, medijska ličnost Avri Gilad izigrava vojnog pilota, dečji zabavljač Juval Šem Tov peva na farsiju. Svi pucaju od likovanja, nejasno je zašto. Možda će se sve završiti u suzama. Neprihvatljivo je čak i pominjati tu mogućnost. Orgija ubijanja je u punom jeku, svaki pogodak je razlog za slavlje.
U studiju voditelja Šarona Gala trešti zabava: prodaja izraelskog oružja dostiže nove visine i svi se tresu od uzbuđenja. „Fabričke linije po čitavoj Indiji… Osvojili smo Indiju… Potrebna nam je milijarda Indijaca za našu proizvodnju.“ Kakav će nam vrli novi svet pružiti ovaj rat. Nije reč samo o otkupu zemlje1 već i o novcu, mnogo novca.
Podbadanje na rat ne zna za granice. Kada jedan demonstrant projuri ispred kamere to je nacionalni skandal koji zahteva strogu kaznu. Kada izraelski naseljenik ubije dvojicu palestinskih seljaka to je dosadno. Mala evropska donacija organizaciji za ljudska prava prikazuje se kao strano mešanje u državne poslove. Pokušaj svrgavanja režima u stranoj zemlji bombardovanjem proglašava se za legitiman demokratski čin. Dokle tako?
Svaki očajnički pokušaj da se čuje makar jedan razuman glas osuđen je na propast. Dok se po svetskim medijima vode diskusije o ratu, ovde ima mesta samo za glupost i neznanje. Dok tamo pričaju šta se stvarno dešava u Iranu i Libanu, ovde se izveštava sa venčanja na parkingu – beskrajna glupost je glavna poenta, bez ikakve rasprave. Tako se glupost masa širi poput radioaktivnog oblaka, uništavajući sve pred sobom.
Može i gore. Pogledajte „duhovnu savetnicu“ američkog predsednika Donalda Trampa, koja je imenovana za šeficu njegove „verske službe u Beloj kući“. Evo šta kaže jevanđelistkinja svetog rata: „Čujem zvuk pobede. Čujem viku i pevanje. Čujem zvuk pobede. Gospod kaže da je učinjeno. Čujem pobedu! Pobeda! Pobeda!“, vrišti ona u ekstazi. Uskoro će tako biti i ovde.
Sa engleskog prevela Milica Jovanović (Peščanik/Haaretz/foto: Beta/AP)
STUPS: Seljačka buna 2026.